Glavu smo izneli sa KiM, ali ne i srce

0
577

kim-foto-brankica-risticRaseljeni Srbi sa Kosova i Metohije proslavili su manastirsku slavu u Visokim Dečanima i manastiru Devič.

Kao i svakog 24. novembra, i ove godine parking ispred manastira Visoki Dečani na Kosovu i Metohiji još pre svitanja bio je prepun. Autobusi i automobili sa registarskim oznakama iz celog regiona, načičkani jedan uz drugi, samo govore da su Srbi sa svih strana i ove godine pohitali da sa sveštenstvom, prijateljima i rođacima proslave manastirsku slavu Sveti kralj Stefan Dečanski.

„Ja živim u Kraljevu, ali sam nekada živeo u Peći. Otišli smo kad su nas Albanci oterali 2004. godine. Glavu smo izvukli, ali srce… E, ono je ostalo ovde, na Kosmetu“, priča Milić, stisnutom pesnicom se lupkajući po grudima u predelu srca. Ove godine je imao poseban razlog da dođe — prvi put je doveo unuka na Kosmet. Nadenuo mu je ime Stefan.

„Mali je, ima samo tri godine, ali hoću da ga na vreme naučim gde su mu koreni. I ime je dobio po Stefanu Dečanskom i zato je ovo za mene  veliki dan“, kaže smeškajući se i mazeći plavokosog još pospanog dečaka po glavi.

„Ajde, dedino!“, podiže ga u naručje glumeći da mu je „težak“, zbog čega se dečak zakikota i obgrli ga oko vrata rukicama. Krenuše ka širom otvorenoj kapiji manastira Dečani. Prekrsti se, celiva vrata, to uradi i dečak i uđoše u portu manastira.

Svečanu liturgiju služi vladika raško-prizrenski Teodosije. Ljudi pokušavaju da pre liturgije celivaju mošti Svetog kralja. Mladi, stari, na štakama, deca… ali i vojnici u maskirnim uniformama sa oznakom NATO-a, Kfora, sa zastavama Nemačke, Slovenije, Italije na rukavima. Neki od njih se krste, celivaju ikone i pale sveće. Liturgija je počela, a pojanje sveštenstva u crkvi utišalo je i umirilo narod, dok su se njihovi glasovi prelivali preko obližnjih planina. Kada se svečani obred završio, usledio je ručak. I obavezno slikanje ispred manastira za još jednu uspomenu.

Da Vas podsetimo:  Branko R. Radeč - „Drvare na Кosmetu i Radeči od 14. veka“

Počeše da se sreću bivše komšije. Oni koji su otišli sa Kosova i oni koji se bore da još ostanu na njemu.

Baka Ilinka napunila je 87 godina. Kaže, svake godine uzme taksi i dođe na slavu. Sa Kosmeta je bila otišla, ali se vratila i sad živi — dobro.

„Slava se ne propušta. Ne! Dođem po vodu, i ne samo kad je slava, nego i ’vako, da se Bogu pomolim za sebe i za svoje i tako ću dok sam živa. Ni vi ne smete da zaboravite“, dade nam savet baka Ilinka.

Dece puno dvorište, trče oko manastira pokušavaju da se igraju „vije“, ali nikako im ne uspeva da optrče manastir, pa odustaju na pola. Sve to sa klupe posmatra jedan od dečanskih monaha. Osmeh mu na usnama. Glavom pokazujući prema deci, reče:

„Dok je njih, ne treba da brinemo. To je blago!“

Nevenka Jovičić je rođena u Murinu u Crnoj Gori. Udala se za nastavnika matematike Vojislava iz Dečana i sa njim izrodila šestoro dece. A onda je došla 1999. i rat. Nevenka je sa porodicom i ostalim Srbima izbegla u rodnu Crnu Goru.

U Dečanima, u bivšoj Ulici Cara Dušana, a danas Ulici Ramuša Haradinaja, Nevenka i danas ima stan. Krenula je u nadi da će uspeti da vidi svoj dom.

„Prvi put sam stan uz pratnji Kfora videla 2001. godine. Suprug je teško podneo kad je u našoj kući zatekao Albanca, našeg nekadašnjeg prijatelja. Brzo se posle toga razboleo i umro“, kaže Nevenka.

U Dečanima danas živi samo dvoje Srba. Da se njih više vrati, kaže Nevenka, i ona bi razmislila o povratku.

„Ovako, kako ću ja sama?! Išla sam u stan još nekoliko puta. Sada u njemu nema nikoga. Ne mogu da kažem… Sve komšije su mi Albanci, i lepo me prime kad dođem. Ali… Nema Srba“, ponovi ona kao za sebe.

Da Vas podsetimo:  Prestati sa toksičnom retorikom, bol srpske i albanske majke je podjednak

U tim ratnim danima deca i ona su se, kao i ostali Srbi, krili u manastiru u Dečanima. To im je, kaže, i danas drugi dom, i uverena je da ih je zaštitnik ovog manastira Sveti kralj Dečanski sačuvao od zla tih godina. A zla je bilo… I više nego što želi da se seća.

Dan brzo prolazi. Dečane ostavismo iza sebe. Neko u suzama, neko crven u licu od dečanskog vina. Idemo za Devič. Magla je već dobrano progutala dreničku šumu kad su Srbi pristigli u manastir. Kratko zadržavanje, a onda rastanak i sa ovom srpskom svetinjom. Većini je taj rastanak pao teže nego onaj sa Visokim Dečanima, jer Devič još vida rane od albanskog divljanja, rušenja, i paljenja 2004. godine, i to uz prisustvo vojnika Kfora. Ostaje za nama zarobljen u gustoj kosmetskoj magli.

Punkt sa vojnicima Kfora još uvek se nalazi na prilazu ovom manastiru, udaljenom oko pet kilometra od mesta Srbice, inače rodnog mesta nekadašnjeg komandanta OVK zvanog Zmija, danas predsednika Kosova, Hašima Tačija. Vojnici Kfora mahnuše nam na odlasku… Mi njima ne.

Tabla sa imenom „Srbica“ natera Koviljku da pomene da se rodila i da je odrasla u Srbici. Sada tamo ne može. Otkad je izbegla još pre 1999, nije videla svoju kuću. Neće ni sad. Ipak, uporno se nada da će jednom uspeti.

Rotacija kosovske policije, zvučna i vizuelna, dodeljena kao pratnja Srbima koji su u dva prepuna autobusa u organizaciji „Udruženja Đakovčana“ Beograda krenuli na slavu u Visoke Dečane, privlači pažnju….

Jedan od prolaznika Albanaca u znak pozdrava podiže srednji prst.

„I ja tebi!“, dreknu mladić iz zadnjeg dela autobusa, kao da ga ovaj napolju čuje. Oni stariji, već iskusni, na ovo se nasmejaše.

„E sine! Šta su oni nama radili, ovo ti dođe kao da ti je rekao dobar dan, a ne kao uvreda!“, smeškajući se reče gospođa srednjih godina rodom iz Uroševca. Ipak, nikom nije bilo pravo. To se videlo i po razmenjenim pogledima i po zagriženim usnama. Mrak se spustio.

Da Vas podsetimo:  Heroji fudbaleri brzo zaboravljeni: Cijeli fudbalski tim položio život za Republiku Srpsku

„Idemo kući“, neko je prokomentarisao.

„Kojoj?“, posle nekoliko minuta tišine je upitao neko.

Brankica Ristić

Sputnjik

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime