Godina kapitulacije – 2018?

0
369

Koliko je pogrešna žurba Aleksandra Vučića da „reši“ pitanje Kosova videlo se ovih dana, posle secesionističkog referenduma u Kataloniji. Čak je i sam Vučić morao da postavi logično pitanje EU – kako ne može Katalonija, a može Kosovo? (ovde).

Slučaj Katalonije još jednom je pokazao svu problematičnost jednostrane secesije, a takvih slučajeva će biti još – Kurdistan je drugi sveži primer koji trenutno stvara glavobolju na Bliskom istoku. Stoga bi ponovo trebalo da se zapitamo zašto naš predsednik žuri držeći se lozinke: „Da izgubimo ono što moramo, a da sačuvamo ono što možemo“ (rekao ovde)?

Zašto bismo još bilo šta drugo izgubili u vezi s Kosovom? Naši prinudni gubici glede Kosmeta završeni su negde 2008. godine. Posle toga gubili smo praktično samo ono što bi naše vlasti same dale. Vučić je sa Severa Kosova povukao institucije države Srbije, dao je Prištini međunarodni pozivni broj, naterao je kosmetske Srbe da uđu u institucije „Republike Kosovo“ itd. Nikome, međutim, nije jasno šta bi zapravo Srbija izgubila da on te poklone nije uručio Prištini.

Takođe nije jasno kakvo je to moranje koje nas sada prisiljava na dalje gubitke u vezi s Kosovom. Već sam na FSK pisao (ovde) o zlokobnoj Vučićevoj rečenici zvaničnicima iz Prištine: „Nećete ući u UN, osim ako mi nečim ne budemo zadovoljni“ (rečeno ovde). Prvi deo ove rečenice je tačan, dok drugi zloslutno najavljuje još jedan srpski „dobrovoljni“ gubitak – naše diplomatsko odricanje od Kosova i Metohije.

„Kosovo“, naime, može da postane članica UN samo ako Srbija na to izričito ili prećutno pristane. Južni Sudan je, recimo, postao 193. članica UN tako što je, najpre, Republika Sudan zvanično priznala nezavisnost Južnog Sudana (ovde), zatim je Savet bezbednosti jednoglasno usvojio rezoluciju br. 1999 kojom je odobrio prijem ove nove države u UN (ovde), a na kraju je Generalna skupština UN izglasala najnovijeg člana UN (ovde).

Vučić može da sklopi „pravno obavezujući ugovor“ sa Tačijem – na čemu Brisel i Vašington toliko insistiraju – po kome „Beograd i Priština neće jedan drugog ometati prilikom apliciranja za međunarodne organizacije“. Onda će predstavnik, na primer Švedske, u Savetu bezbednosti (ovde), a uz podršku SAD, Britanije i Francuske, predložiti da se usvoji rezolucija br. 2hhh kojom se odobrava prijem Kosova u UN. Ako Moskva i Peking ne budu imali svoje jake razloge za veto, pitaće Beograd za mišljenje, zvanični Beograd će se pozvati na „pravno obavezujući ugovor“ sa Prištinom i – „Kosovo“ postaje 194. članica UN.

Postoje tvrdnje da će se upravo to desiti u 2018. godini (ovde), a činjenica da je Vučić, tokom 2017. godine, najpre prešao na državno-reprezentativno mesto predsednika, zatim otvorio „unutrašnji dijalog o Kosovu“ kojim je aktivirao sve kapitulantske snage, a da se sada za početak 2018. godine najavljuje „rekonstrukcija Vlade“, ukazuju da 2018. godina doista može biti završna u izdaji Kosova.

Rekonstrukcija Vlade početkom 2018. godine, naime, nužna je da bi se sprečila mogućnost da makar jedan ministar u znak protesta zbog kosovske kapitulacije ne podnese ostavku. „Politika“ je objavila da su u januarskoj rekonstrukciji „ministri Aleksandar Vulin i Vladan Vukosavljević viđeni za smenu“ (ovde). Jasno je da bi Vulin morao da ode zbog afere „tetka iz Kanade“, ali zašto Vukosavljević? Nije li on smogao hrabrosti da uradi ono što nijedan ministar kulture, posle 2000. godine, nije smeo ni da pomisli – da skreše fondove drugosrbijanskim kulturtregerskim koterijama i da predloži niz mera za zaštitu ćirilice? (o tome sam na FSK pisao ovde i ovde). Ali Vukosavljević, verovatno, liči na nekog kome bi možda mogla da proradi savest – možda je zato i viđen za smenu?

No, Katalonija je donekle pokvarila ovu agendu. Ako Vučić stvarno kupuje vreme plešući geopolitičku igru, kako ga uporno opravdavaju njegove „patriotske“ apologete, on će slučaj Katalonije pred Briselom zadržati u fokusu svoje kosovske retorike. Ako od toga ne bude ništa i ako se unutrašnji dijalog o Kosovu nastavi naslovnim stranicama tipa „A šta bismo s Kosovom i da nam ga vrate?“ (ovde), biće jasno da se program kosovske kapitulacije nesmetano nastavlja.

Pošto sam početak tog puta u izdaju detektovao sa potpisivanjem Brisela 1, 2013. godine (ovde), sumnjam da je toliki put do danas pređen da bi se sada stalo. Priština je protekle nedelje objavila da je „u dogovoru sa SAD i drugim zemljama Kvinte“ privremeno odustala od Uneska (ovde). Kosovo nije primljeno 2015. godine u tu organizaciju zbog manjka tri glasa, a u međuvremenu su tri države priznale „Kosovo“. Među njima je Surinam glasao protiv prijema Kosova u Unesko, a Bangladeš i Singapur bili su uzdržani. Sa ta tri glasa Kosovo bi 2018. dobilo na glasanju i ušlo u Unesko – a ipak je odustalo. Zašto?

Možda Priština računa da će u 2018. godini dobiti mnogo više od prijema u Unesko – recimo članstvo u UN? Možda u tom pogledu ima jemstva Vašingtona i Brisela koji znaju šta će Vučić da uradi u 2018. godini?

U svakom slučaju, bojim se da je predsednik Srbije svestan da ukoliko bi sada stao na putu kojim je krenuo 2013. godine to bi značilo brzo i potpuno okretanje Vašingtona i Brisela atlantističkoj opoziciji. I ma koliko ta opozicija danas izgledala jadno, sa zapadnim resursima u Srbiji – novcem, ljudima i medijima – ona bi Vučićevo uživanje u neograničenoj vlasti do 2022. godine, kada mu ističe mandat, mogla da pretvori u košmar.

Sa druge strane, Vučić će stati samo ako proceni da će mnogo veći košmar nastupiti kada potpiše „pravno obavezujući sporazum“, pri čemu bi taj košmar došao od većinske, patriotske (suverenističke) Srbije. Na tome bi trebalo već sada raditi, složno i uporno, kako se 2018. godine zasita ne bi dogodilo da „padne Bosna šap`tom“ i da, naposletku, „pojede vuk magarca“.

U tom slučaju, on bi bio vuk, a „magarci“, bismo ispali svi mi koji smo se zalagali za Kosovo u Srbiji – gde jedino i jeste mesto te zavetne hrišćanske zemlje.

milanmilenkovic.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime