Da li je samo ova naprednjačka proslava danas bila dovoljan da objasni šta nam se, zapravo, događa? Da li je njihova simbolika bila dovoljno jaka da padnemo u opšti trans?
Sava Centar. Veliki kongres zasut plavo-crvenim balonima. Aplauzi, skandiranja, vođa. Likovi iz istorije. Srpska himna. I neoboriv dokument o tome ko je gde sedeo i ko je, do ovog izvlačenja, u međuvremenu propao.
Ali, u istoriji, baš kao i na sceni, poznat je značaj mizanscena.
Ponekad je čist poredak predmeta, figura i svetlosti govorio više od reči.
Moć aplauza i da ne spominjem.
Mnogo puta je bio značajniji od onoga što mu je prethodilo.
A tek tišina! Tišina je bivala rečitija od mnogih reči.
Oni su aplaudirali, ja sam zanemela.
Proslava 7 godina SNS u Sava Centru FOTO TanjugAli, bila je ovo, zapravo, jedna spektakularna predstava. Spektakularna po svojim akterima, po gostima, po prepunoj sali i još toliko hiljada njih koji su cupkali ispred, i u holu Sava Centra, po svojoj ozbiljnosti.
RIJALITI NAPREDNE SRBIJE
Proslava sedmogodišnjice SNS-a valjda je najveći spektakl u ovoj zemlji. Vrhunski rijaliti u kome su sjedinjeni i Parovi, i Farma, i Veliki brat.
Svega tu ima, čak i sjaja i raskoši, kao sa Maldiva. Jedino što je sve to, simbolički i politički dežavi. Obasjana velika dvorana, krcata doteranih ljudi, politička vrhuška Srbije, očekivani govornici. Mnoštvo fraza o lepšoj budućnosti, o uspesima i prosperitetu.
Srbija nije na kolenima.
Srbija sedi u udobnim foteljama i na ogromnim video-bimovima gleda svoj umiveni obraz lišen svake odgovornosti spram prošlosti.
Sve je kao i nekad, složno i seriozno. Usplahirena omladinka i egzaltirana penzionerka. Nema razdrljenih kravata, ni zadriglih faca. Činilo se da su svi na svojim mestima, koje su odavno zauzeli, a televizijska kamera je, baš kao i protokol po kome se tačno znalo gde ko sedi, snimala srazmerno značaju i poziciji sve te ozbiljne face.
Ali, to nije bila kamera državne televizije, već ružičaste, koja je vršila direktan prenos. Za to vreme, na RTS-u su govorili braća Colići, poznati “plastičari“!
Iskrena da budem, više me je zanimalo šta oni pričaju. Nadala sam se da ću čuti o tehnologiji ugrađivanja silikona u mozak, vađenju vijuga na uštrb te želatinaste mase. Skoro da sam sigurna da je taj zahvat moguć, pa sam se prebacila na Pink, da nastavim da gledam njegove uspešne efekte.
MASTER TOMA BEZ GAZDARICE
Taman tada je izašao predsednik za govornicu. Nije bio u belom odelu, a nije bio ni sa Dragicom. Verujem da je ona, kao prava domaćica, imala u tom trenutku, preča posla oko proveravanja poslednjih priprema za koktelčić. Ja je bar nisam videla u prvim redovima, a tako sam se radovala da odmerim njen firmirani stajling i novi par cipela, za koje, da ih ja plaćam, ne bih imala ni za štiklu. Jednu!
Gledajući predsednika za govornicom, jer nisam imala šta da slušam, pošto je to bilo privatno ćaskanje sa “dragim Aleksandrom“, prošlo mi je kroz glavu zašto li smo mi prolazili kroz sve one patnje i zlodela.
Ovo isto, kad se sve sabere i oduzme, imali bismo i ovako, i onako. To je, uostalom, potvrdila i sama Dačićeva pojava za govornicom.
Ali, predsednik, za kakvim je Srbija, valjda, vapila, spominjao je nekakav prosperitet, bilateralne i prijateljske odnose sa celim svetom i, naravno, hvalio je, i zahvaljivao se “dragom Aleksandru“, simbolu srpstva i srpskom Obiliću.
Tom prilikom, predsednik je bio namgrđon i smrtno ozbiljan. Srpski narod još uvek nema razloga da mu menja nadimak.
OTKUD TI, NEMANJA? EMIRE?
Ali, zašto je u ovoj farsičnoj proslavi učestvovao Kusturica, to mi nikako neće biti jasno.
Shvatam ja da je njemu sa ovom vlašću bolje.
Razumem i njegovu zahvalnost predsedniku što mu je omogućio bolji život.
I ja sam spremna, kada mi bude bolje, da se zahvalim i premijeru, i predsedniku. I, ovom prilikom bi ih molila da me uzmu u razmatranje za stavljanje na tu listu za bolji život, jer je to ovde privilegija malobrojnih.
Ali, šta treba Kusti da im se javno zahvaljuje? Zar za umetnika, takvog ranga, nije normalno da mu država pomaže oko projekata i predsednik dolazi na noge i nudi pomoć? Zar se u ozbiljnim državama to ne podrazumeva, nego on mora da cmizdri i drži hvalospeve na nekakvom partijskom kongresu?
ARHITEKTE I ZIDARI. SLOBODNI
No, najvažnije na ovoj priredbi je bilo da je Srbija, još jednom pokazala, da nema samo premijera, već je on, pre svega, arhitekta naše svetle bućnosti i, podrazumeva se, mira na Balkanu.
Za ostale, koji su bili danas u sali, zna se da nose visak.
Mi, obični smrtnici u ovoj zemlji, uglavnom mešamo malter.
Poput vizionara, a kao ekspert za projekte na vodi, pojasnio nam je kuda plovi ovaj brod. “Između brzaka i reka“, rekao nam je galiot-cinik i nastavio da vesla. Možda na galiji može da bude i zanimljivo, ne znam. Ali se bojim da smo svi mi po malo galioti. I taman kada sam pomislila da sam sve viđeno već odgledala, kad – kadar u gro planu, i pojavi se on! Vuk (Drašković, naravno) u jagnjećoj koži!
Uh, opozicija, nekadašnja i današnja, na nju sam skroz zaboravila! Zato što je i nema, umrla je. Jedino se nisu zvanično sahranili. Pošto nisu mogli da se dogovore ko će da joj digne spomenik. Ali su joj raku kopali složno, ko jedan. Za sve!
Vostani Serbije, orilo se na kraju kongresa! I to je bio pun pogodak! Vreme je, vala, da ustanemo. Da ne bismo odustali.
Jelena Maksimović
Kolumnista
