Godine prolaze a bol ostaje

0
499
Dragica Božanić / Foto: printscreen

Dragica Božanić, za „Jedinstvo” o dvadesetogodišnjoj agoniji od kidnapovanja i ubistva sina i supruga

Te cele noći slušali smo jauke i krike muškaraca koje su tukli i mučili. Molila sam Boga da mi ne udaraju dete. Kada roditelj nadživi svoje dete, to za njega više nije život, nego pakao – kaže ova unesrećena majka Stotine Srpkinja plakalo je slušajući ispovest tugujuće majke i supruge čiji su najmiliji stradali verujući u drugog čoveka i njegovu reč. Ova majka, sa strašnom sudbinom, koja je bila u zatočeništvu terorista OVK i kojoj su kidnapovali i ubili sina, supruga, devera i komšije izazvala je epatije naroda i kao svedok otkrila istinu o zverstvima šiptarskih terorista i njihovih mentora koji su sporazumom, odnosno ucenom i zabranom OEBSA da vojska i policija ne smeju napuštati kasarne i policijske stanice, otvoreno dali prostor terorističkoj OVK za masovna kidnapovanja i ubistva srpskog naroda.

Poslednje viđenje sina

Ove nedelje 18. jula navršava se 20 godina od masovnog kidnapovanja Srba iz Metohije, Opteruše, Retimlja i Zočišta a nesrećnoj Dragici Božanić te noći su kidnapovani šesnaestogodišnji sin Nemanja i suprug Mladen. „Imao bi moj Nemanja 36 godina i svoju decu, a moj verni saputnik Mladen, moj Dena, bio bi srećan sa velikom porodicom i unucima. Nema ih, a čekam i nadam se, iako sam navodno sahranila njihove zemne ostatke. Zamišljam sina kao da je uvek negde oko nas, poput anđela čuvara. Osluškujem kao da će da se pojavi i kaže: „majko, evo me”. Dok priča, njen tužni pogled luta negde u daljinu kao da traži izgubljeno dete i supruga, kojeg su joj te crne julske noći 1998. godine oteli iz zagrljaja, iz doma, sa vekovnog ognjišta svojih predaka, nemilosrdni teroristi OVK. Sedam godina nakon otmice u pećini Volujak kod Kline pronađeni su posmrtni ostaci muškaraca koji su oteti u Opteruši i Retimlju jula 1998. godine. Dragica, skrhana od bola i tuge kojoj i suze presušuju kaže da ne veruje da su pronađeni posmrtni ostaci u jami Volujak kod Kline zaista od njenog sina i supruga, jer je pod čudnim okolnostima izvršena identifikacija i na malom broju posmrtnih ostataka. „Zvali su me 2006. godine da preuzmem kosti muža i deteta. Mnogo sam se pokajala šta sam to učinila jer, neka mi Bog oprosti, ne verujem da su to ostaci mog Nemanje. U prvi mah su rekli da su pronašli kidnapovane iz Retimlja i Opteruše sve, osim jednog Kostića i mog deteta. Kada sam otišla poslednji put rekla sam, ako bude i mali prst mog deteta, prihvatiću i sahraniću ga. Nakon četiri dana zvali su me i preuzeli smo ostatke i sahranili ih. U sanduku je bila jedna kost , navodno od mog Nemanje. Možda sam pogrešila, jer od tada ne mogu da ga sanjam, iako legnem misleći na svoje dete i budim se sa njegovim likom. Bol za sinom i suprugom nikada ne jenjava, ne može se opisati, uzdišući kaže Dragica, ističući da je za ovih 20 godina usmeravala pažnju prema svakom znaku koji bi joj otkrio gde su, kako i sa kakvom smrću završili njeni najmiliji. Priseća se Dragica poslednjeg susreta sa svojim detetom: – Molila sam Šiptare da ubiju mene i supruga, ali da mi puste dete. Izveli su da ga vidim. Gledala sam ga i plakala a kada nas razdvojiše naoružani Šiptari, on se uputi par koraka i reče: „Ne dirajte mi majku”. Te njegove reči mi odzvanjaju u glavi. On sa 16 godina nije mislio na sebe već na svoju majku – prošapta Dragica. Ne može Dragica da prihvati da je sahranila sina i da više nema Nemanje. Donela ga je na svet, radovala se prvom njegovom koraku, prvoj reči, prvom školskom danu. Bio je njeno najmlađe dete, njen mezimac i njena radost. Molila ga je da ode kod rodbine u Mladenovac jer su prethodnih dana teroristi oko sela kopali rovove i prolazili pored njihove kapije, ali Nemanja nije hteo da ostavi roditelje. Govorio bi, kaže Dragica: „majko idi ti a ja ću ostati sa ocem”.

Da Vas podsetimo:  Godine prolaze, a ljubav opstaje

Vera u „Besu” odvela ih u mučenje i smrt

Dragica i Mladen (učitelj u Opteruši) Božanić verovali su komšiji Albancu , odborniku sela Hadžiji Mazreku koji im je obećao, dao „besu” da će biti zaštićeni. Verovali su Božanići i ostali Srbi u selu Opteruša u šiptarsku „besu”, verovali su komšijama Albancima sa kojima su delili hranu i polazeći od sebe da nikome ne žele zlo, mislili su da su svi ljudi dobri i da drže reč. Nisu slutili da u njihovim komšijama Albancima ima toliko besčašća, nemorala a da je „besa” bezvredna fraza i velika prevara. Onaj ko decenijama nasiljem proteruje ljude sa svojih vekovnih ognjišta nema ni časti ni poštenja i ne može se verovati njegovoj reči. Dobri i i pošteni Božanići tražili su samo dobro u čoveku pa i u svojim komšijama, nerazmišljajući kako su se komšija Mazreku i ostali Albanci obreli u Opteruši, koji ih je vihor doneo na svetu Dušanovu zemlju da kinje, kidnapuju, ubijaju i masakriraju domaće stanovništvo. One koji su tu ponikli i koji su podizali hramove u čast Gospoda. Bilo je prekasno kada su se uverili da ih je komšija na najbrutalniji način prevario. U dvorištu svoje kuće, prepunog treroristima OVK, prepoznala je Dragica komšiju Hadžiju Mazrekua u uniformi OVK, onog koji im je dao „besu” da će ih zaštititi i da im neće faliti dlaka sa glave. Vraća se Dragica na početak priče i kaže: „Nismo se plašili. Verovali smo komšijama jer ništa nikome nismo skrivili. Komšija je dao besu mom Mladenu da će nas sačuvati i da nam ništa neće faliti”. „Tog dana 17. na 18. jul u našoj kući je bilo osam muškaraca i četiri žene. Nestalo je struje a onda su se čuli rafali po kući. Juka Kabaši je pozvao mog supruga da izađe pred kuću, suprug je krenuo hodnikom da otvori vrata, ali ja sam ga povukla rekavši: „stani ubiće te”. Proveli su tako strašnu noć, žene u podrumu a muškarci u kući. Kada se razdanilo, Dragica je izašla i videla svog sina i sinovca koji su joj rekli da moraju da se predaju. „Jedan deo terorista preturao je po kući a drugi su nam naložili da se popnemo na naš traktor a potom nas odvezli prema albanskim selima Samodraže, Studenčane i Pećane”, priča nam Dragica. Dragica je videla ogrebotine sinu po licu i povređenog supruga od bačene granate pred njihovu kuću. „Srce mi se cepalo i ne znam kako može više da izdrži. Gledaš svoje dete a ne možeš da ga spaseš. Ništa teže i bolnije nije za jednu majku” – navodi Dragica. Samo Gospod zna zašto je ovu plemenitu ženu stavio pred tolika iskušenja i zašto joj je priredio ovoliko bola od satanskih sila zla.

Da Vas podsetimo:  „Ako budem imao ćerku zvaće se Milica“: Devojčica sa Kosova i francuski vojnik pronašli se posle 20 godina traganja

Slušajući jauke i krike, molila sam Boga da mi čuva dete

Zatvorili su ih u jednu kuću bez prozora u selu Pećane i razdvojili muškarce i žene. Ranjenog komšiju, Božanića, Srećka Simića negde su odveli i više se nije vratio. „Te cele noći slušali smo jauke i krike muškaraca koje su tukli i mučili. Molila sam Boga da mi ne udaraju dete. Onda su me odveli kod supruga koji je bio modar od batina i naterali ga da napiše pismo za Srbe u Zočištu a ja sam dobila zadatak od terorista da se vratim sa odgovorom” – seća se Dragica. Dolazeći u manastir Sveti Vrači u Zočištu uvideše da nisu jedini stradalnici, jer su tu već bile žene iz Retimlja, Petra Kostić, majka najtragičnije porodice na Kosovu i Metohiji i njene snahe. Božaniće su kidnapovali ujutro, a Kostiće popodne. Dragica se bez straha vratila sa porukom, tamo gde su zatočeni njeni najmiliji. Majčino srce nije strahovalo za sebe, mislila je neprestano na svoje dete. Sutradan izvršen je napad na manastir Sv. Vrači u Zočištu a monahe i zarobljeni narod odvode u albansko selo Semetište. Prethodno su divljački upali u manastir razbacujući ikone i unutrašnjost po njemu. Dalje, uzdišući, Dragica iznosi svoju tragediju. – Tu su nas smestili u školu na dušeke i celu noć čuvali sa oružjem. Odveli su jednog monaha a ujutro kada su ga vratili bio je plav od udaraca. On mi je rekao da mi je video sina i muža i da će po nas doći Međunarodni crveni krst – priseća se Dragica.

Na sudu u Prizrenu prepoznaje kidnapere i mučitelje

Tako je i bilo. Međunarodni crveni krst pokupio je žene i decu koji nikada više nisu videle svoje muške glave. Albanski teroristi nisu dozvolili Crvenom krstu ni da popiše muškarce. Proplakalo je nebo nad Metohijom 17. i 18. jula 1998. godine. Arnauti su krenuli u krvavi pir nad nedužnim srpskim domaćinima. A, oni su živeli skromno, domaćinski, uzgajali stoku, obrađivali svoju plodnu metohijsku zemlju, orezivali svoje vinograde, ženili, udavali i slavili slave. Kako navodi Dragica Božanić, pomagali su i delili sa komšijama Albancima. „Držali smo krave i ovce i imali uvek mleko i sir. Nosila sam pune šerpe za decu kod komšije Šiptara. Za praznike, za slave uvek sam im nosila jer je trebalo prehraniti više dece a evo kako su mi vratili, kaže nesrećna Dragica. Davala je Dragica puno izjava po oslobođenju iz zatočeništva, na sudu u Prizrenu 2008. godine prepoznala je kidnapere i mučitelje svog sina i supruga i opet molila da joj kažu šta su uradili sa njenim najmilijim. Da li će lelek, bol i tuga ove majke za otetim i ubijenim detetom da dopre do srca gospodara sveta, da li će svedočenjem ove ucveljene žene makar neko biti osuđen od albanskih terorista. Majčine suze ne bi trebalo da imaju veru i naciju, a Dragica kaže da ne bi poželela ni jednoj majci na svetu da doživi njenu sudbinu. „Kada roditelj nadživi svoje dete, to za njega više nije život, nego pakao. Sve sam prepustila Bogu. Sve može da se kupi, da se napravi, da se vrati, ali život ne može. Dvadeset godina je prošlo od kada su mi kidnapovali dete, dvadeset godina moje oči plaču i traže dete. Godine prolaze a bol ostaje” – tužnim glasom reče na kraju ispovesti za „Jedinstvo” Dragica Božanić, 20 godina nakon otmice i ubistva sina i supruga.

Da Vas podsetimo:  Vojislav (24) – 87 desetki u isto vreme na ETF-u i Biološkom fakultetu

R. Komazec
Izvor: jedinstvo.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime