Godine prolaze, a ljubav opstaje

0
447
Foto: printscreen

Pre više od 20 godina  oko Svetog Nikole kretali su konvoji  autobusa puni dece ka Grčkoj. Crveni krst Srbije zajedno sa Grčkim Crvenim krstom organizovao je oporavak dece koja su u ratu izgubila roditelje, dece izbeglica i dece iz socijalno najugroženijih porodica uzrasta od 8 do 16 godina.  Ova priča o dečaku iz Paraćina podsećanje je na to vreme. Fotografije  je brižno čuvao Nikola i mi ih sada koristimo. Na njima je on sa „svojom“ grčkom porodicom.

Svakoga dana melju nas započete obaveze. Gomila papira, skupljanje podataka i trka s vremenom. Uvek nam nedostaje jedan dan pred ispit, dva dana do sednice, pet minuta sna pred jutarnje buđenje. I tako godinama. Ponekad svakodnevica učini da zaboravimo šta je grejalo i pokretalo, sećanja polako blede, nestaju likovi i događaji pod gomilom nataloženih papira.

A onda se desi neki poziv ili poruka koja nas pogodi pravo u srce i svi rokovi postaju nevažni. Nikola Krstić iz Paraćina, dečak s brigama odraslih, pre skoro 20 godina bio je jedno od 18.000 dece koje je Crveni krst Srbije vodio na oporavak u grčke porodice. I to je stvarno bio oporavak, a ne samo odmor. Grci su našu decu prihvatali kao svoju, voleli ih i čuvali, lečili od tuge, vraćali im osmeh na lica. Ta čudesna „bolnica“, program boravka dece u grčkim porodicama, trajala je od 1993. do 2011. godine. Ovakav program, gde su deca kojima je rat pokvario detinjstvo, boravila u grčkim porodicama organizovali su Grčki Crveni krst i Crveni krst Srbije. Retko da se bilo ko u Međunarodnom pokretu osmelio da izvede ovakav program, jer je on težak za realizatore, a divan za decu i porodice. Sada se tog podviga prisećamo da se ne zaboravi i ne zanemari. Više puta smo se pitali šta je to program održalo svih tih godina do punoletstva. Precizan odgovor ne posotoji, ali to može biti samo ljubav svih onih koji su u njemu učestvovali.

Da Vas podsetimo:  Sami sagradili kuću od blata kojoj ni zemljotres ne može ništa

Nikola je, kao i veliki broj druge dece, dugo bio u kontaktu sa „svojim Grcima“ koji i dalje žive u atinskoj opštini Nea Faliro. Ali, u jednom momentu taj kontakt se prekida, a on svih tih godina želi da ih pronađe. Verujem da se i oni često sećaju Nikole uz pitanje „gde li je on sada?“.

I tu nagomilani kancalarijski papiri dobiše jedan dublji smisao. Trebalo je po šturim informacijama pronaći jedno ime, jedne porodice koja nije zaboravljena. Nikola želi da ih posle 17 godina pozove na krštenje svoje kćeri. Gde ćeš veći razlog da prevrneš nebo i zemlju i da pronađeš, makar i nejasni trag!?

Foto: printscreen

Grčkih imena i imena naše dece na hiljade, prašnjavih fascikli u nedogled. Ali kao i uvek: jako osećanje nas vodi i ubrzava. Sklopiše se kockice, pojavi se ime i stari broj telefona porodice koja je ugostila Nikolu za Božić 2001. godine. Setih se da su u Atini jednom davno menjali sve brojeve. Tu mi padoše na pamet kolege iz Grčkog Crvenog krsta, a ko drugi? Oni znaju. Poznati glasovi kolega sa druge strane i njihova radost pomogle su nam da i ovu prepreku savladamo, zajednički, ne priznajući granice.

Porodica „našeg Nikole“ nije mogla da veruje da su se njihove želje i nadanja ostvarile. Nikola ih se seća, kao i oni njega. I ko kaže da velike ljubavi ne postoje? Ovo je jedna od takvih priča .

Nikola je napisao svoj deo i poslao nam je slike, kao dete i kako sada izgleda. Napisao je:

“Moje ime je Nikola Krstić, rođen sam u Paraćinu 24.04.1992.godine. Osnovnu školu završio sam u Paraćinu, a srednju u Ćupriji. Fakultet političkih nauka, obrazovni profil međunarodna politika, diplomirao sam 2016.godine.

Sin sam palog borca Žarka Krstića koji je dao život za svoju otadžbinu u NATO agresiji 1999. godine na Kosmetu. Toga dana, moj život i život moje porodice se iz korena promenio. Shvatili smo da je porodica nešto najvrednije, da je treba čuvati, boriti se za nju te da je jedinstvo i sloga osnova i stub porodice. U duhu tih vrednosti sam vaspitan čuvajući uspomenu na svog pokojnog oca. Veliku zahvalnost za ličnost i karakter koji sam izgradio dugujem svojoj majci koja je mene i mog brata sama očuvala. Predano i grčevito se borila da brat i ja postanemo pošteni i vredni ljudi koji će sutradan dati pravi primer svojoj deci i sredini u kojoj žive. Kako je vreme prolazilo bol i nedostatak je bio sve veći: moj polazak u školu, matura, punoletstvo, završen fakultet, osnivanje porodice i rođenje moje ćerke Helene koja je u naš dom donela veliku radost i sreću.

Da Vas podsetimo:  Oživeli su seoski turizam i na internetu predstavili NAJLEPŠA SELA SRBIJE

Pored mnogo teških trenutaka koji su me kroz život pratili, izdvojio bih jedan lep period u mom životu koji ću večno pamtiti. Naime, Crveni Krst Srbije je posle ratnih dejstava pokrenuo program koji je omogućio deci palih boraca da posete Grčku, te budu smeštena kod porodica koje se bave humanitarnim radom. Jedan od njih sam bio i ja, mali dečkić sa nepunih deset godina. Nisam znao gde tačno idem, koji je to put i gde ću biti smešten. Bio sam zbunjen čim sam stigao, međutim kada sam ih video, njihov osmeh na licu, njihov zagrljaj i toplinu koju sam osetio znao sam da ću biti siguran sa njima. Bili su to Niki, Azarija i mali Orestis koji je tada imao 4 godina. Tih dvadesetak dana koje sam proveo u Atini su na mene ostavile veliki pečat i neizbrisiv trag. To je porodica koja me nije podvajala, koja me je čuvala i koja je priuštila sve što sam poželeo u tom trenutku. U tim teškim momentima bili su mi podrška, oslonac i mogu slobodno reći moja porodica. Ono čega se sećam kada sam krenuo jeste da sam bio jako tužan što moram da ih napustim, sve do sledeće godine kada smo porodično došli u Atinu. Bili su to momenti koje ću večno pamtiti i čuvati u sećanju.

Sve do 2006. godine smo bili u kontaktu i od tada se nismo videli i čuli. Pokušavao sam na sve moguće načine da dođem do njih ali bezuspešno. Čuo sam da su se preselili, da su promenili broj telefona i sve je ostalo na tome. Prošlo je 13 godina kada smo se poslednji put čuli i 17 godina kada smo se poslednji put videli. Svih tih godina pitao sam se gde su i da li su dobro te sam odlučio da ih potražim. Razlog  zbog kog sam želeo da ih nađem jeste moj poziv da dođu i budu samnom kada budem krstio svoju ćerku Helenu. Obratio sam se Crvenom Krstu Paraćin, sekretaru Slobodanu Đorđeviću koji je sa oduševljenjem i snažnom voljom prihvatio da mi pomogne. Sa nestrpljenjem sam očekivao njegov poziv nadajući se pozitivnom ishodu. Sve je trajalo vrlo kratko i posle samo nekoliko dana uspeli su da ih lociraju. Mojoj sreći nije bilo kraja. Razmenili smo brojeve telefona i praktično već sedam meseci smo u kontaktu. Nemogućnost da dođu u Srbiji zbog smrtnog slučaja u porodici me je rastužila. Ono čemu se nadam jeste da ih ponovo vidim, da ih zagrlim i zahvalim im se na svemu što su učinili za mene.

Da Vas podsetimo:  Pitao sam ljude da mi iskreno kažu koliko su blejali napolju pre izolacije

Najiskrenije se zahvaljujem na pomoći, profesionalizmu, odgovornosti i brzoj reakciji povodom mog zahteva za pronalazak porodice.”

Verujem da će se ponovni susret destiti uskoro-jer ne može drugačije.

Slađana Dimić
Koordinator boravka dece u Grčkim prodicama od 1993. do 2011. godine
Izvor: Crveni krst Srbije

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime