Upravo ističe još jedna godina tranzicije, reformi, štednje, trpljenja, odricanja… Nije prvi put u istoriji Srbije, a nije ni poslednji. To zasigurno. Novi ljudi na čelu Srbije, mada to novi ima neprekidni staž od šest godina, a s povremenim prekidima većina dve decenije, a poneki čak i nepunih trideset godina otkako usrećuju ovaj narod i državu!
Pa da vidimo šta je obeležilo godinu na izmaku? Ekonomija, rekli bi u glas pobornici „napretka“. Postali smo ekonomski tigar na Balkanu. I šire! BDP porastao 4,4%! Rast investicija. Poljoprivreda dala glavni doprinos razvoju. Čak i neke industrijske grane povećale proizvodnju. Da ne pominjemo koliko napredovao uvoz strane robe. Ali, svako ali sreću kvari. Pod investicijama treba računati prodaju glavnog aerodroma u državi, koji je inače dobro poslovao i pre prodaje. Pa zašto onda prodavati nešto što donosi prihod? Takođe je prodata železara u Smederevu, Borski rudnik i Poljoprivredni kombinat Beograd. Pored ostalog. Oni, doduše, nisu dobro radili. Zašto nisu stvarali prihod već gubitke? Kada su ove staklene kolose vodili provereni kadrovi, takođe decenijama poput političke elite na vlasti? I zbog čega rukovodioci ovih sistema nisu makar izgubili fotelje zbog svoje nesposobnosti? U nekim drugim zemljama, uspešnim i uglednim za razliku od naše, takvi nesposobni rukovodioci ne bi prošli bez oduzimanja nezakonito stečene imovine i bez poduže robije. A Kinezi, kakvi su, baš ovi Kinezi što su kupili železaru i rudnik zlata, umeju korumpirane direktore da postave pred streljački stroj!
Poljoprivreda daje doprinos razvoju države i pored svesrdnog i upornog saplitanja države. Seljaci rade još upornije. Beru maline, višnje i jabuke čak i kada im cena ne pokriva ni dnevnice berača. Proizvode mleko i kada je cena kisele vode daleko iznad cene mleka. A tek cena piva! Litar piva vredi za tri litra mleka. Ipak nas je Bog pogledao. Poslao kišu u pravi čas. Pomogao seljake, ali i one što žive na grbači seljaka. Samo, dokle ćemo se uzdati u Boga? Videćemo već naredne godine!
Srećom da mladi i školovani nemilice odlaze u beli svet. Pa otuda šalju devize posrnuloj rodbini, prijateljima i kumovima. Tako da kapne koji evro ili franak. Istina, sve je manje onoga što se još može prodati, kao što je sve manje mladih koji će otići iz Srbije. Ovi što ostaju ionako ne bi nigde prošli. Tako da je izvesno da će uskoro presušiti ovi izvori državnog prihoda!
Čini se da ni politička situacija nije ništa bolja od ekonomije. Srbija šest godina uspešno pregovara sa svojom silom otcepljenom pokrajinom, toliko uspešno da po rečima glavnog pregovarača Srbija nema ničega na Kosovu. Verovatno ni u Metohiji, premda Metohiju malo ko pominje od srpskih političara. A za sve to vreme pregovaranja Kosovo (čitaj Tači i kompanija) dobili skoro sve što su poželeli. I zašto se onda pregovara? Kao, pregovaramo pod pokroviteljstvom Evropske unije. Evrope koja nema alternativu. Liči na pregovarawe u čuvenom vozu na kraju Prvog svetskog rata, kada su poraženi Nemci potpisali kapitulaciju. Samo što mi sami dozvoljavamo da budemo poraženi bez borbe. Dali smo i ono što Milošević nije dao i pored silnih bombi, osiromašenog uranijuma, ogromnih žrtava, razaranja… Od strane prijatelja i saveznika juče, tako istih danas. Juče su nam prijatelji bili Klinton, Bler, Širak, Šreder, danas Tramp, Makron, Tereza Mej, i posebno Angela Merkel. Nikad protiv Angele Merkel, – jedan od brojnih bisera!
Ne možemo se pohvaliti uspešnim političkim odnosima ni u bližem okruženju. S „bivšom braćom“. Grešio je počivši predsednik Toma Nikolić kada je tvrdio da Srbija više nema neprijatelja. Izgleda da više nema prijatelja. I oni malobrojni se ohladili. Zašto bi oni bili veći Srbi od Srba? Kada je Erdogan ili Angela Merkel bliža od Putina? Kada je Francuska Srbima draža od Rusije? Ko menja mentalitet naroda naprasno, njemu istorija ništa ne znači. Takav može tvrditi da Srbija nema ni pedalj zemlje na Kosovu. Takvome Patrijaršija, Dečani, Gračanica, Devič…, nisu Srbija. Zašto bi mu onda Moskva ili ruska carska porodica išta značile? Ona porodica koja je nestala jer je stala na stranu Srbije i spasila je od uništenja. Ovakve pojave već nisu stvar promene mentaliteta. Tu se kod Srba ništa nije promenilo. Jer Srbin voli i ljubi neprijatelja, a brata i prijatelja odbacuje. Amerika nas je bombardovala jače i razornije i od nacista. Bombardovali su Srbe u Krajini, u Bosni, najzad i u Srbiji. I šta smo naučili iz toga? U Francuskoj je zbog francuskog propusta ubijen jugoslovenski kralj. Srbin rodom. I umesto da Francuska bude večiti dužnik Srbiji zbog toga, oni nas bombardovali zajedno s Amerikancima, Britancima, Nemcima… A mi još obnavljamo spomenik zahvalnosti Francuskoj?
Da nije sve crno kao što izgleda, pojavilo se svetlo u tunelu. Baš na koridorima. Doduše posle brojnih rušenja, prekoračenja rokova, troškova izgradnje. No, to je u ovoj zemlji tradicija. I na kraju, ne i poslednje, bolje rečeno prvo i najvažnije, vladajuća koalicija pobedila na izborima u Doljevcu, Rumi, Kladovu i Lučanima. Malo li je?
Miodrag Tasić
Уби га прејака реч ! 🙂
Obično ne komentarišem sopstvene tekstove, ali mislim da niste pažljivo čitali. Svakako da nisam mislio na ljude poput Vas. Dakle, na one koji ostaju u državi zbog rodoljublja, familije, prijatelja, ili jednostavno ne žele da se potucaju po belom svetu. Međutim, kada i zvanična statistika kaže da više od polovine mladih želi da napusti Srbiju po svaku cenu, onda je to poražavajući podatak. Ja sam pisao o „naprednjačkim botovima“, raznim ulizicama, poslušnicima i lakejima koje zapošljavaju zbog partijske pripadnosti ili nepotizma. Tako da odlaze čestiti. Inače, oni koji su završili fakultete preko veze, u raznim megatrendovima, mislite li zaista da će neko zaposliti u Nemačkoj, Danskoj ili Švajcarskoj?
Ako mislite da su od uvodjenja bolonje, drzavni fakulteti ista bolji od sega-mega fakulteta, varate se. Nego, od kad to casni odlaze? Mene su ucili da se casni bore. Ovi danas odlaze, unapred znaju da ce otici, ni da probaju predhodno nesto da urade. Sta je tu casno? Pogledajte oko sebe, ako zivite u Srbiji, casni rade najgore i najteze poslove. Samo takve poslove i mogu da dobiju bez partijske knjizice. A ako nekako, i uspeju da progutaju svoj ponos, i odu „preko“ da robuju, za veci novac, to rade tiho! Bez pompe, ne ponose se time, ali to uglavnom rade zbog svoje dece. Dece, koju i dalje, uprkos svemu vaspitavaju u skladu sa nasom tradicijom, iako im svi uporno pricaju da su budale i nesposobni. Neko namerno deli narod, ili si vucicev glupi bot ili si pametan i odlazis… A pravi heroji su na margini drustva, u nekom petom planu. O tim ljudima treba da se pise! Oni su poslednja odbrana ovom ludilu. A ta podela, crno ili belo, cetnici ili partizani, partizan ili zvezda… Pa dokle da nas/vas rade na istu foru? Niceg casnog nema u bezanju, kao sto nema ni u poltronstvu i masovnom glasanju. Zato sam i poceo da prezirem sopstveni narod, to jest njegov veci deo. Ostaje samo nada, da ce jednoga dana, kao i mnogo puta pre, ova manjina koja se ni ne vidi trenutno, da ispliva u nekom kriznom trenutku, i da donese spas i pobedu. Pobedu koju ce naravno i ova vecina kasnije svojatati kao svoju, i diciti se njome narednih sto godina, dok ponovo ne krenu da guse svojim smradom. I tako u krug, doveka izgleda.
Bravo, BRAVO!
“ mladi odlaze, a ovi mladi koji ostaju ionako nigde ne bi prosli“… Rece autor i ostade ziv! Posto sam po zvanicnim merilima do pre par meseci i ja bio mlad (kad napunis 30 vise te ne racunaju u tu kategoriju) da napisem koju rec autoru teksta. Znas li ti, koliko pametnih i mladih ljudi ste vi takvi uništili ovde? Sta mislis koliko je genija, propalih i nikad otkrivenih, jer su im porodice razorene pocetkom devedesetih sankcijama? Koliko je nas koji nismo mogli da studiramo, od kad je uvedena bolonja? Jer za razliku od maminih i tatinih sinova, koji imaju tu privilegiju da im placaju fakultet, oni samo redovno slusaju predavanja, dva puta dnevno i dobiju prelaznu ocenu. Mi, koji kako ti rece, ionako nicemu ne vredimo, mi smo morali da biramo, izmedju udobnih slušanja predavanja ili posla i prezivljavanja! I dok smo mi, olosi i glupaci, cesto i od svoje 16te godine, morali da radimo po kaficima, pekarama ili gradjevini, ova genijalna deca su ispijala pice u kaficu u vrednosti cele nase dnevnice. To isto pice smo im cesto mi sluzili. Dok su oni u dvadesetoj placali racune na splavovima, mi glupaci smo pomagali da se plate racuni za struju i ogrev. I tako, u 27oj, oni stekose „znanje“ i diplome, a nije bilo lako godinama sedeti u toplim kabinetima i slusati predavanja! Mi smo za to vreme vec imali 10 godina, raznoraznih iskustva i vec smo ispekli po zanat. Danas ovi intelektualci, nezadovoljani dosadasnjim zivotom, hrle u jevropu da unovce svoje znanje, za rodoljublje nisu ni culi, a ni na pamet im nije palo, da tako sposobni, makar probaju da urade nesto za ovu zemlju! Dosadio im ovaj espreso ovde, pa bi sad malo u jevropi da ga ispijaju. Mi glupaci, kojima je do tridesete vec muka da radimo za domace bizMismene, nemamo mnogo izbora. Ili da ovde otvaramo svoje zanatske radnje, i placamo ove nenormalne namete, od kojih ce se finansirati penzije takvih kao sto si Ti, ili da ako kojim cudom i sakupimo par hiljada evrica, za odlazak, odemo da peremo jevropske klozete i vozimo kamione sa GMO hranom. I tako, dok ovi genijalci sto odlaze, idu u novogodisnji shoping, jer nece valjda u starim cipelama u jevropu, a pritom u zivot ni sijalicu nisu zamenili. Mi ostajemo ovde, da punimo penzioni fond, i da radjamo decu. Decu kojoj cemo citati epske narodne pesme, i pricati im o slavnim precima. Mi smo budale, jer kao sto rece jedan od vas „pametnih“ a misleci na rodoljublje, „nacionalizam je igranka za sirotinju“ ocigledno neznajuci razliku izmedju ta dva pojma! Izvinjavam se sto nisam dovoljno pametan, da idem da kupam nemacke babe. Samo da mi jednog dana padnete saka…
Браво!