Godišnjica Kumanovskog sporazuma

0
518

milosevicKumanovoNavršilo se šesnaest godina od potpisivanja Kumanovskog sporazuma, koji je usledio posle 78 dana i noći žestokog bombardovanja Jugoslavije, odnosno Srbije. Prošlo je 16 godina rušenja zemlje, ubijanja civila, velike bitke na Košarama, bombardovanja i rušenja mostova, bolnica, fabrika, pijaca, naselja, vozova i autobusa u pokretu, televizije i ubijanja novinara, tek rođene dece. Koliko je civila izginulo, nikada nije utvrđen tačan broj, niti koliko tačno vojnika. Ukupne žrtve broje se na više od 3000. A vojnika blizu 1000. Prošlo je 16 godina od ubistva sedamdesetak mirnih Albanaca, koji su se u koloni vraćali svojim kućama pod zaštitom Vojske Jugoslavije. Oni su gađani napalm bombama i sprženi na licu mesta. I to nije bio jedini slučaj ubijanja albanskih civila, ali tamošnje žrtve nikada nisu izbrojane. Prošlo je isto toliko godina od bombardovanja kineske ambasade, koja je označena kao legitimni vojni cilj, jer se tamo po NATO informacijama, javljenim iz Beograda, krio Slobodan Milošević, čija je rezidencija inače gađana uranijumskim bombama. U ovom zločinačkom poduhvatu, nezabeleženom u istoriji čovečanstva, a koji se dogodio bez objave rata jednoj suverenoj zemlji, zapaljeno je više od 150 hiljada tona nafte, gotovo 370 hiljada kerozina, uništeno je 20 hiljada zgrada i ispaljeno više od 31 hiljade uranijumskih projektila. Posledice toga su pojave neizlečivih bolesti, ekonomska šteta koja se meri u desetinama miljardi dolara i drugo.

Bombardovanje je rezultiralo, posle neupelih pregovora srpske i albanske delegacije, koje inače niti u Rambujeu, niti u Parizu, nisu uopšte komunicirale, već se sve odvijalo preko posrednika, a glavnu reč vodili su Amerikanci i tadašnji ministar Velike Britanije Robin Kuk i Francuske, Vedran. U trenutku kada je srpska strana potpisala prihvatljiv sporazum, taj je sporazum odbila albanska strana. Onda kada je sporazum potpisala albanska strana, onaj koji je donela iz Vašingtona Medlin Olbrajt, taj sporazum nije potpisala srpska strana.

Krajnji rezultat žestokog bombardovanja je potpisivanje Kumanovskog sporazuma, kojim je oterana Vojska i policija sa Kosova, i više od 250 hiljada Srba i nealbanaca. Jedini dobitak je Rezolucija SB 1244, koju više niko ne pominje. Učinak je etnički čisto Kosovo, koje osam godina kasnije postaje “Republika Kosovo”, koju priznaje više od 110 zemalja sveta, gotovo cela Evropa i Amerika, mnoge arapske zemlje, sve naši prijatelji. Kosovo je danas država u pravom smislu, pisali pojedinci to sa ili bez navodnika, govorili lažna ili takozvana država. Ona je država, sa svojim Ustavom, zakonima, himnom, poslanicima, zakletvom koju su položili i srpski predstavnici, da će braniti Ustav i Kosovo; sa carinom, policijom, svojim dokumentima, stranim ambasadama, sa učešćem i članstvom i u svim političkim i sportskim organizacijama, predsednikom Vlade i predsednikom države, a uskoro i svojom armijom, na putu za Evropsku uniju i na putu veoma brzog učlanjenja u NATO savez. Sve institucije Srbije su ukinute, za neke je postupak u toku, pa sva nastojanja da će izgradnjom zgrada i naselja za povratnike i povratak, biti uzaludna. Srbija je i ranije gradila zgrade za povratnike i povratnička naselja, ali su ih stanovnici prvom prilikom prodali i u njima su sada Albanci, što će se verovatno dogoditi i sa onima koja se sada grade, za nekoliko godina.

Da Vas podsetimo:  BiH bi narednih godina moglo da napusti i do 32 posto školovane i mlađe populacije!

U Sporazumu o političkim okvirima samouprave na Kosovu i Metohiji od kraja 1998. godine, koji je bio predmet razgovora, a koji su Albanci odbili, kao i onaj u Rambujeu, sva rešenja moraju da uvažavaju teritorijalni integritet i suverenitet i međunarodno priznate granice SRJ u skladu sa međunarodnim dokumentima. Sva rešenja moraju da budu zasnovana na punom poštovanju ravnopravnosti svih građana i nacionalnih zajednica, a budućnost Kosova je, kako je zapisano, u miru. Ovde da spomenemo samo neka od prava. Prava koja su predviđena obrazuju demokratsku samoupravu. Donosi se Statut, usvajaju se propisi u postupku organa Kosova, budžet i završni račin… Osnovna jedinica samouprave je trebal, a da bude opština, a nacionalne zajednice bi imale i dodatna prava, kao što su jezik i pismo, zajedno sa natpisima na srpskom jeziku, kontakti sa naciionalnim zajednicama van SRJ, obrazovanje, uređenje porodičnog prava, zaštita kulturnih dobara, organizovanje zdravstvenih i javnih slkužbi… Skupština Kosova bi se direktno birala i imala bi dva veća, Veće graćana i Veće nacionalnih zajednica; Skupština bi imala svoje nadležnosti, predsedništvo koje će sazivati sednice, predstavljati Skupštinu, a Izvršno veće bi obavljalo izvršnu vlast, a predviđen je i Ombudsman, a građanje Kosova i Metohije bi u Veću građana Skupštine SRJ predstavljalo deset poslanika i najmanje 20 u Narodnoj skupštini republike Srbije; imali bi jednog člana Savezne i jednog republičke vlade, jedan sudija bi bio u Saveznom i tri u Vrhovnom sudu. Svaka opština, ako odluči, mogla je da ima lokalnu policiju, sa svojim nadležnostima…

Nikada ovaj sporazum nije prihvaćen, a onaj koji je predložen u Rambujeu i u Parizu od strane Kontakt grupe, prihvaćen je od delegacije Srbije, ali ne i Kosova. Tada je Olbrajtova donela svoj sporazum i tom prilikom izjavila “da će toliko podići lestvicu Miloševiću, da on sporazum neće prihvatiti”. U svakom slučaju, izjavila je: “Ako Srbi prihvate, neće prihvatiti Albanci, a ako prihvate Albanci, neće prihvatiti Srbi, pa će bombardovanja svakako biti.” I kao što je i rekla, bombardovanja je bilo, a ono je okončano potpisom u Kumanovu. Tadašnji prvi komandant NATO snaga na Kosovu, general Džonson, pitao je našeg predstavnika posle toga da li je Srbija ostavila na Kosovu pet hiljada policajaca, na šta je naš predstavnik odmah odgovorio: “Ne, mi smo povukli svu vojsku i policiju”, a Džonson odgovorio, “Vi ste budale”, i otišao svojim putem.

Da Vas podsetimo:  Kako su se interesi Amerike i Nemačke ponovo poklopili...

Pitanje koji mnogi postavljaju je zbog čega srpska strana nije potpisala sporazum u Rambujeu. Naša delegacija je na početku razgovora dala izjavu kojom je prihvatila generalne elemente utvrđene od strane Kontakt grupe, kako bi se našlo političko rešenje za samoupravu na Kosovu. Ni pregovarači ni kopredsednici nisu pokazivali političku volju i spremnost da uvaže opravdane zahteve, sugestije, a i odbili su da obezbede direktne pregovora Srba i Albanaca. Oni su štitili Albvance, a prema srpskoj delegaciji bili ofanzivni i nastupali sa grubim pritiscima i pretnjama. U stvari, došlo je do prevare, a ona se sastojala u politici simetrije. Nametana je teza o nekakvoj vojnoj konfrontaciji, i sve što su predlagali nije imalo nikakve veze sa ljudskim pravima i humanitarnom situacijom. Prevara je imala za cilj da se okupira deo jugoslovenske teritorije, a izgovor je bio mir i zaštita ljudskih prava, iako je naša delegacija stalno ponavljala da sila nije rešenje. Olbrajtova je kao glavni problem isticala dolazak stranih trupa na Kosovu, kako bi se sproveo sporazum. Hil, Majorski i Petrič, dostavili su “Konačan tekst Privremenog sporazuma za mir i samoupravu na Kosovu predložen u Rambujeu”. Istog dana dat je kratak rok za odgovor i naglašeno da se Rusija ne pridružuje poglavljima dva i sedam (koja su se odnosila na položaj voijske i policije), o čemu u Rambujeu nije bilo razgovora.

Konačan predlog je imao 73 strane, bilo je poglavlje “Okvir” i poglavlje “Ustav”, i oba su bila neprihvatljiva. U završnim odredbama određuje se da će nakon tri godine od Sporazuma biti organizovan međunarodni sastanak, da bi se utvrdio mehanizam za konačno rešenje statusa Kosova, na bazi volje naroda, znači referenduma, čiji se ishod unapred znao. Za delegaciju Srbije posebno je bio neprihvatljiv deo o inplementaciji sporazuma, o statusu multinacionalnih snaga (NATO), jer je u mnogo čemu ograničavao ili potpuno poništavao suverenitet i teritorijalni integritet Srbije i SRJ, što je značilo potpunu okupaciju zemlje. A reč je o svođenju pripadnika VJ na nekoliko stotina, radi kontrole granice prema Albaniji i Makedoniji, a prilikom prolaza kroz KiM naši vojnici bi koristili veoma uski koridor, bez zadržavanja. MUP Srbije bi bio izmešten. Na NATO ne bi se primenjivali propisi u pogledu pasoša i viza, prijavljivanja, a osoblje bi izlazilo iz SRJ samo uz ličnu kartu svoje zemlje. NATO trupe ne bi podlegle ni jednom zakonskom, građanskom, administrativnom ili krivičnom postupku. Oni bi uživali potpuni imunitet za bilo kakav prekršaj ili krivično delo na teritoriji SRJ, ne bi bilo hapšenja, istrage i prtitvora od strane organa SRJ. Osoblje multinacionalnih snaga NATO uživalo bi zajedno sa svojim vozilima, vazduhoplovima i opremom slobodan i nesmetan prolaz i pristup širom SRJ, uključujući vazdušni prostor i teritorijalne vode, bez naplate troškova, poreza, dažbina i drugih davanja na ime korišćenja svih objekata na terirtoriji SRJ. Imale bi pravo na logorovanje, manevrisanje i korišćenje svih objekata na teriroriji SRJ potrebnih radi obuke i operacija. Bile bi izutzte od plaćanja dažbina u vezi sa inspekcijom i carinom i podnošenja dokumenata. Plate MS ne bi bile oporezivane. Sve što bi uvezli ili izvezli ne bi podleglo plaćanju carina i dažbina. Koristili bi poštanske i druge usluge, telekomunikacione usluge i emitovanja za potrebe operacije, pravo na korišćenje celokupnog elektromagnetnog spektra za sve svrhe, bez naknade, a NATO bi imao razumevanja ako Srbiji ili SRJ nešto u vezi sa tim treba, električnu energiju, vodu, gas i druge resurse koristili bi po najnižoj ceni, uživali imunitet od tužbi bilo koje vrste… NATO snage bi bile ovlašćene da pritvaraju lica, isticala bi se NATO zastava, ili nacionalne zastave zemalja NATO. Sve je to bilo napisano u Dodatku B, poglavlju sedam, pod naslovom “Status multinacioinalnih snaga za implementaciju”.

Da Vas podsetimo:  Parcela 142 na groblju u Zagrebu: Stotine ubijene srpske djece leži tu

Nije prihvaćeno pismo upućeno Kontakt grupi, naša delegacija je bila voljna da prihvati, ali ne i sporazum koji je zadirao u suverenitet i teritorijalni integritet i okupaciju zemlje i konačno rešenje statusa Kosova. Na zasedanju Skupštine Srbije, 23. marta 1999. godine, razmotren je izveštaj, odobrena je aktivnost naše delegacije i naglasila da sporazum nije postignut, jer se prema predlozima koje je ponudila Kontakt grupa, poništava suverenitet i teritorijalni integritet Srbije i SRJ.

Posle toga data je naredba za bombardovanje, a 16 godina posle potpisan je IPAP sporazum, pre toga Partnerstvo za mir sa gotovo identičnim zahtevima. Sve iz 1999. što nije prihvaćeno je strpljivo građeno. 2005. Koštunica potpisuje sporazum koji garantuje slobodan tranzit NATO kroz Srbiju, naredne godine Srbija je uvedena u Partnerstvo za mir, 2009. godine vlada Cvetkovića je započela dalje razgovore, 2015. vlada Vučića je usvojila Akcioni plan individualnog partnerstva IPAP, a ove godine Narodna Skupština je ratifikovala i SOFA sporazum, koji podrazumeva specijalni status NATO vojnika.

zejneli

Zejnel Zejneli

Vidovdan

PODELI
Prethodni tekstMesec odluke
Sledeći tekstSrpska omladina

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime