Misleći da ima otvoren put ka slobodi, slučajno zarobljeni golub je u svom letu tresnuo o staklo Beogradskog sajma Hale 14. Pao je ispred nas na improvizovan teniski teren u sred treninga. Ošamućen bauljao je po zelenom itisonu, a ja sam ga uzeo u ruke, jer tu svakako nije mogao da ostane.
-Jel ‘ živ?- zapita me zabrinuto kćerka Marta, pomazivši ga po glavi.
-Da, nosim ga napolje, sačekaj me.
Naredio sam joj još dodatnih vežbi da bi je zaposlio, kako ne bi videla nesrećnu pticu u jako lošem stanju. Dok sam izlazio, golub je već uginuo, a meni nije preostalo nista drugo nego da ga stavim u kontejner. Nisam čekao Martino pitanje već sam po povratku počeo da vezem svoju priču i da joj objašnjavam negledajući je pravo u oči:
-E znaš šta je bilo Maki? Ja ga stavio na sneg a on ga malo kljucnuo, pa uzleteo do ograde. Samo kratko je stajao tamo pa poleteo u vis. Mislim i da je napravio jedan krug iznad mene.
Nastavljam sa laganjem u koje može da poveruje dvanaestogodišnja devojčica, dok se spremam da joj nabacim loptu iz korpe.
-Jes! – napravi potez ona kao kad zabije važan poen u meču, pa nastavi da drma po žutim lopticama sa još jačim elanom, dok sam se ja mislio kako postoji i humano laganje. Često je pričala drugaricama o događaju sa treninga, stalno izmišljajući i dodavajući nove detalje. Kako mu je kljun bio otvoren, jer se borio za disanje. Kako mu je boja bila mekano siva, a pogled bolan a kasnije kako ga je čak i videla kroz prozor da leti.
Nenad Simić – Tajka
