Vlast je skoro priopštila jednu notornu poluistinu: da je demokratija dobra.
Cela istina iz usta britanskog premijera Dizraelija (Čerčil je to posle ponovio) glasi: ,,Demokratija je loš sistem ali ne znam za bolji”.
Sama za sebe demokratija nije ništa drugo već način izbora vlasti putem glasanja za različite političke i programske opcije. Međutim, kao i uvek, đavo se krije u detaljima, pa se događalo da demokratija ograničava ili ukida samu sebe.
Ima primera. Setimo se samo francuske Deklaracije o pravima čoveka i građanina u kojoj su svi dobili pravo glasa osim žena, Jevreja i, zamislite, glumaca. Hitler je došao na vlast na demokratskim izborima, Evropom upravljaju korumpirani činovnici koje niko nije birao, u Crnoj Gori na vlasti su isti od 45-te, itd.
Svaki sistem, pa i demokratski, mora da ima zaštitne mehanizme, kako ne bi ukinuo sam sebe čak i u formalnom smislu, a kamoli u smislu njegovog obesmišljavanja. Zato mora da postoji institut garantovanih sloboda, koji štiti demokratiju od same sebe, od nasrtaja vlasti, koja po definiciji hoće da traje što duže (a ima za to poluge) i od entuzijasta koji bi da preuzmu vlast na ulici.
Kod ovog poslednjeg, da se razumemo, legitimno je rušiti lošu i pokvarenu (korumpiranu) vlast, ali nije legitimno na silu je prigrabiti za sebe. A i zato ima primera u istoriji.
Demokratije sa dužom tradicijom izgradile su odbrambene mehanizme koji, uz sve probleme, štite sistem i garantovane slobode. Noviji primeri su Brexit i Tramp.
A šta da rade zemlje koje očigledno nisu demokratske već su u stalnoj demokratizaciji?
Postoji duhovita opaska da je razlika između demokratije i demokratizacije ista što i razlika između kanala i kanalizacije.
U toj kanalizaciji najbolje se snalaze pacovi, organizovani u partijske čopore, materijalne i duhovne naslednike one jedine partije i službi iz komunističkog vremena. Nije ni čudo što su vladajuće stranke, na primer u Srbiji, među najbrojnijima u Evropi, a ova sadašnja u tome prednjači.
Izgrađen je partokratski sistem u kome su svi ostali autsajderi.
Da bude jasno, to se odnosi i na stranke u opoziciji, koje čekaju da ugrabe vlast, odnosno da budu na nju imenovane sa strane.
Onog momenta kada se sadašnje opozicione stranke dočepaju vlasti i njih će da preplavi cunami prebega, pa će sve biti po starom.
Stranke su ovde sve i sva, jer im je koren isti: one kupuju, prodaju, zadužuju, investiraju, sude, kažnjavaju i oslobađaju, zapošljavaju i otpuštaju, grade i ruše, uzdižu i obaraju, kradu…
Bave se svime čime ne bi smele, a da zato ne odgovaraju pred zakonom, ne samo politički.
Svakom normalnom i pristojnom jasno je da je ovaj partokratski sistem pokvaren. Dok se to ne promeni – zemljom će i dalje da jure ,,bugarski vozovi”, a na izborima o sudbini mladih odlučivaće žive dede, koji se ne odvajaju od televizora i pokojne babe sa biračkog spiska. Ili obrnuto, upokojene dede i žive babe pored televizora.
Revolt mladih na ulicama srpskih gradova prvi je znak da deo društva ne pristaje na pristajanje. Oni ne pristaju da ih ponižavaju sa malom ili nikakvom platom, da ih teraju iz zemlje, da im pamet vređaju ljudi sa kupljenim diplomama, ubogim rečnikom i manjkom vaspitanja. Ne pristaju da za njih nema mesta, a ima za devojke ili dečka samo zato što lepe plakate ili imaju uticajnog dečka.
Dobro je što na protestima nema političkih stranaka ili se bar ne vide. Ovakvim političkim strankama odgovara partokratski sistem pod uslovom da su one na vlasti.
Završeni izbori su dobar razlog da se traže sistemska rešenja za ravnopravne uslove (mediji, finansiranje, izborna pravila) i, što je važnije, promenu izbornog zakona.
Isticati političke zahteve posle tek završenih izbora i tražiti od vlasti da promeni samu sebe, nema smisla. Ona je pobedila ovakva kakva je, sa narodom kakav jeste i sa onim sa čim je izašla. Opozicione stranke su pristale i na takve izbore, ko im je kriv. Da su pobedile ne bi menjale sistem. To im ne odgovara, pa se zato trenutna galama svodi na onomatopeju: Kva Kva, AV AV, Ga Ga, što je neozbiljno.
Mali savet – kad upadneš u rupu nemoj da kopaš.
Skoro se u televizoru na N1 pojavio neki profesor sociologije, koji je od opozicionara i kritičara aktuelne vlasti, zarad sinekure u upravnim odborima, naprasno postao njen fan, pa se sada distancira od svojih studenata. Umesto da im je objasnio (ako zna) kako se menja loš sistem, on je izabrao sebe.
A sistem se menja tako što se, između ostalog, menja i izborni zakon, jedan od glavnih uzročnika devijantnog, partokratskog ludila u ovoj zemlji.
Partokratija postoji svuda, u pitanju je samo mera, koja je ovde izmakla bilo kakvoj kontroli. Svaka bolest ima svoj lek, a sistemski lek za partokratiju od koje boluje ova država je većinski (umesto proporcionalnog) izborni zakon ili bar kombinovani, sa naglaskom na većinski.
Većinski sistem ima svojih manjkavosti ali on pomaže kod ove akutne bolesti: ograničava vlast partijskih centrala i vođa, smanjuje uticaj državnih resursa na rezultate izbora, utiče na izbor kvalitetnijih i samostalnijih poslanika, poznatih u svojoj sredini i njoj odgovornih, umanjuje spoljne uticaje negativne po državu.
Pre toga, svakako, treba srediti biračke spiskove sa ,,mrtvim dušama”. Tu su Gogolj i studenti potpuno u pravu.
Posle – šta kome Bog da, pa neka trče izborne trke.
Oleg Golubov
www.fakti.org
