Gonsalesa za sveca

0
766

Posebni Zakon američkog Kongresa i Rezolucija samita Evropske unije ostaju za Srbiju ram koji će dugoročno odredjivati njenu budućnost.

Srbija izmedju američkog čekića i evropskog nakovnja

Piše: Miša Brkić

Iluzija, koju je Lilić dobio u zadatak da širi, opasna je bar iz dva razloga: uljuljkuje srbijansko javno mnjenje u slatke snove naše navodne integracije u svet i nastavlja da širi već spomenuti defetizam kako se ovde ništa ne može učiniti na demokratizaciji zemlje pošto je „Milosević čovek Zapada“

Birajući izmedju „Trojeručice“ i španskog socijaliste Felipe Gonsalesa, Srbi su se opet pogrešno opredelili za, navodno, čudotvornu ikonu. Pošto stvari, ipak, stoje mnogo ozbiljnije po državu, bilo bi pametnije da je Felipe ovde proglašen – svecem. Jer, sve dok ne bude tako Srbija će ostati Robinzonovo ostrvo na koje, s vremena na vreme, svrati poneki svetski avanturista ili nevoljnik.

Vodja španskih socijalista trenutno ima preča posla, trudeći se da na upravo započetom kongresu udahne svojoj partiji novu energiju za naredne izbore i zbog tako važnog domaćeg posla nema ambicija da se Srbima nameće ni u ovozemaljskom ni u nebeskom obliku. Gonsales je ovde bio pre sedam meseci, prikazalo mu se čudo nevidjeno i iza njega je ostao pisani trag. „Gonsalesov izveštaj“ postao je tako bukvar poželjne demokratizacije Srbije koji ovdašnji socijalistički „prvaci“ nikako da uzmu u ruke i počnu da sriču azbuku demokratije. Kad god se previše užive u svoje uloge malih diktatora, zaigraju se u totalitarnim igricama i zaborave na bukvar – pojave se strogi učitelji kojima je batina ostala kao jedino sredstvo da urazume neposlušne „prvake“.

Gonsalesov demokratski bukvar prošle je nedelje ponovo gurnut pod nos srpskoj Socijalistickoj partiji i Slobodanu Miloševiću. Američki kongres i Evropska unija surovo i, uočljivo, sinhronizovano, spustili su na zemlju osokoljenog i prilično uzletelog „poslednjeg evropskog diktatora“. Iz Vašingtona i Amsterdama poslata je u, već duže vreme ogluveli, Beograd poruka da je „Gonsales“ jedina ulaznica Srbije u ozbiljan svet.

Da Vas podsetimo:  Albanci daju Srbima hleb u zamenu za odeću!

Neprijatno podsećanje medjunarodne zajednice dolazi posle sedam meseci koje su socijalisti i Milošević koristili da se „prave ludi“ i Gonsalesov izveštaj nekažnjeno, kao svoju prljavštinu, guraju pod tepih. Sve se nadajući da će na taj dokument pasti „plava trava zaborava“ i da je bio dovoljan samo Miloševićev „leks specijalis“ da vuci budu siti i ovce na broju.

Milošević se u medjuvremenu sa svojim operativcima svim silama trudio da pokaže kako je Srbija jedna uzorna demokratska bašta, koja se već vratila u globalno selo. Najčešće retorički argumenti za takvo samozavaravanje i obmanjivanje gradjana bili su: najviši svetski standardi u poštovanju manjinskih i uopšte ljudskih prava, mirotvorna politika, pokušaj privatizacije, trgovina telekomunikacijama sa Italijanima i Grcima, ukidanje viza za diplomatsko osoblje i razne vrste „otvorenih ekrana“. Miloševićev ministar spoljnih poslova Milutinović i već penzionisani predsednik Jugoslavije Lilić, uz nesebičnu logističku podršku državnih medija, ubedjuju gradjane ove zemlje da „smo mi već uveliko vazan deo sveta“. Ali imaju mali problem – da gradjani u to još i poveruju.

Istovremeno, sa ovim procesom virtuelizovanja stvarnosti Srbijom se razlivao realni, totalitarni sistem vladanja. Pod budnim okom i despotskom palicom svog lidera srpski socijalisti su učvrstili svoj model nedemokratskog rezima. Pripremajući rigidne ideoloske zakone o štampi i lokalnoj samoupravi, izbegavajući i satanizujuci pokušaje dijaloga sa Albancima, odbijajući saradnju s haškim Tribunalom, zaostravajući odnose u federaciji sa Crnom Gorom, gušeci nezavisne medije, odlažuci normalizaciju odnosa sa novonastalim susednim drzavama… režim u Beogradu kvalifikovao se u svetu kao poslednji diktatorski na Starom kontinentu.

Pošto srpska nejač, ovde poznatija pod imenom opozicija, nije imala dovoljno snage i pameti da natera socijaliste da Gonsalesov izveštaj primene tačku po tačku, proces demokratizacije ove države ostao je u fazi protivprirodnog začeca, što je nateralo Vasington i Evropsku uniju da predju u sinhronizovanu ofanzivu prema diktatorskom Beogradu. Time je manevarski prostor na političkom polju Srbije svim domaćim učesnicima jasno omedjen, a pravila igre utvrdjena i zakovana. Miloševiću i njegovim socijalistima precizno je nacrtano šta moraju praktično uraditi da bi se Srbija vratila u medjunarodnu zajednicu i finansijske institucije: dijalog sa opozicijom oko slobodnih, fer i poštenih izbora, poštovanje izbornih rezultata i zakona, izgradnja demokratskih institucija (uključujuci nezavisno sudstvo i slobodne medije), dijalog o Kosovu, kooperativnost sa Tribunalom u Hagu… Ako je ponešto zaboravljeno, socijalisti se upućuju na dodatno isšitavanje i primenu „Gonsalesovog bukvara“.

Da Vas podsetimo:  Rečenica koja je promenila srpsku istoriju – najkraći mirovni sporazum koji je ikada potpisan

Ne bude li onako kako se traži, Srbiji tek predstoje teški dani i nova izolacija. Američki kongres je pokazao koliko ozbiljno misli usvajanjem posebnog zakona „Razvoj demokratije u Republici Srbiji“, i taj će dokument u budućnosti biti ugaoni kamen odnosa Vasingtona i Beograda. Evropska unija će sa svoje strane već početkom jeseni napraviti bilans ponašanja Beograda prema Gonsalesovom izveštaju, i ako bude nepovoljan – ukinuti autonomne trgovinske mere za 1998. godinu.

Milosević, za sada, ne pokazuje spremnost da u praksi operacionalizuje preporuke OEBS zapisane u Gonsalesovom izveštaju. Predsednik Srbije i vladajući socijalisti plivaju na talasu samozadovoljstva, proizvedenom prodajom telekomunikacija Italijanima i Grcima. Pare za predizbornu kampanju i potkupljivanje pauperizovanih slojeva stanovništva stigle su i nema sumnje da će ih Milošević racionalno „krckati“.

Izvesni defetizam kod dela političke opozicije, analitičara i stranih posmatrača izaziva taj solistički investitorski proboj pojedinih zemalja u izolaciji Srbije i teza kako „medjunarodna zajednica, iako Miloševića smatra diktatorom, igra na njega kao jaku kartu na Balkanu“. Tu ideju najefektnije je sublimirao odlazeći Lilić rečenicom: „Medjunarodna zajednica Miloševiću je mnogo toga osporavala, da bi na kraju prihvatila i priznala našu politiku“.

Investitorsko etabliranje državnih kompanija Italije i Grčke nikako se ne bi moglo opisati kao ozbiljna naprslina u jedinstvenom nastupu medjunarodne zajednice u izolovanju Srbije već pre kao avanturistički pokušaj zauzimanja ekonomskih pozicija za budućnost. Posebni Zakon američkog Kongresa i Rezolucija samita Evropske unije ostaju za Srbiju ram koji će dugoročno odredjivati njenu budućnost. Iluzija, koju je Lilić dobio u zadatak da širi, opasna je bar iz dva razloga: uljuljkuje srbijansko javno mnjenje u slatke snove naše navodne integracije u svet i nastavlja da širi već spomenuti defetizam kako se ovde ništa ne može učiniti na demokratizaciji zemlje pošto je „Milošević čovek Zapada“. A taj Zapad je ove nedelje decidirano rekao šta misli i šta očekuje od poslednjeg evropskog diktatora. Tako je Felipe Gonsales, mimo svoje volje, postao metafora srbijanske političke drame.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime