Gora mog dede

0
792

Crna, gorostasna brda na tek za senku svetlijem horizontu jedini su svedoci tereta koji je istorija, ta okrutna pratilja nesrećnih naroda, ispustila na pleća žitelja ovih predela.
Tiho je. Zimzelena šuma, okovana mrazom okamenjeno stoji, sa vrhovima četinara preteći okrenutim ka nebu.

Nešto šušnu. Začu se oprezno šuškanje i krckanje suvih grančica praćeno tihim mumlanjem i žamorom. Starac mlečnobele glave u iznošenom kožuhu oprezno je prebirao po suvarcima, tek povremeno se oglasivši. Starac ipak nije govorio sam sa sobom (osobina onih koji su osuđeni na samoću ili na nerazumevanje): tik uz njega, trudeći se da drži korak, gazio je dečak kovrdžave kose i tamnih očiju, koje su bile zvezdana ogledala čudesnog sveta i svega čega bi se dotakle pogledom.

Starac je odmeravao i prebirao drva: ,,E… Ova grana je dobra… baš dobra.“ ili razočarano: ,,Da je suvlje… Ovo je sirovo, skroz!.“ Tada bi nezadovoljno odmanuo rukom i produžio dalje.
,,Mršavo… slaba berba. Ništa skupio nijesam“, promrmljao je, nastavljajući da prevrće i prebira po granama koje su ležale na smrzloj zemlji kao razbacane kosti.
,,Kao kosti…“ starac se lecnuo ,,Koliko je ratova bilo, koliko smo ginuli, da bi mogle da budu i kosti.“

Dečakove oči, dva sveta od boja i sunca se raširiše, netremice gledajući starčevo lice.
Pohabanim rukavom ubrisao je oči, pokušavajući da otera misli.
Oskudan, jedva primetan zrak svetlosti probio je kroz krošnje i obasjao starčevo lice – bledu kožu pokrivenu gustom mrežom bora koje su godine strpljivo tkale. Čelo su presecale obrve posute injem, ispod kojih su se kretale oštre oči bistrog pogleda.

,,’Ej“, gotovo pevajući poče starac. ,,Ova šuma je svet. Ova brda su vaseljena. Kad je mir – mi iz šume; kad je rat – u šumu. Letnja žega – bež’ u brda; zimi, za ogrev, gde drugo do u šumu. Nema boljeg prijatelja od ove gore,“ govori dok prebira prstima po promrzloj zemlji. Sa gomile drva podiže jedan suvi krak. Ozarenog lica slaže ga na naramak po kome je mraz već rasuo inje i kreće dalje.

Ledena izmaglica pritiska krajolik. Vazduh reže poput sečiva. Čeličnosiva nebesa kao da povremeno odnekud preseče bledi zrak sunca. Dečak poslušno ide. Štapom gura granje kako bi ostalo u naramku.

Starac protrlja ruke. Podižući granje na leđa, pogledom zaokruži po okamenjenoj šumi u kojoj su zašiljeni vrhovi borova poput bezbrojnih crnih kopalja parali horizont.
,,Na Boga smo se kamenjem gađali…. Ma kak’i s kamenje, pogleda’ ovu šumu, ko da smo vojsku na nebo digli. Ene silna vojska, kopljanici, ko da samom nebu prijete.“
Zastaje i pogledom obuhvata šumu sa te strane brda, zatim napeto osluškuje.

U somotnim zorama poput ove, oni izoštrenog sluha mogu da čuju snene odjeke prizivanja Svaroga i Svetovida koji se stapaju u jedan odjek sa ‘Vjeruju’,
pa preteće krstaško In nomine Patris, et Filii, et Spiritus Sancti,
umilno i puzeće Alahume Edhilni Dženetekel… Bismilahir Rahman Raheem,
koje zatomnjuje liturgijsko i nestvarno jasno
,,Vo imja oca, sina i Svetoga duha….“
,,…Ko ne doš’o u boj… rđom kap’dok mu je kolena“…
,,…i samo dotle, do tog kamena…“
i muški, gromovito
,Za kralja i otadžbinu!“…

Detetove oči se s nevericom šire, dok zrak straha probija iz bistrih zenica.
U onim retkim prilikama, kad sunce procepi tamna nebesa nad šumom i izbrazda je plamičcima svetlosti, pred tihim i nemim drvećem između grana prikažu se grčki i latinski krst, polumesec i snene carigradske kupole mirisne od istorije i tamjana, nacistička čizma, ćulafi i bajoneti, hodže i popovi, ranjenici i junaci. Ožive legende, ono što je bilo i što nikad neće biti.

Brda pod drvećem visokih, krupnih grana s vrhovima koji nišane nebo, tiho pričaju događaje kojima su bila poprište i svedok.

Mnogo godina i dva rata kasnije, tek što je jutro poslalo noć na počinak, reska buka presecala je vazduh na sunčanoj verandi. Starac u naslonjači tužno je posmatrao kako četinari i hrastovi, zeleni gorski divovi, uz tresak padaju jedan za drugim. Smrtnu osudu koju su im, cvileći, izrekle testere i teške mašine, neki ljudi su izvršavali gotovo momentalno – divovi su padali jedan za drugim.

Čovek je, mučen nemoćnim besom, kršio ruke. Kad je otišao da opomene ljude da to ne čine, grubo su ga oterali.

Kao da i sama beži od prizora masakra, noć, zgčena u dalekom kutku neba, polako se cedila niz brda. Pod žutom kriškom meseca i poslednji crni gorostas pada kao jarbol broda koji tone, noseći sa sobom kraj jednog sveta u zaborav, nemi, prazni i slepi zaborav u kome treperi prah vekova, miris majskih kiša i gromovi revolucija i koji svojim nemuštim usnama i slepim očima nema šta da ispovedi.

Kad je noć progutala poslednji zalogaj dana, starčeva ruka, nagnuta nad hartijom, klonu. Na listu su, nošeni vetrom, ostali nizovi stihova u kojima je ležala od zaborava spasena gora.

Poletela sa Rogozne vila
Raširila svoja zlatna krila
Ne da pije po planini vodu
Već da kaže ovome narodu
Da mu preti skoro istrebljenje
Jer je došlo naopako vreme
Iz bijela grla vila podvikuje
Na sve strane neka svako čuje
Leti vila, gleda okolinu
Nisko leti, sobom progovara
Ko to tamo po planini hara
Te mi para srce iz nedara
Što radite tako, izjelice
Ka’ da vam je kamen u vilice,
Pa rušite blago nemilice
Oj planino, gde ti je lepota
Nekad ponos, a sada sramota
Ne ličiš mi više na planinu
Već na korov i na krčevinu
Zulumćari lik ti izmeniše
I ljepotu tvoju uništiše
Stade vila pa krvavo gleda
Po planini velikog nereda
Goropadi stali, pa govore
Ko’ će više stabla da obore
Obaraju ništa ne biraju.
Kune vila, još žešće proklinje
Direktora šumskoga pominje:
Direktore od gazdinstva šumskog
Sve se radi kradom i podmuklo
Sve zbog mita i nesreće naše
Prokleće te i potomstvo naše
I ptice te u gori proklinju
Nema mesta gnezdo da pričinju.
Bože mili velike propasti
Dal’ će vidjet’ to opštinske vlasti
Dal’ će vidjet’, nešto preduzeti.
Čuo soko nevolje viline
Pa poleti gore uz planinu
Leti soko, gleda okolinu
Ne poznade ni jednu planinu
Ne poznade svoju babovinu
Pa doziva borovu planinu.
Tužnim glasom borovu povika
Još tužnije stade da je pita:
Oj Borova, nekad lepotice
Koj’ ti tako nagrdio lice
Pa ne ličiš više na planinu
Već na korov i na krčevinu.
A gde ti je mlada borovina
Što sadila naša omladina?
Nemaš više stabla borovoga
Borovoga niti hrastovoga
Hrastovoga niti bukovoga;
Nema lipe više da miriše
Nema lipe nit’ lipova ‘lada,
Nit čobana ni čobanskog stada
Da ‘laduju da se dovikuju
Nit’ planinom pesme da se čuju.
Aoj Banjsko loše si sudbine
Kad pogledam tvoje okoline
Opustela brda i doline.
‘Ajd ustani Strahinjiću Bane
Pa pogledaj na četiri strane
Dal’ bi pozn’o svoju babovinu,
Dal’ bi pozn’o staru zadužbinu
Zadužbinu Kralja Milutina-
Raskopana, samo kamen viri
Kano nekad, kad su Turci bili…

Izvor: kishad.wordpress.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime