Gorane Markoviću, napadate na kvarno, pucate Kusturici u leđa

5
1265
Milan Ružić / Foto: printscreen (iskra.co)

Poštovani gospodine Markoviću,

Propustili ste priliku. Prošlo je vreme kada je trebalo da polemišete sa profesorom Kusturicom! Vi ste se tada predali govoreći da ne želite ulično prepucavanje. Mesec dana kasnije, na kvarno, napadate čoveka, pucate mu u leđa, pokušavate da ga diskriminišete na verskoj i ljudskoj osnovi. Kažete kako je oduvek bio pomalo uličar i mogući delikvent?! I još mu zamerate da je jedan od najnagrađivanijih reditelja u istoriji kinematografije. Da nije tako, kažete, sedeo bi negde u zatvoru. To je, gosin Markoviću, isto kao kad bi Kusturica rekao kako biste Vi, da niste dete glumaca, bili prodavac vina u zapuštenom podrumu pića negde na periferiji Beograda, tamo gde, sudeći po izrazu vašeg lica i grča ispod vašeg nosa, Isusova krv nije više vino nego obično vinsko sirće. Nije neobično da reditelj „zgodnih“ filmova, karakterističnih po uličarskim dijalozima, nabraja velike svetske nagrade koje su pripale Kusturici.

Veliko je pitanje kako neko ko sebe svrstava u građanina može da piše o bilo kome kako je apatrid i da mu nabija na nos, navodno razmumevajući njegov problem, što je promenio veru i naciju. Da biste nekom zamerali takvu stvar, morali biste da ustanovite da li je osoba o kojoj je reč formalno i praktično učinila ono zbog čega pokušavate da je diskreditujete. Veru su promenili Isus Hrist, Karl Marks i mnogi drugi, za razliku od gospodina Kusturice čiji otac je kao Srbin učestvovao u oslobađanju Vašeg Beograda (sudeći po Vašem sirćetnom izrazu, do tog oslobađanja izgleda nije trebalo ni da dođe). Otac Kusturičinog oca, Emirov deda, pisao se kao Srbin. Obojica su bili ateisti, dok je reditelj i pisac Kusturica, za razliku od svojih predaka ateista, obavio krštenje i u hercegnovskom manastiru Savina, leta gospodnjeg 2006, prišavši pravoslavnoj veri.

Da Vas podsetimo:  VLADIMIR JE SRPSKI LEDENI ČOVEK: Samo u šorcu po snegu i minusu osvaja planinske vrhove!

Čovek ne može, a da se ne seti one slike koja je, kao kondicional postavljena na početku – Vi, gospodine Markoviću, sedite negde na periferiji Beograda i prodajete sirće umesto vina. Pošto ste Kusturicu optužili da je nešto što on nije, treba napomenuti da sirće nije vino i da građani takođe imaju naciju, kao što vino ne bi bilo to što jeste da nije grožđa, ako nisu otpali od svoje nacije i nemaju u sebi svojstva svog naroda, baš kao što pomenuto sirće ne liči na vino. Za razliku od Vas, gospodin Kusturica, bez obzira na Vaše ogovaranje, ni teoretski ni praktično ne može biti apatrid. Zbog njegovih domašaja u svetskoj kulturi, čak i da nije kršten, on je u sferi onih kojima je svet mali. Onaj čije ime se u svetu spominje, a na internetu ga već prepoznaju i po značaju u nizu imena Saše Petrovića, Federika Felinija, Andreja Tarkovskog, Žike Pavlovića, Lukina Viskontija, Meše Selimovića, Žana Renoara, Ive Andrića, Miloša Formana, Lubarde, Šumanovića, Makavejeva, Živka Nikolića…

Da li je sirće moguće vratiti u vino? Nije. Možda jedino može pomoći vera u naučni postupak da prvo ide posledica, pa tek onda uzrok. Ako to nauka jednog dana dokaže, onda i od Vas, gospodine Markoviću, možda dobijemo građanina koji ne zavidi drugima, ne glorifikuje pse rata (Bernar Anri Levi) i kakav god da bude redosled u naučnom postupku, građanin neće moći da se bude bez nacije, kao što ni vina neće biti bez grožđa. Sirće, o sirće…

Milan Ružić
Izvor: iskra.co

5 KOMENTARA

  1. Подршка Милану. Он има одлично расуђивање – пратим његове текстове и у свему се слажем. Поготово за комунистичку про..ву Марковића, само бих га допунио да постоји још један мало гори. Додуше нема везе са овим текстом и нападима на Кустурицу али је истог политичког става као горе поменути. То је лу.и Милојко П. о коме бих се изразио бруталним речима
    које ми администратор сигурно не би одобрио. Милане , само напред овим курсом

    • Чудно је „за комунистичку про..ву Марковића,“ да је снимио филм „Тито и ја“, који је свакакав, осим комунистички. Такође је необично да нам је Емир Мурата Кустур’ца заточник националног осећања. Он је бранитељ српства колико и његов Мурат ослободилац Београда. Чудан смо ми народ, и несрећан, веома несрећан.

  2. Поштовани Милане, није у реду онако помињати великог Горана Марковића зато што не мисли исто. Он није и не може бити мањи редитељ зато што је друкчије телесне конституције, нити зато што можда воли вино. Његов филм „Мајстори, мајстори“ је ремек-дело које више говори о људима и друштву него томови социолошких и психолошких студија. Глумци су га радили без хонорара, од срца, зато, између осталог, и јесте онако добар. Могао бих овде да набрајам и друге Марковићеве филмове, не зна се који је бољи, али поменуо сам само један, мени најдражи. На пример, „Вариола вера“ ће остати за сва времена; њену актуелност, чак и у реалној димензији која се од уметности не очекује увек, потврђују и садашња збивања са короном. „Националну класу“ и „Специјално васпитање“ могу увек да гледам. Нећу више да набрајам. Горан Марковић је у мојим очима велики, највећи, понос и врх наше културе. Драго ми је што није један од мокрогорских врхова. Моји узори не налазе се тамо, као што се не налазе ни на Ловћену, ни код Данила Киша. Ја сам, поштовани Милане, читао Шекспировог „Магбета“ тридесетак пута, што у преводу, што у оригиналу, остајући Србин до сржи, што и теби желим.

  3. „Kažete kako je oduvek bio pomalo uličar i mogući delikvent?!“. А у ствари _ није?! Постоји мноштво догађаја који су се одиграли пред већим бројем сведока, на пример, када је награђивани редитељ претукао једног песника-боема у по бела дана, усред Сарајева; па када је на берлинском аеродрому насрнуо на осамдесетогодишњег редитеља Пуришу Ђорђевића вичући „Шта ти матори прићаш о мени по новинама?“ Ко га довољно не хвали, Емир насрће. Такав је. Крв није вода. Па његови су преци убијали потомке Немање, оног истог о чијем споменику смо почели да говоримо (ја иначе мислим да је споменик требало да буде и већи, и још раније направљен). Хвала његовом тати, рахметли Мурату, што нам је ослобађао Београд. Не знам како бисмо се без њега снашли. (Ослобађао је и Марко Месић, са својом јединицом која се претходно борила код Стаљинграда.) И – ником ништа. Мало се крстиш, ижи-бижи,зу-зу, ај сад се плакни водицом, плати коју кинту, и – опроштено. Концепција хришћанства и јесте таква: она подразумева опроштење као један од централних појмова. Ако је искрено. АКО ЈЕ ИСКРЕНО. Али ако новокрштени континуитетом својих поступака показује да је исти који је и био, како ветар дува, увек уз јачег, онда треба да се замислимо. Ако имамо чиме. Куста је награђиван јер је свет тако хтео а некоме је и у свету и овде тако одговарало. Сетимо се да је још 1967 Саша Петровић награђен у Кану за „Скупљаче перја“. Ђелем-ђелем, љубим ти карактер, итд итд. Зашто свет не воли Новака Ђоковића, А БАШ СЕ ВИДИ ДА ГА НЕ ВОЛЕ? Зато што није скупљач перја. Зато што им својим рекетом разбија високо мишљење које су изградили о себи, дрма им кулу од слоноваче за коју су уобразили да је неприкосновена. Ко има сиве масе у глави, разумеће.

  4. Поштовани Милане, један овакав чланак од тебе се могао очекивати, али ти си млад, па још не знаш да писац понекад треба и да се уздржи (Андрић се, на пример, много уздржавао; познат је био по томе; Фројд је писао да је уздржавање – од нагона, наравно – створило културу). Умешали смо се дакле у полемику двојице великих редитеља, која је због Кустуричине преке нарави од самог почетка престала то да буде и остала мртворођена: Куста је одмах прешао на лично вређање, у стилу који му је најближи – уличном, тако да је свако даље указивање на ту чињеницу потпуно на месту и неоспорно. Горан Марковић, наш аутентични геније, поставио му је једно питање: зашто је ћутао. На то му је Кустурица одговорио да он, Марковић, прави „филмиће“, и да га је некад, док су играли фудбал, Петар Божовић назвао „краљица тијела“, претпостављам због Марковићевог пунијег хабитуса (срамно, драги мој, срамно! срамно и јадно!). Знам ја, Милане, шта је еристика, вештина препирања. Кад си већ поменуо Маркса, ја ћу теби Хегела. Каже Хегел, пришао неки господин продавачици на пијаци и рекао јој, не ваља ти парадајз. А продавачица њему: ти ћеш да ми кажеш, па твоја мајка је ишла са официрима. То ти је као код Чехова; разговарају два детета и једно каже, код нас је јутрос свраћао неки војник; а друго му одговара: а ми данас за ручак имамо палачинке. Наш мајстор полемике, Брана Црнчевић знао је златно правило те „вештине“: добар полемичар не мора бити у праву да би био победник у полемици. На пример, у жестокој дискусији с неким из политике, или културе, Брана Црња му је рекао (или написао), „не једи говна“. Онај га је тужио за увреду. Суђење је било спектакл. Нисам увредио тог дембела, рекао је Брана Црња, увреда би била да сам му рекао „једи говна“, што иначе нисам, а ја сам га својом примедбом, напротив, одвраћао од једне дегутантне радње коју је он управо почео да чини, а која би му могла нашкодити на много разних начина, према томе, ја сам му учинио услугу. …У она сива и тескобна времена било је задовољство пратити ту „полемику“, и суђење.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime