Gorki ukus Plenkovićevog „izvinjavanja“

U našoj javnosti se mogu veoma lako pronaći primeri naše nespremnosti da na pravi način reagujemo na stalne provokacije koje gotovo svakodnevno dolaze iz Hrvatske .To je niz najgrubljih rasističkih i šovinističkih manifestacija i izjava koje jasno govore da se radi o snažnom talasu oživljavanju proustaške ideologije. Naša vlast reaguje tako što se oglašavaju njeni predstavnici koji imaju najmanje osnova i prava da to čine, a pri tome se njihova tzv. briga za srpaki narod u Hrvatskoj koristi pretežno za unutrašnje politikantske potrebe. Prosto je neverovatno da se ne oglašavaju mnogobrojna udruženja boraca koji su bili učesnici građanskog rata u Hrvatskoj a ne čuje se ni glas udruženja Srba koji su proterani iz Hrvatske . Oni kao da ne postoje u vidokrugu našeg društva. Još jednom se pokazuje da je srpski nacionalizam pre svega reaktivan i u stalnoj defanzivi , jer smo uvek spremni da žrtvujemo svoje najvažnije nacionalne interese u korist zastupanja viših državnih i regionalnih interesa.

Nekada je to bila odbrana bratstva i jedinstva naroda i narodnosti a sada je to održavanje po svaku cenu regionalne stabilnosti kao jednog od najvažnjih uslova na našem putu evropskih integracija. O tome svedoči i izjava premijere Aleksandra Vučića da prihvata izvinjenje „delikatnog“ hrvatskog premijera Andreja Plenkovića koji je odlučno naglasio da se protivljenje otvaranja poglavlja o kulturi i obrazovanju vezuje i za posledice velikosrpske agresije na Hrvatsku. Polazište da je Hrvatska bila žrtva velikosrpske agresije je osnovni stav koji brani svaki hrvatski političar jer se odbrana svetosti Domovinskog rata nalazi u temelju osnivačkog mita hrvatske države nastale nakon razbijanja federalne Jugoslavije. Ako se pažljivo i bez primesa političkog oportuniteta pročita izjava Andreja Plenkovića ne može se nikako govoriti da se radi o izvinjenju. Naprotiv, radi se o perfidnom izjednačavanju žrtava genocida u Jasenovcu i počasti koju su branitelji HOS-a odali svim borcima i to ustaškim pozdravom Za dom spremni. Da se ne radi o nikakvom izvinjenju svedoči veoma jasno i sama njegova izjava“ Ova ploča u gradu Jasenovcu je spomen na 11 poginulih pripadnika branitelja HOS-a. Oni u svom grbu imaju natpis- Za dom spremni. MI smo proverili da li je to zakonito i tu temu treba izdvojiti iz politike. Nije to transparent koji se pojavio ispred spomenika.

To je ploča koju su ljudi podigli svojim saborcima. To je tema koju sada moramo da otvorimo u društvu, a onda je zatvoriti“. Za premijera Hrvatske ,čije izvinjenje bez ikakve upitanosti i realne osnove prihvata Aleksandar Vučić, je od suštinske važnosti da proveri da li je ustaški natpis Za dom spremni zakonit jer to nije bio istaknut na transparentu. Po njemu radi se o ploči koju su podigli pripadnici najekstremnije ustaške organizacije svojim saborcima a odgovor hrvatske zvanične politike je sadržan u formiranju saborske radne grupe koja će ispitati zakonitost ovog postupka . I ko može u ovakvim postupcima videti akt izvinjenja, osim srpskog premijera koju sebe uvek nastoji da predstavi kao garanta regionalne stabilnosti. Aleksandar Popov direktor centra za regionalnu stabilnost je veoma precizno okarakterisao „pokajničku“ izjavu Andreja Plenkovića.“ Hrvatski premijer bolje da se nije izvinio zbog načina na koji je to učinio. U tom njegovom izvinjenju postoji nekoliko problematičnih stvari, a među njima je i najava osnivanja nekakve komisije za utvrđivanje toga da li je u redu ili nije u redu postavljanje takve table. Jasno je da je to besmislica i da nije smelo da s e dogodi. Kad je reč o srpskim proizvodima , Plenkovićeva izjava je u redu. Mislim da je uspeo da ispegla ono što je u vezi sa tim učinila predsednica Hrvatske , Kolinda Grabar Kitarović“.

Ali teško da može da se ispegla ovo otvoreno zastupanje ustaške ideologije u Jasenovcu ma koliko se trudio premijer Hrvatske koji se u našoj javnosti predstavlja kao uglađeniji predstavnik tzv. mekšeg krila HDZ-a. Istoričar Drago Roksandić je nedavno izjavio da je „hrvatsko javno mnjenje većim delom ipak antifašističko, doduše većinski pasivno antifašističko.“ To za nas u Srbiji ne može biti nikakva uteha ili ohrabrenje jer se nastup i „ispričavanje“ Andreja Plenkovića ne može svrstati ni u ovu vrstu pasivnog antifašizma a najmanje se može prihvatiti kao iskreno izrečeno izvinjenje. Ali kada se u našoj štampi pojavi naslov da se Plenković izvinio i rekao da bi pojeo srpsku čokoladu sa puno prava se možemo zapitati ? Dokle ćemo mi pristajati da svoje nacionalne i državne interese žrtvujemo za sitne i dnevno politikantske interese tražeći izvinjenje tamo gde ga nema i verovatno, kako nas dosadašnja istorija uči, neće nikada ni biti.

Marinko M. Vučinić  

www.nspm.rs