Jako me zanima kako novinari i urednici određuju koja je vest prioritet a koja nije? Koji su to uslovi koje vest mora da zadovolji? Postoji li uopšte neki kriterijum? Zašto to pitam. Zato što se u velikom broju domaćih dnevnih novina, internet portala i slično daje neverovatna prednost i zastupljenost člancima kojima je mesto u tabloidnoj žutoj štampi. Druga stvar koja mi bode oči je to, što se pišu raznorazni bombastični tekstovi u kojima se otkriva nešto „fascinantno“, „neverovatno“, „nešto što nikad ne bismo pogodili“ i onda od sutra više niko ne pominje tu krucijalnu vest.
Apeli za pomoć deci ili porodicama koje teško žive se štampaju isključivo radi dizanja tiraža. Nestala deca, priče o nerazjašnjenim zločinima i slično se pišu ponovo samo i isključivo zbog udara na emocije i dizanja tiraža, ta vest se drži dan-dva ponekad i malo duže a onda se pronalaze nove teške priče, stara se ne isprati do kraja, razna obećanja se ne ispune i sve to padne u zaborav sa novom „dramom koju život piše“! Šta se zapravo time postiže? Kakva se poruka šalje građanima?
Pa, upravo tako pravite bezličnu masu lišenu svakog vida empatije! Hranite ljude raznim sranjima, trkate se ko će imati krvavije i bezumnije priloge samo da biste zaradili na nečijoj nesreći. Zato je ovaj narod i oguglao na sve što se dešava, niko ne stigne da procesuira ono što je pročitao, video! Pišući o raznim mediokritetima vi u glavama čitalaca stvarate efekat da je njihovo ponašanje, društveno prihvatljivo! Da li vi shvatate jačinu oružija kojim se koristite? O podgrejavanju atmosfera pred razne rizične sportske manifestacije da ne govorimo, onda pišete o raznim huliganima sa tribina.
Pa, gospodo, vi ih stvarate! O istraživačkom novinarstvu da ne govorim, sve prepisujete jedni od drugih bez da proverite validnost onoga o čemu pišete. Imam utisak da nam se novinarstvo svelo na Deda Miloja, Baba Kuranu i potomke Alana Čumaka.
Nije lepo to što radite, nadam se da bar ne prodajte obraz za siću.
O duši da ne govorim.
Ivana Pekić Malimarkov
necenzurisano.rs
