Grad koji brani Ustav Srbije

0
850

Svoj braći sa Severa Kosmeta, sa ljubavlju i divljenjem                                                                                                                                                        

NA MITROVDAN

veleizdajaOvaj tekst pišem 2013. godine Gospodnje, na Mitrovdan, staru slavu mnogih Srba, dan Svetog velikomučenika Dimitrija Mirotočivog, zaštitnika grada Soluna, odakle su kumovi pravoslavnih Slovena, Sveta braća Kirilo i Metodije. Mitrovdan je slava Kosovske Mitrovice, koja je, izvorno, Dmitrovica, po Svetom Dimitriju. Mitrovdan je krsna slava Grigorija Božovića, jednog od najvećih srbskih pisaca 20. veka, rodom iz Ibarskog Kolašina, iz sela Pridvorice.Mitrovdan je dan donošenja važećeg Ustava Srbije, kada je, 2006, potvrđeno da su Kosovo i Metohija zauvek Srbija.

Mitrovdan je jedan od simboličkih dana iz istorije srbskog hajdučkog otpora tiraniji – naime, u proleće, o Đurđevdanu, hajduci su se sabirali da četuju protiv Turaka, a o Mitrovdanu su se povlačili da prezime kod jataka, sakupe snagu i okrepe se, da bi borbu nastavili. Pevalo se: “Đurđev danak – hajdučki sastanak; Mitrov danak – hajdučki rastanak“.

Prihvatajući se pisanja ovog teksta (koji je mnogo manje analiza, a mnogo više pohvala dostojnima), iako strepim zbog budućnosti koju nam je, kao narodu i državi, namenio novohitlerovski Novi poredak, ipak se radujem što, na ovaj sveti dan, mogu opet s ponosom da kažem da sam Srbin.  Meni i svima čast su odbranili su Srbi sa Severa Kosmeta time što su odbili da pogaze Ustav Srbije i pljunu u lice Svetom knezu Lazaru i svim našim precima. Ne izlazeći na NATO –Tačijeve izbore (koje je zdušno podržao vladajući trojac u Beogradu, do juče maskiran u „kosovske zavetnike“, a od skora poznat svima po otvorenom gaženju Ustava Srbije i hrljenju u ropstvo Vašingtona i Brisela), ovi Srbi su nam pokazali da smo još živi i da nas ima. Zato nekoliko reči o jednom od severnokosmetskih zavičaja, čiji su ljudi ovih dana osvetlali obraz svetolazarevskom Srbstvu. Vodič kroz taj zavičaj biće nam Grigorije Božović.

O GRIGORIJU BOŽOVIĆU

Grigorije Božović je sin kolašinskog sveštenika i vojvode, prote Vukajla Božovića, starešine hrama u Dubokom Potoku, koji je bio desna ruka konzulu Kraljevine Srbije u Prištini, Branislavu Nušiću, i koga su se Turci i Arnauti plašili kao žive vatre. Godine 1900. oni su pokušali da na protu izvrše atentat, a 1905, kad je već prebegao u Srbiju, tražili su od Beograda da im ga izruči, jer je u odsustvu bio osuđen na 101 godinu robije. Sin prote Vukajla bio je, sa svoje strane, pomoćnik Milanu Rakiću, čuvenom pesniku, takođe konzulu Kraljevine Srbije u Prištini. Za vreme Prvog svetskog rata, i Grigorije Božović i njegov otac bili su,kao  rodoljubi, u austrougarskim konclogorima.

Da Vas podsetimo:  Srbija na putu bez povratka

Između dva rata, bavio se pisanjem proze i putopisa, kao novinar „Politike“; kao političar, poslanik Demokratske stranke, borio se za narod svog kraja, ali i za sirotinju širom Kraljevine Jugoslavije. Streljan je od strane titoističkih dželata, pod lažnom optužbom da je bio kolaborant italijanskih fašista, početkom 1945. u Beogradu, u kome  je i rehabilitovan 2008. godine.

O LJUDIMA IBARSKOG KOLAŠINA (PO GRIGORIJU BOŽOVIĆU)

Identitetsko srce Severa Kosova je Ibarski Kolašin koji je,  kako zapisa Grigorije Božović,  sprečavao spajanje ljute Drenice i Sandžaka (to je i danas ključni pravac  tzv. „zelene transverzale“). Grigorije Božović, zatočnik svoga zavičaja, o svom zavičaju veli: „Udno Sandžaka, na padinama Mokre i Rogozne, iznad Kosova, petnaest kilometara više Mitrovice uz Ibar pa do Ribarića, proteže se brdovita gorštačka župa ili nahija Kolašin. NJegova severna granica ide bilom Rogozne, a krajnja mu je južna tačka na brdu više Rudnika u srezu dreničkom. Svojim gornjim tokom protiče kroz njega reka Ibar. Po staroj upravnoj podeli Kolašin je pripadao Bosni, jer je baš kod današnje mitrovačke železničke stanice bila međa između dva turska beglerbegstva: Rumelije i Bosne. Posle austriske okupacije Bosne i Hercegovine kraj od Mitrovice do Pljevalja postao je postao je posebna jedinica i dobio naziv Novo-pazarskoga  Sandžaka (otuda sad Sandžak), ali je 1883. godine Derviš Paša, iz nekih naročitih turskih razloga, a po nagovoru arnautskih prvaka i mitrovačkih aga,izdvojio Kolašin iz te celine  (iz Raške Oblasti), i dodao ga Mitrovici, koja je upravo počela postajati grad. Tako je Kolašin pripao Rumeliji/…/ Sve je to izazvalo u njemu mnogo pokreta. U tim pokretima Kolašin je umeo vešto da se snalazi i zavarava Carigrad gotovo do uoči oslobođenja.

TOM PRILIKOM JE POKAZAO SVU SVOJU SRPSKU OTPORNOST I POSTAO UGLED ZA DRUGE NAŠE ŽUPE“

Do oslobođenja  (1912, nap. V.D.) Kolašin  je bio podeljen na četiri knežine, imao je prilično samouprave, priznate od vlasti za svoje unutarnje poslove. Imao je dva manastira, svoje sveštenike i vazda bar po jednu školu. Činio je za sebe jedan protopopijat iako mali.Stanovnici su mu većinom stari Rašani, onakvi isti kakvi su po Rogozni i iznad Novoga Pazara“ (1,196).

Da Vas podsetimo:  Poligraf, histerična kampanja i fabrika laži

Kasnije je veliki pisac zabeležio: „Ja sam ugledao svet na krajnjoj tački dinarskog tipa prema Jugu, u Kolašinu,koji je sav dinarski tip odnegovan na desetercu, sa bogatom usmenom literturom, sa južnim dijalektom./…/ Naš deseterac je savršen,kakvi se primeri nalaze kao najlepši u našoj narodnoj poeziji./…/ To, i gledanje šta je radio moj ded i otac (bili nahijski knezovi) uticalo je na moje formiranje, I BORBA KOLAŠINA KAO POSLEDNJE SRPSKE BRANE KA NAJEZDI ARNAUTA NA SEVER (podvukao V.D.), dala mi je podstreka da taj otpor s ponosom gledam na svoj uži zavičaj, a da rajetinstvo po drugim, slabijim krajevima osetim“ (2, 72-73). Dodavao je: “Na primer, moj Kolašinac duhovno živi od narodnih pesama i pravoslavlja, i to od onoga prostog pravoslavlja kakvoga su mu Dečani i Patrijaršija zaveštali“ (2, 75).

U svojoj priči „Na konaku“, Božović o zavičaju kaže da je “kao   začaran u pitomom zelenilu, pa ti mami pogled i gali dušu. A odozdo, uz Ibar, duše neka čudna struja, koja ti puni grudi i njiha celo zamoreno biće; jer osetiš da si sišao u kraj gde ćeš biti slobodan/…/Čovek ovde oseti da ne mora strahovati za osnovni ponos ljudski, jer i ako pogine, pašće kao čovek, a ne kao kaurin i parije“ (3,44). Turci i Arbanasi su stalno maštali o tome da pokore i pobiju Kolašince; kako veli Grigorije Božović u priči „Kraj praga“, „dozlogrdio vas Kolašin svojom vlaškom upornošću, te hoće da ga zatru da mu ni piličnjak ne pretekne,niti muško u kolevci dete“. (1,103) Ipak, to im nije pošlo za rukom.

Ti i takvi ljudi sa Severa Kosmeta izneli su na plećima herojsko NE šiptarskim izborima. Borili su se još od 1999. godine, kad NATO okupatorima nisu dozvolili da instaliraju arbanašku vlast na svom tlu, postavivši branu na mostu na Ibru. Borili su se barikadama kojima su 2011. i 2012. sprečavali konačno spajanje „zelene transverzale“. Borili su se i ove, 2013, kad su, sa 80% izašavših na referendum, rekli DA ostajanju u Srbiji i NE izdaji vlastodržaca iz Beograda i NE Tačiju, izmećaru Imperije Vašington – Brisel. To su oni neznani, o kojima je, kao junacima borbe za slobodu Kosmeta pre 1912, pisao i Grigorije Božović: “Oni čija smo imena krili i krijemo još. Oni čija će imena biti konačno zaboravljena kad pomru ljudi koji su s njima radili. I oni koji su po svojoj volji zasluživali narodnu stvar,krijući to i od drveta i od kamena. Tih je mnogo i njihovi likovi su divni, jer su radili i bez priznanja i bez slave i bez nagrada“ (4,307 ).

Da Vas podsetimo:  Pomen upokojenim nadanjima

UMESTO ZAKLJUČKA

Danas, kada su Srbi narod posustalih misli i mišica, Kosovska Mitrovica i sav Sever Kosmeta, odakle je („iz malene Banjske“) jedan od najvećih junaka srbske epike, Banović Strahinja, brane čitavu Srbiju, braneći njen Ustav. A u ovom dokumentu, uprkos kukavičluku beogradskih vlastodržaca, slugu Vašingtona i Brisela, i uprkos kukavičluku sudija Ustavnog suda Srbije (osim troje hrabrih), koji ne smeju da kažu da je Briselski sporazum protivustavan, jasno stoji: “Polazeći od državne tradicije srpskog naroda i ravnopravnosti svih građana i etničkih zajednica u Srbiji, polazeći od toga da je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja Pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima, građani Srbije donose USTAV REPUBLIKE SRBIJE“ (5,10).

Ponosan na svoju braću sa Kosova i Metohije, potpisnik ovih redova se nada da će Bog Pravde, Kome peva srbska himna, biti sa nama u danima koji dolaze. Jer, kako reče Sveti Aleksandar Nevski, Bog nije u sili, nego u Pravdi koja je Istina, Bogočovek Hristos.

Vladimir Dimitrijević

Fond strateške kulture

UPUTNICE:

1.Grigorije Božović:Pripovetke, Srpska književna zadruga,Beograd, 1926.

2.Branimir Ćosić:Deset pisaca – deset razgovora, Službeni glasnik, 2012.

3. Grigorije Božović: Pripovetke,  Srpska književna zadruga, Beograd, 1940.

4. Jovan Pejčić: Milan Rakić na Kosovu, KONRAS, Beograd, 2006.

5. Ustav Republike Srbije, Službeni glasnik, Beograd, 2007.

like-button.net here

wordpress-themes.org here

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime