Građansko-liberalna elita i pitanje KiM i CG

0
516

Nakon kišovitog i hladnog meseca maja, a zatim i postepenog nagoveštaja lepšeg vremena početkom juna, vreme se polako stabilizuje u državi Srbiji i počinje da liči baš na ono vreme kakvo i očekujemo. No, da li se to isto može reći i za društvene prilike? Teško! Stvari su na tom planu malo komplikovanije i teže predvidljive, kao što se i očekuje na brdovitom (sada i Zapadnom) Balkanu.

Od mnoštva događaja ovog puta izdvajamo dva, čini se povezana. Jedan je nastavak stare priče koja dugo traje i koja, s vremena na vreme, eskalira u različitim pojavnim oblicima. Ovoga puta imali smo treniranje strogoće i naših živaca u vidu „upada“ Specijalne operativne jedinice (Njesia Speciale Operative – NjSO) na sever KiM. I drugi događaj koji je došao na dnevni red naših života taman kad zaboravismo na prvi, ali sada on „iskoči“ i šokira srpsku javnost iz nama susedne i nekada bratske države Crne Gore. Najnovija epizoda u obračunu sa SPC nosi naziv „Opaki Milo vraća milo za drago“.

Odmah da kažem da neću opisivati ove događaje, ulaziti u njihovu genezu i izvlačiti neke „velike zaključke“. Dva su razloga. Prvi, ne želim da potcenjujem inteligenciju ljudi koji će ovo čitati, niti pamet naših ljudi, i drugi, smatram da tu nema šta novo reći. Stvari su jasne ko na dlanu. No, da li su jasne i očigledne za sve u Srbiji? E pa čini mi se da nisu!

Elem, postoji jedan sloj ljudi u Srbiji koji sebe svrstava u građansku i liberalnu elitu (GiL elitu), koji pati od sindroma „vučićofobije“, i koji voli da piše dugačke eseje i kolumne u opozicionim medijima, recimo u listu „Danas“, ili na portalima, poput „Peščanika“, uz obaveznu upotrebu složenih i što je moguće više komplikovanih rečenica. Istini za volju, ako baš moram, i ako me baš neko „pritegne“ da se izjasnim, i ja sebe vidim kao deo te GiL elite, iako ne volim sebe da svrstavam u neku grupu, makar bila i „elitistička“.

Da Vas podsetimo:  Vučići, dačići i dolarčići

No, dobro, šta fali toj eliti? Mnogo štošta, ali ovoga puta izdvajamo jedan fenomen koji se zove POSTOJI SAMO ONO ŠTO JA VIDIM. Avaj, ovaj fenomen možemo razumeti ako dublje sagledamo stavove i uverenja ove elite, ili njihovih istaknutih predstavnika koji pišu one dugačke kolumne, prema „kosovskom“, a sada i „crnogorskom“ pitanju („hrvatsko“ pitanje ostavljam za drugi put).

Šta to oni vide? Moram priznati da ne znam! Ali znam, ili bolje reći, pretpostavljam da znam šta ne vide. Da ne okolišam: ne vide stradanje našeg naroda koji se slučajno zove „srpski“ u jednoj staroj državi i jednoj pseudodržavi!

Iz čega stičem utisak da oni ne vide, ili ne vide dobro, ove probleme? Prvo, da ih vide, pisali bi o tome, ali ne mogu da stignu, jer opsesija zvana „vučić“ ne da mira. Drugo, i kada se povede razgovor na ovu temu, najviše dokle mogu da dobace jeste da kažu otprilike ovo: „Pa dobro, jeste kriv taj Haradinaj ili taj Milo, ali zar i naša vlast nije odgovorna za ove probleme“. Interesantno je to da pravljenje simetrije u odgovornosti između dve strane nije zastupljeno kada se povede razgovor na temu EU. E u tom slučaju, samo je odgovorna naša vlast jer nismo ušli u tu „srećnu“ zajednicu naroda.

I sada zamislite kada neko iz te „elite“ iskoči i kaže nešto na temu KiM ili Crne Gore, uopšte kada govori o nacionalnim pitanjima. Zna se šta sledi: etiketa da nije „liberalan“, „moderan“, odnosno da je sklon anahronim i kolektivističkim idejama.

Da se razumemo, najviše bih voleo da pričam o Đokoviću, kosmopolitskim idejama, toleranciji i drugim zgodnim temama. Ali ne može! Ne da Haradinaj ili Milo! Ne daju, jer im se drmaju fotelje, pa ljudi zapeli, pa zapeli, da su Srbi najgori, a ja, nekako, više instinktivno, duboko iz svog bića, hoću da se suprotstavim tome. I to ni manje ni više nego kao Srbin, jer upravo oni tu etničku grupu kojoj ja slučajno i pripadam, stalno napadaju ili instrumentalizuju zarad očuvanja svoje vlasti.

Da Vas podsetimo:  Pozivam policiju da ukloni dilere iz Saobraćajne škole

I kakve to veze ima sa Vučićem? Pa nema, ili ne u meri u kojoj to vide naši „moderni liberali“. Upravo oni imaju problem sa nečim što se označava kao kognitivna disonanca. Jednostavno, u sudaru realnosti i sopstvenih uverenja, makar bila i 100 posto liberalna, oni ostaju zadojeni tim idejama i uverenjima. Ali zašto?

Dva su moguća razloga! Jedan, čini mi se verovatniji, skriva se u ustrojstvu njihovog kognitivnog aparata i nesvesnom izbegavanju kognitivne disonance (narodski rečeno, nesklada), i drugi, da jednostavno manipulišu, kao i ovi njihovi „ljuti protivnici“ na vlasti, sopstvenim uverenjima iz ne znam kog razloga. I onda se uspinju, konfirmacijski pristrasno, da nađu hiljadu i jedan dokaz da potvrde ta uverenja. A realnost, ko je šiša! U njoj ima prostora samo za Vučića.

Dakle, pošto vreme, ovo naše paradoksalno, zahteva od nas intelektualaca da dignemo glas protiv bilo koje nepravde, i pojedinačne i kolektivne, evo ja upravo to i činim. Da li izdajem svoje liberalne ideje jer glasno kažem da Haradinaj ili Milo zloupotrebljavaju „srpstvo“ zarad očuvanja vlasti (najblaže rečeno), kao i da se ne može uspostaviti znak jednakosti između njihove i naše vlasti? Mislim da ne, bar nisam toliko ubeđen kao pojedini „antivučićevci“. I da li je moguće izneti stavove koje ja iznosim a da ti ne prišiju etiketu da podržavaš vlast? Ubeđen sam da upravo autentične liberalne i građanske ideje to i zahtevaju od nas, bez obzira na cenu!

Aleksandar Mojašević
Izvor: juznevesti.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime