Granica trpljenja

0
1157

Foto: stanjestvari.com

Ako su oni koji čine vladajuću elitu takvi kakvi su, zašto su ostali toliko tolerantni? Zašto radnici ne štrajkuju, zašto se preduzetnici ne udružuju (i zašto svima njima ne pomažu malo više oni koji žive u rasejanju), i zašto penzioneri ne tuže državu zbog smanjenja penzija.

Nuditi radnike iz svoje države – dakle, svoje sugrađane i komšije, svoj narod – stranim investitorima i domaćim tajkunima, da rade za njih kao „jeftina radna snaga“, isto je što i prodati svoju kuću, zemlju, automobil, ili, roditelje, ženu i decu, braću i sestre, kumove i prijatelje… nekome daleko ispod cene, skoro besplatno, ili da neko sa tvojom imovinom, ili sa tvojim bližnjima, radi šta hoće za neku mizernu svotu novca.

Zašto onda Dinkić, Vlahović, Đelić, Pitić, Labus… i ostali koji su posle 2000. godine vodili ekonomiju i privredu Srbije, nisu prodali svoje bližnje kao što su prodavali srpske radnike? Zašto nisu prodavali svoju imovinu kao što su prodavali srpske firme i fabrike u procesu privatizacije?

Zašto više niko ne pominje privatizaciju? Oni koji su u privatizaciji učestvovali i dalje su živi i zdravi, a dobar deo „žutih“ ili „dosovaca“ (na primer, Mali, Vlahović, Vesić…) sada je deo vladajuće koalicije. Vladajuću koaliciju čine SNS i SPS (stara crveno-crne koalicija, koja je pljačakala Srbiju pre 2000. godine), tajkuni i najbogatiji političari iz redova dosovaca ili „žutih“. Oni kontrolišu tokove novca i dobijaju (tj. uzimaju) najveće poslove u državi. Prava malih preduzetnika ili privatnika niko ne štiti isto kao što niko ne štiti prava radnika.

Gledati sve to sa strane, i prepustiti radnike iz svoje države – dakle, svoje sugrađane i komšije, svoj narod – stranim investitorima i domaćim tajkunima, da rade za njih kao „jeftina radna snaga“, ostaviti ih bez pomoći, ne boriti se za njihova prava, isto je što i prepustiti, bez ikakve borbe, svoju kuću i ostalu imovinu, ili ženu i decu, nekome ko je došao da vam ih uzme samo zato što misli da je on silan, a vi slabi.

Da Vas podsetimo:  Radnicima izborio minimalac, pa završio na sudu

Zašto, onda, načelnici i ostali pripadnici srpske vojske, policije i obaveštajnih ili tajnih službi, tužioci i sudije, čuvaju svoju imovinu i svoje bližnje? Odnosno, zašto načelnici i ostali pripadnici srpske vojske, policije i obaveštajnih službi, tužioci i sudije, ne čuvaju svoj narod, svoje sugrađane, radnike, svoju državu i njenu imovinu, kao što čuvaju svoje porodice i svoju ličnu imovinu? Da li neko može da „kupi“ kuću nekog načelnika, generala ili sudije, kao što su se „kupovale“ fabrike i firme tokom procesa privatizacije? Da li i deca tih načelnika, generala ili sudija, rade kao „jeftina radna snaga“? Da li imaju posao? Zašto domaći preduzetnici nemaju iste podsticaje od strane države kao i strani investitori? Zašto zakoni koji važe za male domaće preduzetnike ne važe i za velike domaće tajkune?

Ako su oni koji čine vladajuću elitu takvi kakvi su, zašto su ostali toliko tolerantni? Zašto radnici ne štrajkuju, zašto se preduzetnici ne udružuju (i zašto svima njima ne pomažu malo više oni koji žive u rasejanju), i zašto penzioneri ne tuže državu zbog smanjenja penzija? Da li zbog toga što su Srbi pravi hrišćani, pa okreću i drugi obraz? Ili zbog toga što je previše kukavica i slabića u srpskom narodu, te niko ne sme da se buni i bori za svoja prava?

U ovim okolnostima, okrenuti drugi obraz znači da građani treba da okrenu i drugi džep – da vam lopovi uzmu i novac koji imate u drugom džepu. Hristove i Apostolove reči se odnose samo na vlast koja je od Boga ustanovljena, i samo na vladare koji su sluge Božje „tebi za dobro“. Hristos nas uči da se samo Bogu pokoravamo, a ne ljudima, i da se samo Boga bojimo. Služiti Bogu znači ući u sukob za poglavarima i gospodarima tame.

Da Vas podsetimo:  „STRAŠNI SUD“ i podrška MUTTI ANGELI

Naravno, revolucionarstvo je „samo onda spasonosno, ako je pobuna protiv svega smrtnog i grehovnog u sebi, u svojoj duši“, samo ako je to „pobuna protiv zla u sebi, protiv smrti u sebi“ (Sv. Justin Ćelijski), zbog toga što „danas u svetu ima, a i oduvek ih je bilo, mnogo takvih boraca, koji, zanemarujući blagodatnu borbu sa svojim zlom, pokušavaju, ipak, da vode borbu sa zlom društvenim, pa čak i u svetskim razmerama. Od toga se zlo samo umnožavalo“, jer „je u istoriji bilo više bezblagodatnih i licemernih ljudskih borbi sa zlom i samo ‘po vazduhu mlatećih’ reči. To se odnosi i na naše vreme, i ne samo na svetovnu, nego i na crkvenu oblast“ (Arhiepiskop Jovan Šahovskoj).

Kako bi izgledala Srbija da je njenoj u istoriji bilo više ljudi koji su „nosili blagodat društvene borbe za pravdu i istinu Božju“ i kako bi Srbija mogla da izgleda za nekoliko godina i decenija ako bi takvih ljudi bilo više?

Nikola Varagić

stanjestvari.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime