Ako pristojnost ne pazi na granicu – iza koje se, na pojavu nasilja, mora odgovoriti istom merom – biće zgažena.
Transvestit Božo Vrećo, pevač sevdalinki iz Foče, poverio se na koncertu u Beogradu, pred ispunjenom dvoranom Kolarčeve zadužbine, da se „udaje“ za mladića iz Beograda. Posetioci su, kao pristojni ljudi, to „poveravanje“ propratili aplauzom (ovde).
U finalu Evrovizije – manifestacije koja je odavno gej-estetizovana, a pred punom salom homoseksualaca (kako piše Vreme; ovde), iz publike se na pozornicu popeo muškarac, razgolitio zadnjicu, „natrćio se“ i publici pokazao čmar. Novinar Vremena, inače TV kritičar, narugao se koleginici iz RTS-a, koja je u direktnom televizijskom izveštavanju „pokušavala smrtnom ozbiljnošću da prenosu dȃ nekakav akademski ton“.
Kao pristojna osoba novinarka je, valjda, probala da ceo događaj diskurzivno održi u okvirima građanske prihvatljivosti; ali nije razumela da je, prema retorici neoliberalne i atlantistističke „političke korektnosti“, sve jedno veliko zezanje.
To je upravo tragizam pristojnosti. Ako iz pristojnosti tapšete pevaču koji vam se na koncertu poveri da će se uskoro „udati“, na sledećem koncertu ćete se suočiti s golom zadnjicom u koju ćete morati da gledate.
Nije mi se, u prvi mah, dopala torta u lice Leviju. Pisao sam već na sajtu FSK protiv drugosrbijanskog napada pištaljkama i transparentima na Šljivančanina (ovde). Ako je neprihvatljiv nasrtaj na Šljivančanina, pomislio sam, neprihvatljiv je i napad na Levija. Uostalom, ko ima ovlašćenja da sudi o tome ko sme da govori, a ko ne?
Međutim, Levijev dolazak u Beograd upravo je prekoračenje one pominjane, a važne, granice pristojnosti. Ako dođete u zemlju za koju ste osam godina tražili da bude bombardovana (ovde) i to sve dok se njeno raketiranje zbilja nije dogodilo – šta, kao tipičan ratni huškač, očekujete da dobijete? Cveće i bombonjere?
Učinak torte je taj da Levi više neće doći u Srbiju; ili bar neće tako skoro. Učinak je i to da će neki drugi ratni huškač razmisliti hoće li se pojaviti u Beogradu. Dovoljno.
No, da li ste uočili zaprepašćen izraz lica Gorana Markovića kada je Levi pogođen tortom (ovde; i sam je to rekao ovde)? Marković je, takođe, pristojan čovek. On je, u tom trenutku, bio domaćin Leviju na internacionalnom Beogradskom festivalu dokumentarnog filma. Levi i Marković trebalo je da razgovaraju pred publikom, posle projekcije Levijevog filmskog „ostvarenja“. Marković bi ga pitao šta Levija inspiriše „kao umetnika“, Levi bi rekao „borba protiv zla i nepravde“, ili već tako nešto važno i pametno, i to bi bilo to. Kad ono – torta.
Levi i Marković su, kako kaže Levi, „dobri prijatelji“. Zajedno su u Parizu gledali rušenje Miloševića, 5. oktobra (ovde). Marković je, kako sȃm reče (ovde), glasao za DS sve do 2012, kada je podržao LDP i postao član njegovog Političkog saveta. Danas je pak u rukovodstvu partije Saše Jankovića (ovde). Goran Marković iskreno misli da se bori protiv srpskog nacionalizma, koji je goruća opasnost u današnjoj Srbiji (ovde).
No, Goran Marković, bez obzira na to koliko pristojan bio, izgleda da ne razume da je, uprkos ranijim zaslugama za srpsku kulturu, on danas, nažalost, na putu da kao imperijalni Kulturträger počne da joj nanosi štetu. Ne vidi da to što više ne snima filmove za domaću publiku, već za zapadne festivale, bitno utiče na karakter njegovog dela.
Ranije (1977‒1992) izražavao je „istinu bivstva“ srpskog/jugoslovenskog društva: Specijalno vaspitanje (1977), Nacionalna klasa (1979), Majstori, majstori (1980), Variola vera (1982), Tajvanska kanasta (1985), Već viđeno, (1987), Sabirni centar (1989), Tito i ja (1992). Danas pak izražava „istinu bivstva“ imperije, sofistikovanog sistema manipulacije, segregacije, dominacije i eksploatacije. Film Turneja (2008) tipičan je proizvod tog kolonijalnog (kompradorskog) angažovanja na delegitimizaciji i dehumanizaciji sopstvenog društva (vidi: ovde, ovde, ovde, ovde i ovde).
Međutim, Marković je i žrtva. Goran Kozić ga je u Politici sravnio s polumajmunom-polučovekom (ovde). Nakon toga, Marković je objavio da, posle sedam godina, prekida saradnju s Politikom (ovde). Kozić je, kako god da okrenete, simbol ne baš najčistijeg novinarstva (ovde). Podržavajući vlast uspeva da uvredi koga stigne: LJiljanu Čolić (ovde), Natašu Mićić (ovde), Isidoru Bjelicu (ovde)…
Marković je, s druge strane, pisao u Politici protiv okupacije Savamale (ovde), protiv Beograda na vodi (ovde, ovde, ovde i ovde), kao i protiv Vučićeve samovlasti (ovde i ovde). On se, kako rekosmo, i politički angažovao u opoziciji Vučiću.
I šta sad? Na čijoj strani biti: prorežimskog „komentatora-reptila“ ili opozicionog „pristojnog čoveka“? Uz koga da stanemo mi koji sebe držimo pristojnim ljudima?
Opet taj tragizam pristojnosti. U politici ne možete biti apriori uz pristojnog čoveka i tvorca dobrih filmova, a zaboraviti njegovo nerazumevanje sopstvenog naroda ili dovođenje prononsiranih ratnih huškača u Beograd – kao da se ništa nije dogodilo.
Ovo je, na svetsko-istorijskom nivou, burno vreme, doba narasle i ugojene strukture zla koja hoće da ovekoveči svetsku dominaciju. Srbija je na ivici: ili će „pristojno“ posmatrati kako je tipovi poput Levija privode atlantističkom Molohu; ili će se pobuniti i odbraniti – rizikujući da bude „nepristojna“; rizikujući kvalifikaciju: „ti grozni, grozni Srbi“. Ako je to cena slobode, biti pomalo „grozan“ prema ratnim huškačima, pa i kolaboracionistima, možda i nije baš tako strašno.
Ne mislim, naravno, na ozbiljno nasilje već na simbolički otpor. Kada je Jaruzelski 1981. zaveo „ratno stanje“ u Poljskoj, jedan tamošnji poznati pozorišni glumac podržao je generala. Publika je bila zgrožena, ali glumcu nije zviždala. Kad god bi izašao na pozornicu počinjala bi da tapše, ne dozvolivši mu da ma šta izgovori. Glumac je, na kraju, napustio scenu sa suzama u očima.
Tako pristojni ljudi završavaju stvari – kada hoće, znaju i kada su složni. Možemo li i u Srbiji to?
Slobodan Antonić
www.fsksrb.ru
