Grubo kršenje prava na ličnu imovinu

Uzurpator Sabit Mačkala je po ulasku u posed braće Radeč dao imovinu u zakup i sada ubira kiriju. Radeči uporni, ali godinama čekaju pravdu

Posle proterivanja srpskog stanovništva juna meseca 1999. sa Kosova i Metohije i dolaskom međunarodnih mirovnih snaga u Južnu srpsku pokrajinu, na ovom prostoru nastao je haos. Ako govorimo o imovinskim odnosima, suština je da je imovina Srba opljačkana, kuće porušene ili zapaljene, a svu ostalu imovinu uzurpirali su Albanaca uz prećutnu saglasnost Mirovnih snaga zapadne alijanse. Posle nekoliko godina od rata na Kosovu i Metoji međunarodne organizacije su formirale svoje centre po Srbiji sa ciljem da pruže pravnu i drugu pomoć raseljenim licima sa Kosova i Metohije. Njihove usluge bile su besplatne. Veliki broj Srba je tada prijavio šta im je sve ostalo na Kosovu i Metohiji. Tako je uradila i porodica Radeč iz sela Drvara u opštini Vučitrn. Braća Dušan, Milivoje Savo i Branko Radeč kojima je u selu Drvaru u opštini Vučitrn ostala velika imovina (dve kuće sa okućnicama, hektar obradive zemlje, šuma…) pisali su tužbu uz pomoć advokatskog tima međunarodnih stručnjaka protiv opštine Vučitrn i privremenih institucija Kosova radi nadoknade štete. Radeči su tužbu podneli maja 2004. godine. Jedan od braće, Branko Radeč, koji živi u Beogradu, ispričao nam je neizvesnu sudbinu njihovog predmeta u vezi obeštećenja po osnovu imovine koja im je ostala u Drvaru, i o licemerju prištinskih vlasti i Odeljenja pravde Unmik-a. Branko Radeč je o zavičaju i selu Drvaru, kao i o imovinsko-pravim odnosima, sudstvu i vladavini prava po dolasku mirovnih snaga na KiM detaljno pisao u nedavno objavljenoj knjizi „Drvare na Kosmetu i Radeči od 14. veka“ u izdanju Kulturno –prosvetne zajednice Srbije. Na imanju u Drvaru su sve do progona 1999. živeli njegova majka Slavijanka Cana Radeč sa sinom Dušanom i njegovom porodicom.
Srbima bezbednost niko ne garantuje

– Kao i najveći broj Srba koji su proterani sa KiM i naša porodica je podnela tužbu radi nadoknade štete usled uništene i uzurpirane imovine koja nam je ostala u Drvaru u Vučitrnu. Ali opštinski sud u Vučitrnu je doneo rešenje da se tužba odbija jer, navodno, nismo platili sudsaku taksu. Oni su to obaveštenje objavili na zidu opštinskog suda u Vučitrnu, mada su imali našu adresu . Napominjem, međutim, da je u to vreme kao i danas u toj regiji, u opštini Vučitrn Srbima nebezbedno kretanje tako da Srbi slabo odlaze da obiđu svoja imanja ili da obave neki administrativni posao. Tako se ni ova prepiska sa sudovima nije obavljala domaćim PTT saobraćajem već posredstvom međunarodnih organizacija. Srbima je bio onemogućen pristup sudu. A obrazloženje za to zbog čega tužba nije rešena u našu korist je licemerno, jer je postojala mogućnost da se predmet reši i bez uplate takse. To se kasnije potvrdilo rešavanjem sličnog predmeta naše komšinice, kaže Branko Radeč. Posle dobijanja rešenja od opštinskog suda u Vučitrnu braća Radeč su uz pomoć pravnog tima organizacije HABITAT uložila žalbu Apelacionom sudu u Prištini koji donosi rešenje da je žalba tužioca neosnovana i potvrđuje rešenje opštinsog suda. Radeči zatim podnose žalbu Ustavnom sudu u Prištini novembra 2013. godine , jer su do tada predmeti Srba bili zamrznuti. Ustavni sud u Prištini je tražio svu dokumentaciju od braće Radeč, koju su oni ponovo dostavili. Mećutim i Ustavni sud u Prištini na čijem čelu je tada bio dr Enver Hasani, odbija žalbu uz obrazloženje da nije nadležan za rešavanje grešaka nižih sudova. – A što su nam onda ponovo tražili svu dokumentaciju, pita se Branko Radeč.
Dualitet sudskih i administrativnih odluka

Važno je napomenuti da se i kod ovog predmeta kao i svih drugih radi o političkim procesima što, kako navodi naš sagovornik, dokazuje i cirkularno pismo Tomasa J. Monhana, direktora Odeljenja pravde UNMIK-a upućeno predsednicima sudova na Kosovu, od 26. Avgusta 2004. godine u kojem se moli da se ne zakazuju ročišta po tužbama za nadoknadu štete gde su tužioci srpske nacionalnosti. Postupanjem sudova u „republici Kosovo“ došlo je do kršenja prava na uživanje lične imovine i prava na sigurnost, jer postoji dualitet sudskih i administrativnih odluka.

Ovaj slučaj je razmatran i na jednom međunarodnom skupu koji je 2014. oragnizovao Institut za uporedno pravo iz Beograda, posle kojeg je objavljena i knjiga „Stvarni pravni život“ u kojoj je mr Milica V. Matijević dala svoj prilog iz sudske prakse. Ona je iznela primer Branka Radeča u borbi za porodičnu imovinu u Vučitrnu i navela pravu sliku kosovkog pravosuđa. U posedu porodice Radeč, navodi naš sagovornik, sada je Sabit Mačkala, koji se poziva na to da je on na njivi svoga dede koja im je kolonizacijom oduzeta. – Moj deda je to imanje legalno kupio kaže Branko Radeč. Međutim, kako saznaju Radeči, Mačkala je dao u zakup celo imanje i ubira kiriju. Radeči i dalje čekaju pravdu!? U Drvaru od rata 1999. više nema Srba, a bilo je to mešovito selo nastanjeno i Srbima i Albancima. Drvare više i nije selo jer su svim Albancima sagrađene kuće. Drvare je sada albansko naselje, neprepoznatljivo u odnosu na raniju seosku naseobinu. A Srbi raseljeni kud koji!? Srbima su pravo i pravda teško dostupni.

Kada su Srbi u pitanju ovako stvari stoje: „Rezultati istraživanja ukazuju na to da su sudski postupci započeti u manje od trećine analiziranih slučajeva i da je neuporedivo manji broj ovih postupaka pravnosnažno okončan. Ni u jednom od presuđenih predmeta sud nije usvojio tužiočev zahtev za nadoknadu štete. Pravo na restituciju imovine izgubljene tokom sukoba uređeno je brojinim međunarodnim dokumentima i predstavlja „conditio sine qua non“ za povratak raseljenih lica. Ali ni 15 godina (analiza je iz 2014.) posle sukoba ostvarenje prava na Kosovu nije omogućeno, kaže se u rezimeu analize „Sudski postupci po žalbama za nadoknadu štete nastale usled masovnog uništavanja stambene imovine nakon prestanka oružanih sukoba na Kosovu i Metohiji“.

Slavica Đukić