Medijska bitka, koja se bije između evrofundamentalista i reformista, s jedne strane, i svega onoga što bismo, često s mnogo muke i dobre volje, mogli da svrstamo u neku patriotsku opciju, neminovno se mora izgubiti za patriote, ali ne iz razloga što oni ne mogu do velikih medija, već zato što nikakav sadržaj, zapravo, i nemaju.
Plastičnije: na (uvek ovo uslovno shvatite) patriotskim portalima i blogovima, elektronskim novinama i društvenim mrežama, dnevno se pojavi jedan dobar tekst i eventualno, ali ne i obavezno, jedan dobar intervju, ili prenos neke tribine. Toliko ima kvalitetnih autora na toj strani priče. Nekog ću preskočiti, ali evo spiska ljudi koji pišu smisleno, pismeno i sa potrebnom količinom znanja o onome o čemu pišu (ne nužno ovim rasporedom, on je proizvoljan): Branko Pavlović, Sloba Antonić, Đorđe Vukadinović, Zoran Čvorović, Aca Pavić, Milanko Šekler, i, u vr’ glave još dva-tri autora. Svak od njih izbaci jedan tekst nedeljno u proseku. Ti tekstovi se onda vrte od portala do portala i to je to.
Na drugoj strani, onoj tamnijoj, a evropskijoj, stoje ozbiljni bardovi i novinarstva, i politike. To što oni pričaju naručene priče, za par somića mesečno, ne znači da nisu i pismeni, i dobri poznavaoci politike. Od vrlo bistrog i leporekog Željka Cvijanovića, smirenog Draže Anđelkovića, odlično obrazovanih Jova Bakića, Čede Antića, zatim odličnih novinara (ne u vrednosnom, već u zanatskom smislu) Boška Jakšića, Nenada LJ. Stefanovića, LJiljane Smajlović i još sijaset drugih, oni ostvaruju kvalitativnu prednost u odnosu na prosečne, čak slabe novinare koji su domaćini na nekim portalima, a svakako kvantitativnu prednost u odnosu na broj kvalitetnih intelektualaca iz političke sfere koji su na „našoj“ strani.
Čak i kad bi se pustila slobodna utakmica ideja i priče na velikim medijima, brzo bi se ispostavilo da je patriotska scena sastavljena od 10% nečega što zna i razume politiku, jedno 20% ignoranata, koji misle da nešto razumeju, a zapravo su komentatori dnevnih događaja, jer veliku sliku ne vide ili usled nedostatka obrazovanja, ili mentalnih ograničenja, i ostatak gomile, dakle nekih 70% koji poštuju medijske šarlatane, čekaju da Rusija dođe i spase Srbiju i, na koncu, strepi od one vanzemaljske flote što stoji iza Meseca.
Upoznao sam desetinu urednika, vlasnika i novinara patriotskih portala i svedočim da bi, u sudaru sa bilo kojim prosečno, kamo li briljantno obrazovanim novinarom sa nekog velikog medija, bili zbrisani i ismejani.
Dakle, na ovoj strani nema kvaliteta, ili ga ima veoma malo. Prvih deset „naših“ može da dobije, bez velike muke, prvih deset njihovih ali, po dubini, i to ne velikoj, prvih pedeset „naših“ nema šta da traži protiv pedeset njihovih i to je cela istina.
Kad bi nam neko dao, mislim na nas, koji sebe zovemo, veoma preambiciozno, patriotskom scenom, da uređujemo i izdajemo novine formata Novosti, niti bismo znali, niti bismo mogli da se dogovorimo kako novina treba da se zove, niti bismo mogli da plaćamo silne lektore da popravljaju lupetanja bardova srpskog internet novinarstva. Odstraniti neznalice iz nekog posle je, međutim, nemoguć zadatak. U praksi se dešava obrnuto: oni oteraju one koji znaju, jer – trpeti tiraniju nepismenog strašna je stvar.
Problem sa ovim disbalansom zadire veoma duboko, dublje od same politike. Drugosrbijanci su to što jesu, autentični i postojani u vrednosnom smislu. Gotovo svaki ultrapatriota je tu samo zato što je sve u životu promašio, samo je nacija bila dovoljno veliki cilj, koji ne može da se promaši. Tu, u toj naciji, a naročito među njenim rodoljubivim novinarima, ima mesta i za pijane, i za nepismene, i za priglupe, i za svaki ološ. Osnovna pretpostavka svakog patriote je da pljuvačka i patriotski žar mogu da zamene znanje i razumevanje, te da je količina parola jedino važna, po čemu su se opasno izjednačili sa svojim arhineprijateljima, pokojnim komunistima, koji su isto tako rezonovali.
Isto tako, postoji i jedna iluzija da bi više para, kada bi se upumpalo u patriotske medije, dalo bolji rezultat. Znam ljude, ne bi pomoglo kad bi im Rotšild otvorio svoje sefove.
Kao i patriotizam, tako je i politika odlično sklonište za dunstere, jer se tu sučeljavaju stavovi, osećanja, strasti, a ne znanje i umenje. Svako može da serucka o politici šta god mu na pamet padne, bez trunke znanja, ili ma kakve kompetencije, dok se mostovi i neboderi tako ne grade. Kako starim, sve manje imam volje da slušam dunstere i njihovo mantranje, njihove očajne prognoze i lupetanja svake vrste.
Dakle, na stranu Vučić, Tito, na stranu Evropa i Rusija, Brisel i Peking: mi nemamo kvalitet, ni ljudski, ni moralni, ni obrazovni, na patriotskoj strani. Prvi ešalon je veoma dobar, svi ostali su katastrofa. Kao i sve u Srbiji, dunsteri su se izborili za pozicije i ne nameravaju da ih prepuste. Šta bi radili patriotski analitičari iz drugog i trećeg ešalona, da se ne bave analitikom? Zaposlili se kao konobari, ili u STR-u? Teško, mora da se radi, tu prodavanje magle ne pomaže.
Medijsku bitku, da time završim, mi moramo izgubiti, jer sa desetak, ili petnaest kompetentnih ljudi, mi ne možemo da je vodimo, taman da nam RTS stave na raspolaganje. Ima nešto malo talentovanih, mladih ljudi, koji bi mogli da, za par godina, biju ozbiljne bitke u medijskoj sferi, ali su već danas izloženi teroru pozicioniranih patriotskih novinara i komentatora, koji prepoznaju bolje od sebe i gledaju da ih eliminišu na vreme. Zvona i praporci, a ne škole, da izvrnem onu Dositejevu izreku.
Milan Milenković
www.milanmilenkovic.com
Naslovna – „Bitka kod Angarija“, Rubensova kopija Leonardove slike
Зашто је све тако? Зато што патриотски орјентисана српска елита није у Србији, на жалост. Зато што је за младе љиде критичка мисао благо речено дегутантна. Зато што су умови младих људи који могу да донесу промене усмерени према личном успеху, осећај за нацију и осећај за другог, за своју земљу су замењни осећањем немоћи, безнађа, и на крају незаинтересованости. Тековине српске историје, науке, књижевности су максимално занемарене код младих генерација. Једноставно српкиње су предуго рађале комунисте.