Mondijalistička elita je poražena na predsedničkim izborima u SAD, ali iz toga ne treba izvesti zaključak da se predaje. To ne stoji ni kada se radi o jezgru „imperije“, niti o njenoj periferiji. U Americi pokušava da organizuje svojevrsnu preventivnu „narandžastu revoluciju“ protiv Trampa. Ne da bi uspela, već da bi ohrabrila pripadnike sistema koji su ideološki i lično privrženi tzv. klintonističko-soroševskom bloku (mogli bismo i drugačije da ga nazovemo sa uključivanjem njegovih perjanica tipa Rotšilda, Rokfelera). Cilj je da oni ne pokleknu te pariraju predsedniku i vrhu njegove administracije pa tako bar delimično parališu (makar usporavaju) promene koje Tramp namerava da sprovede. „Guru ekipa“ antinacionalne globalizacije poraz doživljava samo kao ishod jedne bitke, a sprema se da nastavi rat kako bi on bio po njih okončan pobedonosno. To se manifestuje i kroz poteze koje sada povlače u vezi sa Crnom Gorom.
ANACIONALNI RAT
U kontekstu svoje strategije dugoročnog rata iscrpljivanja ti neprijatelji svega nacionalnog i tradicionalnog nastavljaju pa i intenziviraju stare aktivnosti na periferiji. Bilo tako što njihovi veliki igrači, kao što su oni u Berlinu i Briselu, ne odustaju od pritiskanja vazalnih zemalja da ispunjavaju ranije preuzete obaveze. Ili, odnosno tačnije, i, aktiviranjem svojih pristalica u tim zemljama. Onih u vlasti, nevladinom sektoru, medijima. A to što se neretko međusobno sukobljavaju sa pozicije vlast – opozicija (jedni pozerski delujući kao nekakvi branioci državnih interesa drugi kao borci za demokratiju), samo je igra za javnost (naravno to ne znači da su svi u opoziciji i vlasti deo te prljave šeme).
U zemljama kao što je Srbija po tom modelu sve je sračunato da se izvrše obećanja vodećim evroatlantskim centrima moći a da oni u vlast koja im služi imaju što manju štetu po svoj „nacionalni imidž“. Iz tog ugla čini se treba gledati i na najnoviji „pregovarački prodor“ Beograda u okviru tzv. „briselskog procesa“. Nadam se da neće biti u skladu sa crnim slutnjama, ali odgovor ćemo vrlo brzo imati. Zavisiće od toga da li je Srbija dobila još jedan „pozivni broj“ pa ga je ustupila na korišćenje svom geografskom području Kosovu ili je ga je neposredno dobila Priština samo uz saglasnost Beograda. Razlika je ogromna. U drugom slučaju vlast Srbije bi priznala lažnu nezavisnost Kosova a nas samo vara da ga brani.
BEOGRADSKE GREŠKE
Kako god bilo, posle pobede Trampa Srbija je trebalo da zamrzne dalje pregovore sa Prištinom i sačeka promene u međunarodnoj sferi. One za nas mogu da budu samo povoljnije i nemamo razloga da žurimo putem koji nam je ranije nametnut. Međutim, nastavljamo njim da idemo. Zašto? Pa, stoga što lobi sa početka teksta unutar Srbije, u njenom neposrednom i daljem okruženju, nastavlja da je na taj način gura i vuče. Ucenjuje, preti, nudi ustupke. Otuda je Beograd i dalje nakaradno postavljen u vezi sa raznim pitanjima. Dešavanja u Crnoj Gori bitna su tu koliko i ona u vezi sa Kosovom. Đukanovićev kriminalni režim je u haosu posle poraza Hilari Klinton i to je prilika za Beograd da se na demokratski način umeša u prilike u susednoj zemlji srpskih korena. Naše vlasti bi morale da podrže ili makar za početak adekvatno prime i saslušaju predstavnike srpskog naroda i demokratske opozicije u Crnoj Gori. Sledeći korak je otvaranje srpskog ali i demokratskog pitanja – lokalno, regionalno, evropski, globalno – u toj državi sa poslednjim neskriveno diktatorskim poretkom u Evropi. No, ništa od toga se ne čini. Štaviše i dalje se na neki način asistira Đukanovićevim izbornim i postizbornim prevarama.
S obzirom na sve to, ne bi me čudilo i da mu se makar posredno pruža pomoć u tome da formira vladu, a moralo bi, ponavljam, da se deluje maksimalno u suprotnom pravcu. To što Đukanović neće biti premijer ništa ne znači, jer će on i dalje biti neformalni gospodar baze „balkanskog kartela“. Marković je njegov običan pulen. No, da se vratimo upinjanju da nova crnogorska vlada bude obrazovana tako da on bude Đukanovićevo otelotvorenje u njoj. Da bi DPS formirao vladu potrebna mu je koalicija sa manjinskim predstavnicima u Skupštini. Bošnjaci su tu od ključnog značaja, a više puta su već prevareni od strane Đukanovićeve ekipe. Očito ni oni nisu voljni da joj produže vek trajanja. Pogotovo jer im iz Ankare dolaze signali da to ne urade. Turska je svesna da je i sama pod strašnim pritiskom evroatlantskih anacionalnih struktura, koje plaši svaka jaka i suverenistički orijentisana zemlja. Zato pokušava da u bližem i daljem okruženju oslabi neprijateljske pozicije (makar do puča delovalo da su joj prijateljske).
ZLOUPOTREBA ISLAMA
S druge strane, u Crnoj Gori ali i Srbiji, maksimalno se aktivirao emigrantski turski „Gulenov lobi“. Radi se o formalnoj i neformalnoj organizaciji Fetulaha Gulena, koga turske vlasti optužuju kao da je stajao iza nedavnog pokušaja puča u toj zemlji. To je čovek koga mnogi nazivaju muslimanskim Sorošem zbor razgranate NVO, medijske, prosvetne delatnosti širom sveta, odnosno na tome utemeljene ideološko-propagandne aktivnosti. Na geopolitičkom planu zalaže se za ulazak Turske u EU, njenu privrženost NATO i saradnju sa evroatlantskom „elitom“. Gulen sa svojim sledbenicima zagovara i sintezu islama, višepartijskog sistema, multikulturalizma. Kako se često na zapadu ističe, njegov pokret „promoviše tolerantni islam koji ističe altruizam, naporan rad i obrazovanje“. Lepe reči o njemu onih koji nipodaštavaju autentične religije, mnogo nam govore između redova.
Da ne dužim, Gulen propoveda islam po merilima evroatlantske „elite“. Šta god mislili o njoj, daleko je od toga da se zalaže za istinsku islamizaciju Evrope kada usmerava ka njoj milione migranata sa Bliskog istoka. Mondijalistička „elita“ je dubinski anacionalna i sekularna. I njene interese i ideološke poglede ugrožava radikalni pa i samo istinskoj tradiciji privrženi islam. On je za nju tek sredstvo a ne pravi saveznik. Cilj joj je stvaranje anacionalnog svetskog sistema u interesu globalizovanog kapitala. Zbog toga joj je svaka ideja nacionalne i tradicionalno utemeljene zajednice i države problem. Opet, mešavina svega i svačega joj pogoduje, kako ideološki tako i funkcionalno. Milioni siromašnih ljudi sa Istoka koji se slivaju u Evropu pa i Ameriku faktor su gušenja hrišćanske baštine i jeftine radne snage. Indirektno vrše pritisak na sindikate i olakšavaju demontažu preživelih ostataka socijalne države nasleđene iz prošlosti. Direktno su izvor bagatelne radne snage. Konačno uklapaju se u modifikovani sistem socijalne pomoći (ne u duhu izvorne socijalne države) koji na najnižem nivou doprinosi vulgarno-potrošačkom sistemu i ispiranju mozgova pa posredno ima takođe ekonomsku i propagandnu funkciju za tzv. „elitu“.
GULENOVA BALKANSKA OFANZIVA
Sve u svemu, Gulen je deo evroatlantskog poretka kao simbol islama koji on želi. I Kao deo mehanizama za njegovo nametanje. Namera je da i islam bude redefinisan i sveden na nešto nalik onome što su postale mnoge protestantske crkve i denominacije na zapadu. Druga strana medalje je da li i Fetulah Gulen sa svojim simpatizerima to želi ili samo se pretvara, kako bi se što snažnije infiltrirali u Evropi i Americi i onda u pogodnom trenutku skinuli maske. Tada bi se možda i oni priključili radikalno-islamskoj opciju i zajednički poveli borbu za nametanje svetskog islamističkog poretka čija žrtva bi bili i svi moderni muslimani koji pokušavaju da autentično, u duhu svog nacionalnog nasleđa (a ne evroatlatngskog ili islamističkog globalizma), spoje tekovine savremene civilizacije i islamskog nasleđa.
Dok ne dođe vreme da se i Gulenove legije svrstaju u falangu Kalifata, sa davanjem lažnog primera za širenje iluzije da je moguća masovna i brza metamorfoza islama u propagandno što prijemčivijem duhu savremene civilizacije Zapada (od situacije do situacije zavisno od želje ciljnih grupa), pružali bi izgovor pa i podstrek za vođenje politike masovnog naseljavanja muslimana u Evropi i Americi. Pobeda Trampa remeti i takav plan. Pogotovo u okolnostima kada se očekuje lančana reakcija u Evropi i dolazak suverenističko-nacionalnih partija na vlast u mnogim državama EU. Stoga, Gulen je sa svojim sledbenicima već u prvim redovima borbe protiv novih trendova. Od Francuske do Austrije, ali i u našem regionu u kome je njegova organizacija na razne načine od školstva do postojanja agenata uticaja, veoma prisutna.
Bitka koju sada najintenzivnije vode je za uvođenje Bošnjaka u novu crnogorsku vladu na način da nju i dalje vodi Đukanović iako neće biti njen član. Pritisci crnogorskog režima i sa njim prijateljskih zapadnih krugova očito nisu dali zadovoljavajuće rezultate u okolnostima kada se tome opire Turska. Zato je sada Gulenova ekipa krenula u veliku ofanzivu. Kako sa našeg područja tako i susedne Albanije gde rame uz rame sa Sorošovom, skoro ima ideološki monopol (http://foreignpolicynews.org/2016/03/10/albania-ruled-gulen-soros/). O tome šta se u tom svetlu ovih dana dešava u Crnoj Gori, bez obzira na medijske blokade, u stranim medijima se pojavi po koja vest (tek primera radi: http://thetrumpreport.com/tag/fethullah-gulen/). Kod nas nažalost ne. Zašto? Da li su Milovi lobisti baš toliko moćni u Srbiji? U pitanju je nešto od prvorazrednog interesa za budućnost srpskog naroda, kako u Crnoj Gori tako i celom regionu. U pitanju su spojeni sudovi i celovit rat koji se vodi kako protiv Srba tako i svih drugih pripadnika balkanskih naroda privrženih svom izvornom nasleđu.
Dragomir ANĐELKOVIĆ
www.vidovdan.org
