Hajdučija kao prvi srpski pokret otpora

0
672

Hajduci su na nasilje odgovarali nasiljem. Borili su se, i ta borba je trajala generacijama, besmislena iz ugla jednog ljudskog života, pobedonosna za narod koji nikad nije zaboravio svoju viziju slobode i državnosti.

U najtežem periodu srpske istorije, ljudi su odlazili u šume, samoorganizujući se u jedinice potpuno proizvoljnog broja, borili su se, beznadežno očekujući pomoć od ostalih hrišćanskih zemalja, a dobijali su je samo onda kada su Srbi koji su bili izbegli u okolne zemlje, u armijama tih zemalja, goneći Turke ulazili u Srbiju. Često je to bilo još pogubnije po narod, jer su se posle toga Turci svetili još gorim terorom. A Mletačka država, Mađarska, Austrija uvek bi zaključivale mir sa Turskom i ostavljali Srbiju na cedilu, na milost i nemilost osvajačima. Našima nije ostajalo ništa drugo do da se uzdaju u se i u svoje kljuse i tuku haotično, kako ko stigne, jer, bez državne organizacije i vođe nikad niko nije mogao imati ni teoretske šanse na uspeh u ratu.

Pa ipak, hajduci su se borili, i ta borba koja je trajala generacijama, borba strašno uzaludna kada se gleda iz ugla jednog ljudskog veka, ali pobedonosna za narod koji ima snažnu istorijsku percepciju i viziju slobode i državnosti i koji se ponaša kao nekakav nadprirodni um. Hajduci su na nasilje odgovarali nasiljem, na teror terorom, znali su da nasilnici razumeju samo jezik sile, presretali su Turke na drumovima kad su se vraćali iz pljački, ubijanja, otimanja dece i žena i oslobađali roblje, vraćali narodu stoku, hranu, novac, a turske kasapili. Spolja, Turke u Srbiji napadali su uskoci, a zatim čitava Vojna krajina, tako da mira na tom prostoru nije bilo, pa možemo reći da su Srbi svojom borbom na kraju skršili moć Turske imperije. Turska je iskrvarila u Srbiji.

Iz beležaka stranih posetilaca vidimo da su hajduci držali pod svojom vlašću velika prostranstva zemlje, a da su se Turci držali samo u utvrđenim gradovima i odatle izlazili samo sa jakim odredima isključivo radi harača, pljačke i nasilja.

Kod hajduka se češće pojavljuje onaj prezrivi odnos prema neprijatelju i prema oružju koji je proistekao iz apsolutne superiornosti u vladanju tim oružjem i borilačkim veštinama.

Tako Jovan Kursula nije nosio sablju onako kako se nosi – o bedrima „nego zaturenu na rame, kako mu je lakše potegnuti je“.

Mihailo Gluvac je čekao da ga protivnik napadne sedeći na konju i mirno pušeći lulu, pa „tek kad mu protivnik priđe blizu, lagano bi istresao lulu, ostavio je mirno u čibučnicu i tada bi se mašio konju za dizgine i za oružje“.

Hajduk Veljko je takođe imao taj preterano hrabar i prezriv odnos prema neprijatelju jer je go do pojasa u crvenim čakširama prolazio kroz sredinu turske vojske! Ima tu elemenata i bezobrazluka, a taj mentalitet, da kažemo hajdučki, možemo pratiti i danas na našim sportskim borilištima kada dobijamo nervne slomove dok naši sportisti, na domaku pobede, u košarci ili fudbalu, postanu bezobrazni pa žele da ismevaju slabijeg protivnika i onda začas izgube borbu. Sigurno da se to događalo i sa hajducima, da su plaćali i glavom to potcenjivanje protivnika i svoj bezobrazluk.

Ova tradicija je, na žalost, starija od hajduka, srećemo je još kod Miloša Vojinovića koji je „zaturio kope naopako“ i, bez potrebe, preskakao tri konja u bugarskoj krznenoj kabanici dugoj do zemlje. Bez obzira što je to odraz svesti o sopstvenoj snazi, pokazivanje neprijatelju da ga se ne samo ne bojimo već i da ga preziremo, pogrešno je bilo veličanje toga mentaliteta.

I sam Marko Kraljević je imao običaj da potcenjuje protivnika, da ga izaziva i draži, ali samo onda kad je bio sasvim siguran u sebe jer on je znao i te kako da se uplaši od Muse i da izbegava sukob sa jačim, npr. Ljuticom Bogdanom, jednom rečju, Marko je znao kako se kime sme da se ponaša; ravnopravnog ili jačeg od sebe nikad nije potcenjivao i zato je on taj pravi borac iako se često ponašao baš kao hajduk.

Ti novi ratnici nosili su i novi stil borenja – hajdučki. To više nije bio viteški stil borilačkih veština, to je bio čisto narodni: udri kako znaš i umeš i čime stigneš.

Na glavnim putevima Turci su morali da drže stalne straže, mada im ponekad ni gradovi nisu bili bezbedni, pošto su hajduci znali da osvoje takva utvrđenja kakva su bili Nikopolj, Ruščuk, ili Vršac.

Posle mohačke bitke 1526. godine, u vreme kad je Imperija bila u naponu snage, bosanski hajduci koje je predvodio harambaša Deliradić napadali su bez pardona silnu Husrefbegovu vojsku.

Takođe je zabeležno da su hajduci 1532. godine u blizini Jagodine napadali vojsku Sulejmana Veličanstvenog koja je bila ogromna sila, uostalom, išla je da osvaja Beč. Hajduka je bilo u svim krajevima i svim zemljama u kojima su živeli Srbi.

Krajem sedamnaestog veka pojavila se nada: Turci su poraženi kod Beča, hajduci su digli narod na ustanak, borba je bila ogorčena i herojska, narod na čelu s hajducima borio se lavovski. Na žalost, austrijska vojska kojoj su se ustanici pridružili pretrpela je težak poraz od, videli smo, udružene tatarsko-turske vojske. zverstva koja su počeli da čine ovi Azijati po Srbiji bila su užasna, mogu se porediti samo sa japanskim i ustaškim zverstvima u ovom veku, i narod je morao, izbezumljen od straha, da preduzme pravi egzodus – seobu naroda, da se izmesti na sever, preko Save i Dunava.

Carigradski drum je bio posut leševima, jer ta masovna seoba se sporo kretala, a brzi tatarski konjanici su ih sustizali. Srbija je tek tada ostala potpuno poražena, istrebljena, spaljena. Ono malo ljudi što je ostalo mogao je spasti samo onaj nadljudski duh Dojčinov koji je tada naš narod pronašao u sebi. I – opstao je. Zahvaljujući samo tome – duhovnoj snazi. Sačekao je svoj istorijski trenutak i ponovo započeo borbu.

Na drugim stranama, pak, borba se nastavljala. Boka Kotorska je bila prava hajdučka država u drugoj polovini sedamnaestog veka. Boreći se na strani Mletačke republike ovi crnogorsko-hercegovački hajduci su pokazivali neviđenu hrabrost i junaštvo u borbama protiv Turaka čak i na moru. Oni su napadali i tukli Turke i na severu sve do Sarajeva. Sa jednim bosanskim pašom su se čak ismevali, ubijajući mu stražare ispred šatora ili odvodeći konje celoj vojsci.

(Iz knjige „Sveti ratnici“)

dr Ostoja Krstić
Izvor: rasen.rs / Srpsko nasleđe, istorijske sveske br. 4. april 1998.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime