Hapsi Milo, ali okovati slobodu ne možeš!

0
234

Birao bih reči no šta vama reči znače – fukara razume samo kad je mršneš i opsuješ.

Psovati vas neću, niste ni psovke vredni, fukaro bedna (nije psovka no karakterna osobina Đukanovića i resto dahijske gomile)!

Misliš li, avetinjo švercerska, da ćeš hapšenjem Meda, Milana, Andrije, Nikole… ostale braće i sestara utvrditi bedeme ludila te dnevne bolnice – Montenegro?!

Budalo (opet nije uvreda, osim za budale što ih poredim s tobom pa nek praštaju), puneći Spuž, ko Staljin gulage, ne kupuješ vreme vlasti no sitniš dane do jutra (a brzo će, Đukanoviću) kada ćeš i sam prekoračiti kapiju apsane gledajući u nebo slobodne Crne Gore!

Tvoj je strah već patološki. Zamisli se i zabrini za sebe, jer kapija ludila, u koje si zakasao do ramena, nema bravu s unutrašnje strane!

Nema dobrog vladanja i uslovnog otpusta iz manitosti! Sebe si odavno osudio na doživotnu bez prava pomilovanja – Spuž će tebi doći ko banjsko lečilište u odnosu na robiju bezdušja i bespameti u koje si zaglibio ubeđen da gaziš kasom, a ono toneš, sve dublje i sve brže!

Misliš li da rešetke mogu utamničiti glas, ideju, ideal, pravdu, slobodu..?
Nije utamničen onaj što konači iza rešetaka već onaj što rešetke konače u njemu, a ti vidi koji si od ta dva pa se lagano spremaj…

Shvataš li, mišu, da ćelije samo čine da glasovi jače odzvanjaju, da se dalje čuju, da suknu tim recikliranim guvnom Sekule Drljevića ko vetar s Lovćena…

Veruješ li zaista da će se ko poplašit tvojih bukagija, nesrećniče?!

Neće, dabome, jer rekoh tvoje su – tvoj broj, čekaju te!

Na rukama braće i sestara su tek svilena koprena, na tvojima će biti kamen, planina, pokušavaćeš da uzmakneš u kakav zbeg ludila dok ti se dogorelo nebo Milolenda bude rušilo na glavu, siraku tužni!

Na mesto svakog što utamničiš staćemo nas petoro, pa utamniči petoro – staće desetoro, okuj desetoro izniknuće stotina… Nemaš ti bukagija koliko ima nas spremnih da pokrenu brda i zatalasaju more, a jalovo će ti ostrvo nade biti da se popneš Dušku, svom doratu, na ramena čekajući da bujica mine jer – minuti neće dok svo blato tvoje duše ne očisti s obraza naše Crne Gore!

Verujem da nema ničeš strašnijeg, tužnijeg, sramotnijeg i poraznijeg nego biti Milo Đukanović – tamnica za nečoveka!

Iz Spuža će izaći naša braća i sestre ali ti, zazidan u sebe samoga- nikad!
Hapsi, mizerijo ljudska, al okovati ne možeš!

Bauljaš po to mraku straha i panike što te tuku ko talasi o stene, vidiš svetlo na kraju tunela, raduješ mu se, trčiš ka njemu pa shvatiš da je- svetlo jutra Crne Gore što će ti uskoro provirit kroz rešetke dok manito u ćeliji budeš dozivao sebe samog, a tebe nigde! Pustahija, praznina, jad i čemer, ništavni robijaš što se raduje posetama đavola!

Jedino će ti taj dolaziti u posete, veruj, dok se i njemu ne smučiš a onda čekaj, čekaj da čuješ bat koraka pustim hodnicima Spuža, a bata niotkud. Milo- gotovo je! Možeš još malo, samo malo, pridržavati skisle kulise Montenegra dok se ruše svud oko tebe ali ih zadržati ne možeš!

Niko se tvog katanca ne plaši, ludo, jer ključ više nije u tvojim rukama, budi ubeđen!

Ne možeš utamničiti istinu jer nema tih rešetaka kroz koje se neće provući i goniti te do jutra…

Do onog jutra kad stražara drsko upitaš: „Znaš li more, ko sam ja?!”, a on to odbrusi: „Zatvorenik broj taj i taj, tišina u ćeliji!”

Navlači ti mraka nad Crnom Gorom kol’ko ti volja al’ ne zaboravi nikada- najgušći je pred zoru!

Neće to biti svijetla Sekulina majska zora, već ona u kojoj ćeš po ćeliji manito pokušavajući da nađeš senku da se skriješ od neba Crne Gore dok proviruje kroz rešetke!

Eto je zora, Mila, eto ga svanuće, al’ ga u slepilu ludila ne vidiš, no ne mari, čićeš ga!

Čućeš ga ko zvuk reze kad se za tobom zaključa a ključara nigde, zadugo, zanavek…
Seješ vetar – požnjećeš oluju!

Nema tih klinova koje ćeš moći da ukucaš u kulise svog Potemkinovskog carstva – oduvaće ga!

Gotovo je, Milo! Svaki novi klin što ukucaš je klin u točkovima putujućeg cirkusa- „Milogorje”!

Svaki naš brat i sestra što ih „porobiš” su slobodniji nego što ćeš ti ikada više biti!

Čuješ li stražara kako proziva broj, ne čoveka?!

Tvoj je, izvukao si „premiju”- srećno ti bilo, piši kad stigneš, niko čitati neće!

Pao si ludo, ubeđen da si na tronu jači nego ikada, a tron sve brže klizi u beton, kraj stočića, iza kreveta, s pogledom na sunce kad zracima udari o rešetke…

Ničeg grđeg od zvuka slobode što para uši ko lavež čopora besnih pasa.

Zaludu ćeš ih terati, biće pod prozorom vazda, vezani za rešetke, da ne samuješ u bespameti…

Mihailo Medenica
Izvor: in4s.net

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime