Haški mit: „briga“ o zdravlju optuženih

0
509

radovan-karadzic-1341490097-181897Bivši predsednik Republike Spske Radovan Karadžić prošle nedelje je podvrgnut hirurškoj operaciji. Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju (MTBJ) sa ushićenjem je izvestio da je “operacija uspešno završena”. Međutim, niz okolnosti nas tera da sumnjamo u istinitost ovih izveštaja. Kako u odnosu na Radovana Karadžića lično, tako i u odnosu na situaciju sa obezbeđenjem prava na zdravlje haških optuženika u celini.

Što se tiče operacije kojoj je podvrgnut Radovan Karadžić, prema saopštenju Haškog tribunala radilo se o odstranjivanju žučne kese. U zvaničnom saopštenju MTBJ o tome se govori tako, kao da je odstranjivanje životno važnog organa navodno prirodna stvar. Važno je samo to da li je on uspešno uklonjen ili ne. Situacija je očigledno nenormalna. Pitanje šta je bio razlog tako ozbiljnog pogoršanja zatvorenikovog zdravlja uopšte se nije razmatralo. To odgovara duhu “najboljih lekara” MTBJ, od kojih je jedan, na primer, dao ovakav zaključak u odnosu na Slobodana Miloševića: “Ateroskleroza je normalna pojava za njegov uzrast”.

Okolnosti hitne operacije takođe stavljaju pod sumnju kvalifikovanost te pomoći koja se pruža Radovanu Karadžiću. Tako se ispostavilo da je on tokom nekoliko dana osećao jake bolove, međutim, umesto tačne dijagnoze, on je od zatvorskog lekara dobijao samo tablete. Uzimajući u obzir to da prilikom upale mokraćne bešike ne pomažu tablete, sama ta činjenica govori o nepravilno postavljenoj dijagnozi i odsustvu dužne pažnje prema problemima zatvorenika od strane zatvorskog lekara.

Nije slučajno Radovan Karadžić u specijalnom pismu zatražio javnu informaciju o njegovom zdravlju. Do tog zahteva, ona je bila tajna. Treba obratiti pažnju na taj deo pisma, gde Radovan Karadžić zahvaljuje sudijama što su sačuvali poverljivost informacija po pitanju njegovog zdravstvenog stanja. Međutim, te reči treba razmatrati samo kao projavu taktičke učtivosti Karadžića. Očuvanje informacija o stanju zdravlja zatvorenika nije ni u kakvoj povezanosti sa uvažavanjem zatvorenika od strane Tribunala. Ta tajna je privilegija samog Tribunala. Pri tom je to privilegija koju je Tribunal sam sebi dodelio. Ako bi pitanje javnosti informacija o zdravlju optuženih bilo u nadležnosti samih optuženih, onda bismo mi saznali mnogo interesantnog o tome šta se dešava iza haških zidina. Danas pitanje zdravlja optuženih predstavlja tajnu koju ne sme da otkriva ni sam optuženi, niti njegov advokat. Za otkrivanje tih informacija sleduju žestoke sankcije.

Da Vas podsetimo:  Poznata ruska istoričarka o požaru u Notr Damu...

Zbog toga “dobrota” sudskog veća Radovana Karadžića, koje je omogućilo otkrivanje informacija o njegovoj operaciji, izgleda očigledno licemerno.

Što se tiče drugih optuženih, mi ne znamo ništa. Informaciju o stanju njihovog zdravlja “dobre” sudije su prikrile i ne spremaju se da ih saopšte javnosti. Čak ni onda kada to traže sami zatvorenici.

Mi do dan danas ne znamo kako je preminuo Milan Kovačević, koji je umirao nekoliko sati ali opet nije dobio nikakvu medicinsku pomoć. Apsolutno nikakvu!

Mi sve do sada ne znamo šta su radili lekari sa Vojislavom Šešeljem, kome je ukazana takva medicinska pomoć koja je ponekad ličila na pokušaj ubistva (navodno neispravni elektrokardiostimulatori).

Takođe se ne zna na koji način je u krv Slobodana Miloševića dospeo `rifampicin`, koji može uticati na neutralizaciju otrova. I zašto u njegovom medicinskom kartonu ima poderanih mesta (tragova ispravljanja). Sve do sada nije objašnjeno zašto se vreme sprovođenja toksikološke ekspertize oteglo na punih deset sati.

Sve do sada niko nije objasnio gde je urađena operacija generalu Ratku Mladiću. S jedne strane, Tribunal je priznao da je urađena hirurška operacija, ali je pritom insistirao na tome da on nije napuštao zatvorsku zgradu. Znači – operisan je direktno u zatvoru?

Niko nije objasnio medicinske apsurde o navodnim samoubistvima Milana Babića i Slavka Dokmanovića (razlika u veličini kajša i tragova na vratu, itd).

Odsustvo odgovora na sva ta i mnoga druga pitanja govore o tome da je očuvanje tajnovitosti zdravstvenog stanja zatvorenika MTBJ – pitanje samoodržanja tribunala, a ne zaštita optuženih zatvorenika.

Tribunal želi da čak i formalno sa sebe skine obavezu ostvarenja kontrole nad zdravljem zatvorenika. O tome nam govori praksa poslednjih godina, kada Tribunal odbija da sprovodi statusne konferencije po završetku sudskih procesa. Zvanično objašnjenje takve prakse predstavlja oslanjanje na to što pravila procedure MTBJ navodno ustanovljuju pravilo o redovnim statusnim konferencijama samo za vreme sudskog procesa. Međutim, taj argument ne pije vodu, jer jedan od ciljeva statusnih konferencija jeste razjašnjenje pitanja zdravstvenog stanja optuženog. Potpuno je očigledno zbog čega pitanje zdravlja nikako ne bi smelo da se smatra zaključenim sa završetkom samog sudskog procesa. Mnogi osuđenici su duže čekali na slanje u države na odsluženje kazne, nego što je trajao njihov proces u Hagu. Neki izdrže rok svoje kazne i ne napuštajući granice Holandije. Jasno je da do predaje osuđenih u odgovarajuće državne zatvore, pitanje njihovog zdravlja ostaje pod jurisdikcijom MTBJ. Pokušaji sudija da utvrde da posle okončanja procesa pitanje zdravlja osuđenih uopšte ne predstavlja njihovu obavezu – nije samo licemerje, nego i bezakonje. Pritom je to bezakonje sa potpuno jasnim razlozima: pružanje kvalitetne medicinske pomoći zatvorenicima MTBJ – to je mit koji će se brzo razvejati ako sudijama bude zabranjeno da kriju informacije o zdravlju optuženih.

Da Vas podsetimo:  Trodnevni čikaški "Serb fest" uspešno završen

Aleksandar Mezjajev

fsksrb.ru

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime