Haški sud – pisanje lažne istorije (1)

0
645

Nemerljiv doprinos pravdi sudije Nijambe

Haski-sud-pisanje-lazne-istorije-za-najavuPrvostepena osuda generala Zdravka Tolimira na kaznu doživotne robije, koja mu je izrečena u Haškom tribunalu, za navodni „genocid i udruživanje radi izvršenja genocida, kao i za istrebljenja, ubistva, progone i nehumano postupanje kao zločine protiv čovečnosti“, izazvala je veoma malo interesovanja u javnosti Srbije. Dobija se utisak da su se Srbi navikli na činjenicu da su „krivi“ i da je sasvim prirodno da srpski oficiri budu osuđeni na najdrastičnije zatvorske kazne.

Zapadna alijansa više ne krije da je Haški sud sredstvo za žigosanje Srba kao „genocidnog naroda“; kao i za donošenje konačnog zaključka da je Republika Srpska „genocidna tvorevina“, a Srbija zemlja parija koja je takav „genocid“ logistički i moralno pomagala. Srpske vlasti i većina političke „elite“ u Srbiji, kao da nisu svesni takve podle namere njihove „ljubljene“ EU (za koju „nema alternative“). Teško je razumeti neverovatan mazohizam, kojim premijer Ivica Dačić, ministar odbrane (ili pre ministar predaje) Aleksandar Vučić i predsednik Srbije Tomislav Nikolić, prihvataju sva strašna poniženja kojima je srpski narod neopravdano izložen.

O čemu se tu zapravo radi? Dok na jednoj strani EU (zajedno sa SAD) Srbe stavlja na stub srama, tvrdeći da su oni najveći „zločinačko-genocidni“ narod u modernoj ljudskoj istoriji – na drugoj – izabrani predstavnici srpskog naroda, cvileći, cmizdreći i kukajući, vuku za skute tu istu olinjalu Evropsku uniju, moleći je da ih ova primi u svoje naručje. Otprilike, to bi bilo isto kao kada bi osuđenik na smrt tražio od svog dželata da ga ovaj odvede u svoju kuću na ručak, pre nego što odradi posao za koji je plaćen.

Svojim plačnim glasom potpredsednik Vlade Srbije („bez Evrope ne možemo da preživimo“) Aleksandar Vučić je odaslao jasnu poruku celom svetu, uključujući tu i susedne zemlje, da sa Srbijom mogu da rade šta god im je volja, jer „onaj ko te hrani (da ne skapaš od gladi) ima pravo i da te…“, zar ne? Hrvatska i Slovenija (uz „šiptarsku“ NATO paradržavu ) najveći su srpski neprijatelji, a oni su sada deo te „mega-države“ i jasno je da imaju pravo da se smeju srpskoj naivnosti i nerazumnosti.

Naime, i kada bi Srbija nekim čudom dobila datum za otpočinjanje pregovora o članstvu u EU – uz prethodno implicitno priznanje Kosova kao nezavisne države (uklanjanje srpskih vlasti sa severa Kosmeta i dozvola Kosovu da se učlani u ključne međunarodne organizacije) – neminovno će uslediti ucene hrvatske države. Te ucene će se odnositi na teritorijalno razgraničenje, ali i na traženje da Srbija eksplicitno prizna da je bila „agresor“ u ratu (ili ratovima) od 1991. godine nadalje.

Da Vas podsetimo:  Vlast kao hoće dijalog, opozicija kao neće

Krajnje je vreme da se Srbija trgne iz mrtvila, te da iskoristi, možda poslednju priliku, da se utvrdi da genocida u Srebrenici nije bilo. Presuda Zdravku Tolimiru donesena je odlukom sudija preglasavanjem dva prema jedan. Nemački sudija Kristof Flige i sudija Antoan Mindua iz Konga odlučili su da je Tolimir kriv, dok je sudija iz Zambije Priska Nijambe smatrala da Tolimir nije kriv i da treba da bude oslobođen krivice.

Ovde bi trebalo napomenuti da je pre tri godine, u izjavi za nemački Špigel, Kristof Flige rekao „da je genocid samo holokaust, a da taj pojam u svim drugim slučajevima treba zamijeniti sintagmom ‘masovnog ubistva’.“ Tada je bio sudija u veću u procesu Radovanu Kardžiću, a danas je član sudskog veća u postupku protiv Generala Ratka Mladića. Muslimanske organizacije, posebno Kongres severnoameričkih Bošnjaka, žestoko su protestvovale, tražeći da on nadalje ne bude sudija Haškog tribunala, te da se izvini zbog „negiranja srebreničkog genocida“. Izgleda da je Flige, nakon skidanja sa slučaja „Karadžić“ (a pod pritiskom muslimanskih lobista), naučio „lekciju“ i da je odlučio da se priključi glavnoj struji Haškog tribunala – na čijem je čelu Teodor Meron – a koja neskriveno nalazi Srbe krivima i pre početka suđenja.

Zanimljivo je da Antoan Mindua (sudija iz Konga), koji se složio sa Fligeom da je Tolimir kriv, nije mogao a da ne dostavi izdvojeno mišljenje barem u jednom segmentu te prvostepene presude – po pitanju svedočenja holandskog oficira Rona Rutena. Da se podsetimo, Ruten je tvrdio da je u jednoj „beloj kući“ (u julu 1995), nedaleko od holandske baze u Potočarima, uspeo fotografiše „pedesetak zarobljenika“, koje je zatekao u jednoj od prostorija na spratu. Istog dana, u blizini obližnjeg potoka, navodno je fotografisao tela devet ubijenih muškaraca. Ali, odnekud, te fotografije nikada nisu ugledale svetlost dana. Po povratku u Holandiju Ruten je, kako tvrdi, film predao holandskim vojnim vlastima, da bi ga ovi kasnije obavestili da je film upropašten tokom razvijanja. Stoga, rekao je Mindua, na osnovu onoga što je kazao Ruten, nije se mogla „van osnovane sumnje“ utvrditi istinitost pomenutog događaja, niti se on mogao nedvosmisleno pripisati generalu Tolimiru.

Da Vas podsetimo:  Vaše pravo da znate sve!

Drugi sudija koji je izdvojio mišljenje, Priska Nijambe iz Zambije, bila je sasvim konkretna u tvrdnji da ne postoje dokazi za krivicu generala Tolimira ni po jednoj tački optužnice. Indirektno prebacujući kolegama, nemačkom i kongoanskom sudiji, pristrasnost, ona je rekla da se dosledno pridržavala Statuta Haškog tribunala „da se okrivljeni ima smatrati nevinim“, sve do onog momenta u kome se na osnovu jasnih činjenica, „van svake osnovane sumnje“, može utvrditi njegova krivica. Pravna nauka kaže da svaka sumnja u izvršenje dela mora da ide u korist optuženog, po principu in dubio pro reo.

Po mišljenju sudije Nijambe, Tužilaštvo nije uspelo da dokaže Tolimirovu krivicu. Ako postoje dva moguća zaključka, koji deluju osnovano i razložno, usvaja se onaj zaključak koji ide u korist optuženog. Odnosno, ako taj drugi razložni zaključak ukazuje na nevinost optuženog, tada se on mora osloboditi.

Takođe, Nijambe odbija da prihvati „dokaze“ dobijene priznanjem krivice „pokajnika“ Momira Nikolića, jer je njegovo priznanje bilo opterećeno ličnim interesom. Zapravo, pod pretnjom doživotne robije, Nikolić je pristao, da u zamenu za kaznu koja će iznositi do dvadeset godina zatvora, prizna krivicu „za progon na političkim, rasnim i verskim osnovama“ – kvalifikovan kao zločin protiv čovečnosti – i da svedoči u procesima drugim Srbima koji su optuženi za događaje u Srebrenici sredinom jula 1995.

Nijambe ukazuje i na čestu neobjektivnost i preterivanja, koje je primetila kod svedoka muslimana, koja su želeli da događaje u Potočarima prikažu u što je moguće strašnijem svetlu. Ona se, takođe, osvrće na svedočenje holandskog oficira Rutena, kojeg je, kako smo ranije videli, pomenuo i sudija Mindua, jasno ukazujući na njegovu pristrasnost. Priska Nijambe je ukazala na činjenicu da je Ruten 13. jula 1995. godine u Potočarima rekao srpskim vojnicima: „Ovo liči na ono što su nacisti učinili pre pedeset godina“. To jeste, uporedio je srpske vojnike s nacistima, što je kod Srba tada izazvalo buru negodovanja (o tome je svedočio holandski poručnik Van Duijn). Ruten se stoga, budući da je negova pristrasanost očigledna, nikako nije mogao uzeti kao svedok čiji su iskazi verodostojni.

Da Vas podsetimo:  ”Srpska lista” Aleksandra Vučića narasta u sve veće zlo

Sudija Nijambe konstatuje da je tzv. „Direktiva 7“ od veoma male relevantnosti za događaje koji će se odigrati četiri meseca kasnije. Ona svoje mišljenje potkrepljuje činjenicom da je pomenuta Direktiva kasnije preformulisana (Direktiva 7/1) u kojoj je izostavljena ona sporna rečenica: „da se stvore uslovi totalne nesigurnosti, nepodnošljivosti i besperspektivnosti daljeg opstanka i života meštana u Srebrenici i Žepi“. U Direktivi se jasno traži od vojnika da poštuju Ženevsku konvenciju u odnosu na civilno stanovništvo i ratne zarobljenike.

Priska Nijambe podseća da „zone sigurnosti“ nisu bile demilitarizovane i kao takve bile su legitiman cilj VRS. Vojnici ABiH u Srebrenici bili su dobro naoružani i, koristeći se zaklonom „sigurnosne zone“, vršili su prepade na okolna srpska naselja, počinivši pritom užasne zločine nad civilnim srpskim stanovništvom.

U enklavi Žepa civilno stanovništvo nije bilo cilj napada VRS, što se jasno vidi iz naredbe koju je izdao general Krstić, gde se doslovno kaže: „Muslimanski civili i UNPROFOR ne predstavljaju naš cilj, ali zato udrite svom snagom muslimanske naoružane grupe.“

Zambijski sudija osporava tvrdnju većine veća da su muslimanski civili prisilno deportovani iz Srebrenice. Preseljenje civila iz Srebrenice nije moglo biti prisilno, jer je civilima data mogućnost izbora. Mogli su da ostanu tu gde jesu ili da idu na teritoriju koja je tada bila pod kontrolom muslimanskih snaga. Oni su izabrali ovo drugo.

Bilo je logično da 25.000 – 30.000 muslimanskih civila, koji su se okupili u i oko holandske baze u Potočarima, želi da ide u Tuzlu; tamo gde su se, u proboju, već bile zaputile hiljade muslimanskih vojnika. Otuda, prirodno je bilo da su njihove porodice želele da se s njima spoje. U tom smislu sudija navodi da takav sled događaja sugerišu i izveštaji armije BiH, gde se kaže da je Nesib Mandžić (predstavnik srebreničkih civila) „rekao četnicima da muslimani žele da se evakuišu iz Srebrenice“.

D. Gosteljski

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime