Prema odredbama međunarodnog prava, svaki optuženi za krivično delo ima pravo “da mu se sudi pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na zakonskim osnovama”. To je utemeljeno čitavim nizom međunarodno-pravnih akata, na primer, u Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima i slobodi čoveka, pa tako i u Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Američkoj i Afričkoj konvenciji o ljudskim pravima. Ukoliko analiziramo unutardržavna zakonodavstva, takođe ćemo videti da je taj princip sadržan u pravnim sistemima maltene svih zemalja u svetu. Iz ovoga se može izvući zaključak da ukazana norma predstavlja ne samo pogodbenu nego i uobičajeno-pravnu normu. Takav zaključak je od fundamentalnog značaja za aktivnost međunarodnih krivičnih sudova i tribunala (u daljem tekstu – MKST), koji u svojoj delatnosti nemaju ovu klauzulu.
Kao prvo, treba obratiti pažnju da u delatnosti većine MKST nije obezbeđen princip stvaranja suda na osnovama zakona. Pored MKS, svi ostali tribunali stvoreni su uz kršenje normi međunarodnog prava. Tako su MTBJ i MTR bili stvoreni od strane SB UN koji je prešao preko svojih punomoćja koja su određena Statutom OUN. Interesantno je istaći da je niz zemalja-članica SB UN koje su u maju 1993. godine glasale za stvaranje MTBJ, otvoreno izjavilo da ova odluka nije pravno zasnovana. Prilikom stvaranja Specijalnog suda za Liban, neke države (uključujući i Rusiju) su se uzdržale, uz napomenu da Rezolucija SB UN sadrži odredbe koje su u suprotnosti sa načelima međunarodnog prava. Na taj način su svi oni koji su optuženi pred MKST lišeni prava da se njihov predmet razmatra pred sudom koji je formiran na zakonskim osnovama.
Kao drugo, praktično svi MKST u svojoj delatnosti nisu obezbedili optuženima pravo na suđenje pred nezavisnim sudom. Tako na primer u MTBJ, Srbima sude predstavnici onih zemalja koje su najaktivnije učestvovale i u razbijanju Jugoslavije i u vojnim dejstvima protiv Srba. U sastavu Sudskog veća u predmetu protiv generala Ratka Mladića sada sede predstavnici dve takve države.
Kao treće, ni jedan MKST u svojoj delatnosti ne obezbeđuje optuženima pravo suđenja pred nepristrasnim sudom.
Treba se posebno zaustaviti na ovom trećem aspektu. Nedavno je odbrana generala Mladića podnela zahtev za izuzećem dvojice sudija iz sastava Sudskog veća. Jedan zahtev je ponovljeni zahtev za izuzećem predsednika Sudskog veća Alfonsa Orija (Holandija), a drugo – po prvi put se zahteva da se izuzme sudija Kristof Fljuge (Nemačka).
Što se tiče dikvalifikacije sudije A. Orija, odbrana je protiv njega iznela čitav niz osnovanih diskvalifikacija. Podsetimo da su još ranije podnete optužbe o pristrasnosti Orija priznate objektivnim (njegovo holandsko državljanstvo i njegovo učestvovanje u izricanju presude u kojoj je on već izrazio svoj stav u odnosu prema krivici generala Mladića), međutim, njih je neosnovano (to jest, bez obrazloženja) otklonio Predsednik MTBJ. Ovaj put odbrana je prezentovala činjenice koje pokazuju ne samo objektivnu nego i subjektivnu pristrasnost Orija. Kao prvo, ukazali su na slučaj kada je Ori kao dokaz naveo ono što je general rekao svojim advokatima. To je slučaj bez presedana i predstavlja grubo (i demonstrativno) kršenje principa privilegovanog komuniciranja optuženog sa advokatom. Drugo, navedene su činjenice neozbiljnog odnosa Orija prema stanju zdravlja optuženog, jer odlaže vreme za rešavanje ovog životno važnog pitanja. Na kraju, treba istaći i slučaj kada je prilikom svedočenja jednog od najvažnijih svedoka, A. Ori sam nacrtao trajektoriju projektila (u predmetu Markale 2) i sam ga stavio u svojstvu dokaznog dokumenta! Tako da vidimo da sudija jednostavno uživa u svojoj pristrasnosti i svojoj nekažnjivosti zbog te pristrasnosti.
Što se tiče izuzimanja K. Fljugea, glavni razlog njegove pristrasnosti u predmetu R. Mladića, ogleda se u njegovoj zainteresovanosti da se potvrdi presuda generalu Z. Tolimiru gde je on bio predsednik Sudskog veća. Optužnice protiv R. Mladića i Z. Tolimira uveliko su podudarne. Štaviše, oba su optužena za učešće u istim “zajedničkim zločinačkim poduhvatima”. Sudija Fljuge je u presudi generala Tolimira proglasio krivim zbog genocida u okvirima tih istih “zajedničkih zločinačkih poduhvata” za koje je optužen i R. Mladić. U presudi se ističe da je Tolimir bio direktno podređen generalu R. Mladiću i da je sam general Mladić direktno kontrolisao niz počinjenih zločina (vidi, na primer, paragrafe 327, 424, 268-280, 293, 317, 1053, 1055, 1039, 1060,1170 u presudi generalu Tolimiru). Na taj način je sudija Fljuge već izrazio svoj odnos prema krivici generala Mladića i ne može se nalaziti u sastavu Sudskog veća. Doduše, treba napomenuti da odluku o krivici generala Tolimira (i shodno tome svi vidovi krivice generala Mladića) Sudsko veće nije donelo jednoglasno. Jedan član Sudskog veća je glasao protiv odluke druge dvojice svojih kolega, izjavivši da izneti dokazi ne mogu biti stavljeni kao osnov za osuđujuću presudu. Na kraju još jedan važan momenat: Fljuge je izrekao presudu u trenutku kada se on (za razliku od sudije Orija) već nalazio u sastavu Sudskog veća u predmetu generala Mladića. Tako da postoje sve osnove da svaki normalan sudija sam sebe izuzme. Međutim, to se nije desilo. To nam govori da sudija Fljuge ne samo da je pristrasan nego i namerno želi da obezbedi osuđujuću presudu generalu Mladiću.
Predsednik MTBJ Teodor Meron u ovom trenutku razmatra ta dva zahteva odbrane generala Mladića za izuzećem sudija Orija i Fljugea. Međutim, samim učestvovanjem te dvojice sudija u dvogodišnjem procesu, već je naneta ozbiljna šteta pravima optuženog. Pretpretresni i optužujući deo procesa karakterisala je namerna užurbanost bez obezbeđenja najelementarnijih prava na odbranu. Sve ovo se događalo zbog očigledne pristrasnosti sudija Orija i Fljugea.
Na taj način u aktivnostima međunarodnog krivičnog pravosuđa vidimo da se krše temeljna prava optuženog. Ne radi se o kršenju individualnog prava, nego o potpunom kršenju osnovnih ljudskih prava. To kršenje ne predstavlja nekakav sporedni efekat. Radi se o sistemskom kršenju, sistemskom nedostatku čitavog pravosudnog sistem,a koji se ne mogu otkloniti, niti se mogu kompenzovati.
Savremeno međunarodno krivično pravosuđe nije neuspešno zbog primene dobrih ideja kao što kažu mnogi “objektivni” istraživači. Naprotiv, ono ima izuzetno dobru realizaciju ali izuzetno loše ideje kršenja međunarodnog prava. To što ta ideja nije naglas izrečena, još uvek ne govori ni o čemu. Realna delatnost međunarodnih krivičnih sudova i tribunala očigledno pokazuje da upravo to i predstavlja glavni cilj međunarodnog krivičnog pravosuđa.
Aleksandar Mezjajev
Fondsk.ru
