Pišem ovo na godišnjicu početka ruske specijalne operacije u Ukrajini. Prvih dana tog strašnog sukoba činilo se da će brzo da se završi, u korist velike sile, naravno. Vreme je još jednom pokazalo da prvi utisak često vara i evo nas na početku druge godine užasnog bratoubilačkog rata kojem se kraj ne nazire. Iako svi, i učesnici i pomagači i posmatrači, navodno priželjkuju pregovore o miru, izveštaji sa fronta i mišljenja analitičara najavljuju nove ofanzive obe strane. Bliži se krvavo proleće.
Srbija je od početka zauzela neutralan stav, ali nekako nespretno, pa sada trpi ogroman pritisak da uvede sankcije Rusiji i tako se pridruži talasu sa Zapada koji bi da na bilo koji način potopi najmoćniju slovensku i pravoslavnu zemlju, što, istini za volju, nema nikakve veze sa napadom na Ukrajinu, jer su i ranije pokušavali. Kažem nespretno, jer smo podržali teritorijalni integritet napadnute države i priključili se osudi ruske agresije, vodeći se svojom pozicijom u vezi sa Kosovom i Metohijom i oslanjanjem na klimave noge međunarodnog prava. Tako smo se neutralno, rekao bih, zamerili i jednoj i drugoj strani, u izvesnoj meri. Ukrajinskoj jer nismo pristali uz pakete sankcija, a ruskoj jer smo ih kako-tako osudili pred međunarodnom zajednicom.
Još na početku rata, pre zvaničnog stava naše zemlje, koji je svet danima iščekivao, rekao sam prijateljima da bi za nas najbolje bilo da i jednima i drugima ponudimo humanitarnu i medicinsku pomoć, eventualno gostoprimstvo za razgovore o prekidu neprijateljstava i smeštaj za izbeglice. I tačka. Bez ikakvog daljeg izjašnjavanja, osude, sankcija i ostalih gluposti koje ne služe ama baš ničemu i nikome, sem produžetku sukoba, većem stradanju i ratnom profiterstvu koje je uvek prisutno kad se ozbiljno zapuca. Za takav stav bismo dobili poneku ćušku, a dobijamo ih i ovako, ali bismo bar ostali potpuno svoji. Kad se dva brata svađaju i tuku, treći ne raspiruje sukob, već gleda da ih što pre pomiri. To je trebalo da bude naša pozicija, bez odstupanja. Ujedinjene nacije i međunarodno pravo škripe odavno, naročito otkad je NATO bombardovao već skraćenu Jugoslaviju. Naša podrška celovitosti Ukrajine i osuda ruske invazije neće ih podmazati, niti će zbog tog delimičnog priklanjanja ruskim neprijateljima naša pozicija u rešavanju problema u južnoj pokrajini biti išta bolja.
No, nije to ono čime sam danas želeo da se bavim. Posmatrajući aktuelni rat i sećajući se raspada SFRJ, ali i Velikog i Drugog svetskog rata, ne mogu da se otmem utisku da mi, Sloveni, nismo pokazali mnogo pameti u tim prelomnim vremenima. Rusija, Ukrajina, Poljska, Belorusija, Češka, Slovačka, Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina (sa sve muslimanima koji su ovdašnjeg porekla), Crna Gora, Severna Makedonija, Srbija i naposletku Bugarska (koja nekako i jeste i nije slovenska) imaju ukupno, prema dostupnim podacima, oko 280.000.000 (da, dvesta osamdeset miliona) stanovnika i protežu se kroz i između dva kontinenta, deleći Evropu napola i spajajući je sa Azijom. To je populacija po broju bliska Sjedinjenim Američkim Državama, ali sa mnogo boljim geostrateškim položajem, i, zahvaljujući zajedničkom poreklu, mnogo kompaktnija. Ali, SAD vladaju dobrim delom sveta, dok Sloveni ne mogu ni svojim državama kako bi valjalo. Čak se i moćna Rusija, vidimo, suočava sa ogromnim problemima i pitanje je kako će se i kada ključali ukrajinski lonac skinuti sa vatre i čiji će prsti biti opečeni. Svakako, ništa neće biti kao što je bilo.
Mi, Sloveni, dozvolili smo da nas slabiji i lošiji od nas iscepkaju putem nacija, ideologije i religije, da nas pretvore u neprijatelje koji se mrze iz dna duše i koriste svaku priliku da jedni drugima napakoste i zabiju nož u leđa. Svaki nam je tuđin bolji i draži od brata koji izgleda i govori slično kao mi. Umesto da nađemo zajednički interes, ujedinimo se u čvrst blok i vladamo sudbinom svoji na svome, mi se odvajkada guramo pod tuđe skute, verujemo praznim obećanjima i puštamo da nas dele, svađaju i vuku za nos. Čak i kad nas prime u svoje društvo, uvek smo negde u dnu stola, tamo gde stiže prohladna čorba, loše pečenje, muljava salata i toplo pivo. Vala, tako nam i treba. Sličan se sličnom raduje, rekoše stari Latini. Samo se mi radujemo različitima, a sa sličnima se krvimo.
Hej, Sloveni! Pre svega Rusi i Ukrajinci! Pamet u glavu! Probudite se, otvorite oči pre nego što bude prekasno! Gledajte šta se oko vas dešava, ko izvlači korist od vaših muka, ko se lažno brine a iskreno raduje zbog vašeg stradanja. Ko vas gura u rovove, na klanicu. Njihove majke, sestre, žene i ćerke ne plaču. Plaču vaše. Dok i njih ne pogodi zrno ili šrapnel.
Toliko za ovaj put. Do sledeće prilike, svako dobro!
Piše: Saša Edi Đorđević
Odlican clanak !
U Ukrajini se vodi bratoubilacki rat u kome stradaju dva bratska slovenska pravoslavna naroda. Srbi su bliski i Ukrajincima i Rusima, Srbija je jedna od retkih zemalja gde su se i jedni i drugi sklonili od rata. Srbi bi mogli da organizuju njihove susrete i doprinesu njihovom dijalogu, medjusobnom razumevanju i mozda, miru.