Heroji srpskog neba

0
49

Tužno je i ružno kada pokušavaju da zločinačku agresiju koju je NATO izvršio na našu Otadžbinu neki zovu drugim imenom. To ne samo da pokazuje da oni sami nemaju ni stida ni srama već deluje kao jedna neoprostiva uvreda ka srpskom rodu. Ipak kao svetosavci ostavićemo da to i dalje govori o njima i da oni pokušaju nekako da nastave da žive noseći to nečoveštvo na svojim dušama. Danas oni rat protiv jednog pravdoljubivog naroda zovu akcijom. Ubijanje civila, dece, nevinih razaranje i uništavanje civilnih ciljeva oni nazivaju „milosrdnim anđelom“. Pokušavaju da nam objasne da je to bilo samo ograničeno bombardovanje…

nato-agresija-bombardovanje-srbije-ratni-zlocin-fasisti-675x422Ne želimo nikome zlo, ali onima kojima je ovo bila nekakva ograničena milosrdna akcija moramo reći da im nikad neće biti zaboravljeno. Moraće kad tad da se sretnu u akciji bez ograničenja sa svojom milosrdnošću. Do tada moramo da im saopštimo da mi jesmo dobri ali nikako ograničeni, jesmo milostivi ali ne i naivni, jesmo bombardovani i ubijani ali ipak ne uništeni. Nismo zaboravili podršku koju su pružali i pružaju UČK kako se god ona danas zvala.

Ne možemo da izbrišemo Košare iz naših duša. Sećamo se dobro svih njihovih nosača aviona sa kojih su poletale rakete i avioni noseći bombe sa osiromašenim uranijumom na našu Otadžbinu. Pamtimo svaku vojnu bazu odakle su uzletali NATO avioni i ispaljivane rakete na majku Srbiju. Ne možemo da zacelimo rane koje su nam naneli neprijateljski vojnici i piloti iz Amerike, Engleske, Nemačke, Turske, Belgije, Holandije, Francuske, Španije… Napali su i gađali suverenu zemlju, častan i pravdoljubiv narod zbog Vokerovog izmišljenog događaja u Račku. (1)

To su činili sa kopna, vazduha, mora, pokušali su kopnene upade, koristili i kasetne bombe. Nije to bila nikakva ograničena akcija, nikakvo milosrdno bombardovanje to je bio nepravedan rat i agresija na pravednu zemlju i častan narod. Tu nepravednu i neravnopravnu borbu sa mašinerijom u tom momentu najmoćnije alijanse sveta vodio je srpski narod, srpska vojska i srpski heroji neba. Ne smemo dozvoliti da tu nadljudsku borbu koju nismo izgubili na bojnom polju neki danas namerno umanjuju ili ne smeju da spominju jer se zapadu to ne sviđa. Voleo bi zapad da mi svoje heroje zaboravimo i ne spominjemo da bi nas oni vremenom ubedili u svoju „istinu“.

Uspeli su oni kupujući vlastodršce da postignu to da se zločinci poput Blera, Šredera i njima sličnih budu u Beogradu umesto uhapšeni dočekani. Samo to je nešto što će oni koji su omogućili morati da nose kao svoj krst. Koliko je on trenutno težak i kad će im postati pretežak biće nešto sa čim će morati sami da se suoče. Izdati svoj narod, Otadžbinu i pretke ne može niko ko ima dušu, a poznato nam je kako završavaju oni bez nje. Dok se zapad trudi da nas ponizi i za to traži svoje odane saradnike među političarima mi ćemo im se najbolje odupreti ne zaboravljajući svoje heroje.

One koji su položili život na oltar svoje Otadžbine, kao i one koji svojim životima svedoće o neuspehu NATO agresije i njenih planova. Upravo ti „nezgodni svedoci“ za zapad su oni koji su razlog za naš ponos. To su oni koji su u najtežim momentima uvek bili tu za svoju majku Srbiju i svoj narod. To su oni heroji koji su bez ikakvog premišljanja ulazili u kokpite svojih aviona iako sa neispravnim uređajima želeći da se suprostave bestijalnoj agresiji na našu Otadžbinu. Nošeni verom, patriotizmom i primerom srpskih vitezova neba iz Balkanskih i Velikog rata pokušavali su nemoguće. Tako su piloti Ratnog vazduhoplovstva dajući svoje živote, dali primer budućim generacijama kako se ponaša pravi Srbin. Svojom verom, hrabrošću i čašću, svojim podvigom i žrtvom obezbedili su mesto u kući večne slave učinivši još jedan krupan korak da dokažu zašto je svetosavski narod onaj u koga Gospod još uvek nije izgubio nadu.

Pukovnik Milenko Pavlović, potpukovnik Života Đurić i major Zoran Radosavljević položili su svoje živote verujući u svoj narod i Otadžbinu. Ispunivši zakletvu datu svojoj majci Srbiji, i dajući primer budućim generacijama kako se voli Otadžbina. Čineći herojsko delo u odbrani svoje domovine nama su ostavili u amanet mnogo lakši zadatak. Zadatak da učeći buduće generacije njihovim primerom ne skrenemo sa pravog puta.

Svetao primer Živote Đurića je ono što ni jedan Srbin ne sme da zaboravi. Pilot i komandant 241. lovačko-bombarderske eskadrile RV VJ poleteo je na svoj poslednji zadatak tog 25. marta 1999. godine. upravljao je borbenim avionom tipa J-22 “Orao“, evidencijskog broja 25104. Cilj mu je bila teroristička OVK baza u području Glogovca. Sa dve bombe uspeo je da izvrši zadatak i uništi komandno mesto i skladište terorista ali se sa zadatka nije vratio.

Slobodan Dimovski pilot, koji ga je pratio tada na ovom zadatku, kasnije je ispričao:

„Leteli smo iznad ispresecanog terena, u uslovima otežane navigacije na samo pedesetak metara relativne visine. Sunce je bilo na zalasku. Planine na granici s Albanijom već su pravile senke. Đurić je već izvršio dejstvo, bio je u manevru na gore kada je pogođen. Video sam da je pao na položaj terorista, koji su imali podršku NATO avijacije iz vazduha – rekao je Dimovski. Po oceni i pretpostavci pilota iz Đurićeve eskadrile, kada nije mogao da izvuče avion, komandant Đurić nije želeo živ teroristima u ruke, već se zajedno sa avionom obrušio na neprijatelja.“ (2) Đurić je izvršio svoj zadatak ne ostavljajući neprijatelje iza sebe ali su iza njega ostali supruga, sin i ćerka.
Njegov primer je jedan u nizu srpskih heroja neba, pilot ratnog vazduhoplovstva Zoran Radosavljević je još jedan ponosit primer pravog sina Otadžbine. On je 26.marta 1999. godine. potpuno svestan težine zadatka, odnosno da su mu šanse da se vrati male ili bolje reči nikakve hrabro i junački bez razmišljanja ušao u avion i poleteo. Nama će zauvek ostati da odzvanjaju njegove reči upučene očajnoj majci Radi.
„Nemoj sine molim te, da letiš – kazala je majka Rada
Ja sam pilot, majko…- rekao je Zoran majci. – Šta je čovek ako izgubi svoju domovinu? Mi piloti moramo da preuzmemo prvi udar na sebe i tako spasemo bar neko dete u ovoj zemlji.“ (3)

Ostaće o njegovom poslednjem letu i svedočenje pukovnika Perića.

„Odem s pokojnim Zoranom Radosavljevićem kući da se odmorimo. Došli su i moji roditelji, rođaci i komšije. Svi su hteli da znaju šta se dešava, koliko će da potraje. Meni pukne film i krenem nazad u jedinicu. Na vratima mi se Luka, koji je imao dve godine, obesi o nogu i kaže: „Tata, nemoj da ideš.“ Teško mi je, ali šta ću, moram. Odem do Radosavljevića, zvonim na interfon, kad njegova majka Rada i tadašnja devojka izlaze na prozor. Rada mi dobacuje: „Buco, pazi mi na Zorana“, i mi odlazimo. Tog dana 26. marta poleteli smo nas dvojica. Posle silnih manevara u vazduhu i izbegavanja NATO raketa pogođeni smo obojica. Kada sam video da avionu nema spasa, za tren mi je kroz glavu prošlo „tata, nemoj da ideš“, povukao sam ručicu i katapultirao se. Iskočio sam sa sedam-osam hiljada metara. A kad se sedište okrenulo naopačke, ugledao sam rupu ispred sebe od 5.000 metara i jedino što sam poželeo je da se padobran otvori. Taj strah nisam nikad osetio”. (3)

Nažalost Zoran nije uspeo da se spase iskakanjem, a možda on to i nije želeo išao je uvek do kraja. Oboren je u širem reonu Loznice, ali su delovi aviona i telo pronađeni u rejonu Majevice blizu Bijeljine, na teritoriji Republike Srpske. Trup aviona MIG-29 bio je na livadi, kljun na jednoj planini a Zoranovo telo još uvek u sedištu na drugoj.

Vojnici Republike Srpske su peške preko njiva preneli telo heroja Radosavljevića do bolnice u Loznici. Na mesto nesreće ubrzo su stigli i neprijateljski, američki vojnici, da pokušaju maltretiranjem meštana saznaju šta se desilo sa pilotom i gde je. Zahvaljujući pravovremenom reagovanju vojnika Republike Srpske sprečena je mogućnost da telo heroja Zorana Radosavljevića služi NATO zločincima za još jednu njihovu nečasnu i besramnu maskaradu.

Nema kraja pričama o herojima srpskog neba, ali moramo da spomenemo još bar onu o potpukovniku Milenku Pavloviću. On sasvim zasluženo zauzima posebno mesto u istorije srpske vojske ali i dušama pravih Srba. Potpukovnik Pavlović je isto kao i njegove kolege bio potpuno svestan da svaki put kada seda u kokpit svog aviona ustvari se nalazi u letilici koja ima upola manji domet radara a čak tri puta manji domet raketa. Prevedeno na rečnik razumljiv svima MIG-29 kojim su leteli naši piloti imao je domet radara 60km (kada je radio), dok je domet radara NATO aviona bio 120km. Ta razlika je ustvari značila da su avioni zločinačke alijanse mogli da vide i gađaju naše avione pre nego što ih oni uopšte i primete.

Potpukovnik Milenko Pavlović komandant 204. lovačko-avijacijskog puka poginuo je u borbi sa NATO eskadrilom iznad Valjeva 4. maja 1999.Tog dana oko 12 časova primećena je veća grupa agresorskih NATO aviona koja se kretala u pravcu Valjeva, cilj im je bio fabrika municije Krušik. Komandu da poleti dobio je jedan od mlađih oficira. Pavlović koji je dežurao na izmeštenom komandnom mestu u Staroj Pazovi, javio je odmah svom zameniku da po svaku cenu zadrži mlađeg kolegu da ne poleti.

Ostaće zauvek upamćene njegove reči koje je izgovorio stigavši u Batajnicu i prilazeći avionu. Srpski heroj neba rekao je tada: „Majku vam dečju, nećete vi da ginete, ja ću!“, izvukavši mlađanog pilota iz kokpita. Zatim je seo u svoj avion i poleteo. Međutim, ubrzo nakon uzletanja mu se pokvario generator naizmenične struje, što je značilo da je ostao bez radara. To nije zaustavilo junačko srce viteza Pavlovića, i on se upušta u neravnopravnu borbu protiv 16 aviona zločinačke alijanse.

Svojim smelim nastupanjem uspeva čak da ih natera u bekstvo. Nažalost holandski piloti aviona F-16 fajting falkon koji su se nalazili zapadno od Tuzle na razdaljini sa koje nikako nije mogao da ih primeti, čak ni da mu je radio radar, ispaljuju rakete. Tri neprijateljske rakete pogađaju Pavlovićev avion, i on ostaje bez ikakve mogućnosti da se spase. Pukovnik Pavlović poginuo je onde gde se osečao najsigurnije, u vazduhu. Sahranjen je o Đurđevdanu 1999. Ostao je zabeležen i njegov poslednji razgovor sa operativnim centrom:

„iz operativnog centra Milenka su upitali da li vidi neprijateljski avion.
„Vidim ih, ali vide i oni mene!“
Zavladao je tajac, a pre nego što je iščezao sa radara njegove poslednje reči bile su:
„Imaju me!“ (4)

Nisu mnogo bolje prošli ni oni preživeli junaci Ratnog vazduhoplovstva. Njih je zapad video samo kao neumoljive i nepoželjne svedoke nemoći sile nad snagom duše. Ti preživeli vitezovi, oni koji su hrabro prkosili višestruko nadmoćnijem neprijatelju, svojim primerom dokazali su snagu vere i nepobedivost naroda svetog Save. U isto vreme su zato postali i smetnja i nezgodan svedok EUnijatskom kursu i njegovim sledbenicima.

Tiho su penzionisali srpske heroje onda kada su bili najjači, sklanjali su ih pokušavajući njihova dela, podvige i žrtve da prepuste nekakvoj vremenskoj paučini. Paučini koja će ih nadaju se oni polako prekriti i ostaviti zaboravljene. Ni jedna prava država se ne bi odrekla takvih heroja. Zapad je vlastodršce u Srbiji uspeo da ubedi da ih marginalizuju, da ih zaborave. Tačno je da vlastodršci vode državu ali ovo je majka Srbija i u njoj žive svetosavci. Oni nikad neće zaboraviti prave sinove Otadžbine, njihova dela i podvige, niko i nikad ih neće izbrisati iz naših duša.

Svi željno iščekujemo da Vojska Srbije bude naoružana tako da može da brani Otadžbinu. Ne smemo samo dotle da zaboravimo one od kojih ustvari sve zavisi. Nikad mi nismo pobeđivali zbog nadmočnijeg oružja, već nepobedivog i nadmoćnog srca i vere. Pokazujući da je naša Otadžbina i sloboda jedini naš put. Drugi mogu da hodaju sa nama ako to žele ali nikad neće moći hodati umesto nas, to niti smemo da tražimo niti da dozvolimo.

Dok slušamo one oko nas koji jedino za šta znaju da se bore svode na svoje fotelje još neki komadić vlasti i novac, mi ne smemo zaboraviti na reči onih koji su nas učinili slobodnim i ponosnim. Ne smemo zaboraviti reči heroja Zorana Radosavljevića upućene majci: „Šta je čovek ako izgubi svoju domovinu?“. Neka je večna slava srpskim herojima, vitezovima, junacima i pilotima. Molimo ih samo da nam oproste kukavičluk kojim smo dozvolili da se danas ispred nas ovi pajaci prijateljski pozdravljaju, grle i ljube sa njihovim ubicama. Ispraviće svetosavski narod tu nepravdu i sramotu, nisu vlastodršci nikakav pokazatelj srpskih osećanja i duše.

Oni danas samo predstavljaju sluge zapada trenutno zaposlene na prostoru naše Otadžbine Srbije. Njihovo ponašanje koje vidimo nije odraz ni razmišljanje srpskog naroda, već politikansko izvršavanje naređenja njihovih gospodara. Ali čim Srbija stane na noge, oteraće sluge okupatora zajedno sa ubicama srpske dece i srpskih junaka.

Postaće Srpko nebo ponovo slobodno i sretno, opet će njime krstariti avioni Srpskog Ratnog Vazduhoplovstva a njima će upravljati neki novi heroji svetosavskog naroda. Dotle koliko god nestrpljivo čekamo naoružanje iz bratske Rusije, još sa više nestrpljenja iščekujemo vraćanje onog nepokolebljivog duha u srpske duše. Kada se to dogodi niko neće više moći da zaustavi ponovno rađanje neustrašivog srpskog vojnika, onog nezaustavljivog pobednika.

Nenad Blagojević

www.fsksrb.ru
_____________

(1) rs-lat.sputniknews.com/radio_sputnjik_intervju/201703241110506003-racak-nato-bombardovanje-srj-danica-marinkovic-hag-albanci-voker1/

(2)https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%96%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82%D0%B0_%D0%82%D1%83%D1%80%D0%B8%D1%9B

(3)https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%97%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD_%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B

(4) www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/1588561/necete-vi-da-ginete-ja-cu.html

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime