Hijerarhija vlasti

Mahinacije i krađa na upravo proteklim izborima, i nezakoniti postupci rušenja objekata u Savamali, probudili su iz mrtvih raznoliku opoziciju režimu Aleksandra Vučića. Protesti koji su potom usledili, bili su neočekivano masovni i pokazali da je čvrstina kojom Vučić drži vlast isto toliko iluzorna, kao i njegove priče o boljem životu. Indikator da su alavi Vučić, i njegova osiona vlast, svojim bahatim postupcima inicirali početak svoga kraja je i podsmeh, koji je počeo nekontrolisano da se valja u medijima, na društvenim mrežama, i u kafanama. Kad sa Vođom krene masovna sprdnja, to je u Srbiji siguran znak da je on odsvirao svoje, i da je njegov kraj samo pitanje vremena.

Poučeni prethodnim iskustvima, od 2000-te pa do danas, gde je promena vlasti uvek dovodila novu, od prethodne goru vlast, postavlja se pitanje da li uopšte ima smisla rušiti režim Aleksandra Vučića? Da bi odgovorili na ovo pitanje, po mom mišljenju, moramo prvo da razumemo strukturu vlasti u Srbiji i položaj vlade i Parlamenta u njoj.

Mada su po državnom uređenju Parlament i Vlada u vrhu hijerarhije vlasti u Srbiji, u suštini one predstavljaju tek treći nivo u istinskoj (nevidljivoj) hijerarhiji vlasti. Na vrhu piramide vlasti u Srbiji su zapadne ambasade, kao predstavnici krupnog internacionalnog kapitala, i NVO kao drugi ešalon koji takođe služi istim interesima kao i ambasade. Ovakva hijerarhija predstavlja početnu i srednju fazu porobljavanja jedne zemlje, i karakterišu je obojene revolucije protiv neposlušnih vlasti u početnoj fazi, kao i pritisak za privatizaciju i prelazak svih resursa države u ruke međunarodnog kapitala u narednim fazama. Ključno u celoj operaciji je i ovladavanje medijima, kako bi se kontrolisao i ograničio diskurs u javnom prostoru, propagirale „reforme“, privatizacija, i kontrolisalo biračko telo. Istovremeno, vrši se upliv u sve političke partije sa ciljem da se stave u funkciju uspostavljanja sistema gde sve partije rade u interesu internacionalnog kapitala. Kako vreme prolazi, i bogatstvo države prelazi u ruke međunarodnih korporacija, značaj NVO i ambasada se smanjuje, dok u isto vreme raste značaj direktnih predstavnika međunarodnog kapitala, koji udruženi preko raznih lobi grupa, udruženja stranih investitora i slično, vrše direktan uticaj na vladu.

Dakle, ovde imamo slučaj uspostavljanja jednog simbiotičkog saveza između političara i međunarodnog kapitala, gde su političari spremni da ustupe bogatstva svoje zemlje strancima, zarad dela plena, koji oni dobijaju za učešće u pljački monumentalnih razmera. U takvim uslovima dolazi do onoga što analitičari zovu „nestanak ideologije“, gde se više ne može prepoznati koja partija je „levo“, a koja „desno“ u političkom spektru. Razlog tome je da su i lažni „levi“ i lažni „desni“ u istoj funkciji službe krupnom kapitalu i svoje ideologije se sete jedino pred izbore, kako bi varali birače da im povere svoj glas. U suštini partije se svode na interesne organizacije, kojima je cilj dolazak na vlast, kako bi (služeći strancima) došle u poziciju da učestvuju u pljački sopstvene države.

Indikacija da je u Srbiji proces uspostavljanja lažne demokratije završen je apstinencija i apatija biračkog tela. U situaciji gde promena vlasti znači da je sjahao Kurta, da bi uzjahao Murta, neorganizovani deo biračkog tela, koji ne pripada partijama, nema nikakvog razloga da na izborima učestvuje, jer ne postoji nada da će promena vlasti doneti ikakav boljitak. To dovodi do toga da celokupni politički sistem, uključujući i lažne izbore, služi da cementira pljačkaški sistem, u kome za pojedinca ima onoliko mesta, koliko je spreman i sposoban da pljački doprinese na ovaj ili onaj način. Svi drugi su marginalizovani, i zvanična propaganda njihov neuspeh da nađu svoje mesto pod Suncem novog društva predstavlja kao njihovu nesposobnost (gubitnici tranzicije).

Jasno je da u novouspostavljenoj strukturi vlasti, sama promena vladajućeg režima, kao trećeg ešalona vlasti, ne znači ništa. Zamena Vučića, Pajtićem ili Radulovićem može da dovede do marginalnih promena, ali bi kolonijalni pljačkaški sistem ostao neokrznut. To je otprilike i granica do koje će se tolerisati bilo kakve promene unutar sistema – one su ograničene na to da ćemo moći da biramo Kurtu ili Murtu. Bilo kakva mogućnost promene kursa, koja bi uključivala korake ka uspostavljanju suvereniteta i nezavisnosti od inostranih centara moći biće brutalno presečena u korenu.

Postoji li ipak mogućnost borbe za promenu sistema, koja bi eliminisala strance iz strukture upravljanja Srbijom? Nadu nam daju primeri iz srca imperije, preciznije primeri iz preliminarnih izbora koji su u toku u SAD-u. Oni pokazuju da nezadovoljstvo onih koji u izborima generalno ne učestvuju, može da izrodi političke kandidate koji su spremni da zastupaju marginalizovane apstinente. Berni Sanders, i Donald Tramp su uspeli da, mimo medija, i političke podrške svojih partija, dobiju značajnu podršku i uzdrmaju sistem koji je građen u zadnjih četrdeset godina. Primer Bernija Sandersa je pokazao da je najefektivnija borba protiv sistema istovremeni napad spolja i iznutra. Aktivizam mladih ljudi i velikog broja njihovih organizacija, ujedinjen sa ciljem da se njihov kandidat izabere za predsedničkog kandidata, stvorio je ogromnu snagu sačinjenu od ljudi od kojih velika većina u prethodnim izborima nije ni učestvovala, ispravno procenjujući da izbor nije ni postojao.

Za nas, ovo je primer iz koga nešto možemo da naučimo, i da izbegnemo greške koje su drugi već napravili. Prva greška je da je moguć značajan aktivizam i promena izvan sistema, bez značajnog ostvarljivog cilja. Druga greška je da je moguće da jedan čovek ili partija uzdrma sistem iznutra, bez široke podrške izvan sistema. Treća greška je da će sve ovo samo od sebe nekako da prođe, a da mi možemo da se izvučemo kao posmatrači. Političar i partija koja ima iskrenu nameru da sistem promeni, moraće da u taj posao uključi veliki broj ljudi i organizacija. Prvi korak ka promeni sistema mora da bude proglas, kako bi se namera da se sistem menja, obnarodovala i obrazložila. Sledeći korak bi bilo uključivanje svih pojedinaca i grupa koje bi pokrenule i podržale izradu predloga novog sistema i razradile ga do detalja. Ako bi Parlament u sadašnjem sastavu odbio predlog promene sistema, onda bi se ovaj predlog izneo kao platforma široke koalicije na sledećim izborima.

Da li postoji snaga u parlamentu ili izvan njega, koja je u stanju da izađe iz začaranog kruga rušenja vlasti, kako bi na kraju sve ostalo isto, sa strancima čvrsto u sedlu, ne bih znao da odgovorim. Sasvim sam siguran doduše, da polako sazreva uverenje da sa sistemom, u kome se političke partije šesnaeast godina lavovski bore za naše bolje sutra, a nama je sve gore, nešto ozbiljno nije u redu.

Aleksandar Mihajlović

Srpska Akcija