Kako od Srba napraviti Hrvate

0
633

(H)istorija Očima Neprijatelja

Trpimir
(via hr.wikipedia.org)

Priznajem da Politiku retko čitam. Smučila mi se svojevremeno kad je „požutela“ – mada je to, vele mi poznavaoci, konstanta za list koji je u svakom vremenu bio režimski. To je razlog što mi je promakao tekst „Politika i srpsko nacionalno pitanje“ od 28. 10 – za koji sam saznao preko Stanja Stvari – ali i razlog što osećam potrebu da na taj tekst reagujem. Jer jedno je kada se de facto zvanične novine kakve god Srbije (pa i ovakve) ponašaju tako da ih nimalo odmilošte zovem Žutitika; ali kada se u njima pojavi do ovakve mere zlonamerna zamena teza, to je već nešto drugo.

Tekstu koji potpisuje „Bruno Đurđević, analitičar“ (Piješćanika, dabome), od početka do kraja ilustruje pokušaj da se srpska istorija utera u okvir naših neprijatelja. Skoro svaki pasus je u duhu i slovu historija kakve pišu Kristofer Klark, Holm Zundhausen, Branka Prpa ili Latinka Perović. Da ne bude zabune, uopšte mi nije namera da BĐ dezavuišem asocijacijom sa ovim imenima, već ga otvoreno svrstavam u njihove redove.

Beč se samo branio

Popur Kristofera Klarka, na samom početku svoje paškvile BĐ označava Majski prevrat 1903. kao početak srpskog HH veka i Srbiju opisuje ovako: „zemljica koja je pod vlašću Obrenovića jasno znala svoje mesto u međunarodnom poretku.“ Malo kasnije u tekstu zaključuje da bi „logičan kraj dugog srpskog 20. veka“ bio vraćanje Srbije na teritorijalni i politički okvir iz 1903: „kroz priznanje nezavisnosti Kosova, političku integraciju Republike Srpske u BiH i priznanje državnog subjektiviteta Vojvodine“.

Eto vam povijesne odrednice kolumnista i čitalaca Peščanika – i njihovih inostranih sponzora. Hvala BĐ što ju je ovako sažeo i bez uvijanja obelodanio.

Po BĐ, decenija posle Majskog prevrata prošla je u znaku „nesputanog bujanja nacionalnog pokreta,“ što je predstavljalo „izazov potentne Srbije“ na koji je Austro-Ugarska „morala da odgovori“. Ispade da se Beč samo branio od zlih Velikosrba.

Osporavanje legitimnog interesa

Ovo kažem namerno, jer BĐ srpski nacionalni program i interese namerno definiše kao „okupljanje srpske nacije u jednu održivu državnu strukturu“ – dakle, svodi srpstvo na fantomski velikosrbizam, izmišljenu optužbu o „svim Srbima u jednoj državi.“ On to čini kako bi osporio pisanje Politike – pogrešnim poistovećivanjem lista sa četvoricom kolumnista koji u njemu gostuju – o srpskom nacionalnom pitanju zbog, kako navodi, jedne vrste „ideološke zaslepljenosti, u kojoj se srpski nacionalni interesi… aksiomatski uzimaju kao dobri, pravedni, istorijski legitimni.“

Kako se ti odvratni Srbi samo usuđuju da svoje nacionalne interese smatraju legitimnim!?

Dabome, ako usvojimo definiciju koju iz hapsburške kuhinje servira BĐ, onda se zapetljavamo u jalovu raspravu o legitimitetu tzv. velikodržavnog projekta. Zato ću o tome da kažem samo ovo: ako je (fantomska) Velika Srbija problem, zašto to onda nisu „Prirodna“ Albanija ili „Povijesna Hrvatska“?

Spreman odgovor BĐ je da to nisu „strana tela“ koja ugrožavaju Evropu! Tu možda i nesvesno priznaje da je delatnost Inkvizicije u Hagu čisto i isključivo politička, kad kaže:

„Hrvati, Bošnjaci ili Albanci biće „dokačeni” u meri u kojoj su njihovi nacionalizmi veći izazov za Evropu nego srpski.“

A nama BĐ i njegovi već dve decenije trube na sav glas da je posao Inkvizicije pravo i pravda. Heh.

„Monokonfesionalni puk“

Kako bi objasnio zašto su Srbi pretnja EUropskoj civilizaciji – dočim su glavoseče, nacisti, koljači, i „etnički čistači“ oličenje kulture i demokratije, je li – BĐ iznosi stravičnu zamenu teza:

„Srpska nacija definisana je na osnovu pripadnosti jednoj konfesiji. Ona nije ništa drugo nego pastva Srpske pravoslavne crkve.“

Tu „predmodernu“ kategoriju „monokonfesionalnog puka“ su onda Srbi pokušali da „podvale“ modernoj, civiliziranoj EUropi – ali uzalud:

„Evropa, njena javnost, njene vlade, njene političke elite, prepoznale su strano telo i čitav vek nastoje da njegovo etabliranje osujete.“

Ovo zaista savršeno objašnjava ponašanje Zapada (ne „Evrope“, već Atlantske Imperije) prema Srbima i Rusima, odnosno poreklo zapadne srbofobije i rusofobije, kroz identifikaciju Srba i Rusa kao „Pravoslavnog Drugog“. Ali BĐ koristi odrednicu „moderna“ Evropa a pritom misli na katoličku (i iz nje izvedene protestante).

Prvo i pre svega, teza o srpskom ili ruskom identitetu kao isključivo Pravoslavnom je lažna. Upravo u vremenu koje BĐ proziva kao doba srpske pretnje EUropskoj i civiliziranoj Austro-Ugarskoj, u Srbiju su pristizali imigranti iz raznih krajeva hapsburško-hoencolernske Evrope – i to ne samo Srbi, već i ostali koji su hteli da dišu slobodno, sa prezimenima kao Šturm, Roš, Krakov ili Sondermajer. Vajferti su tu već bili. I zar upravo u današnjoj Srbiji ne živi najveći broj (i postotak) raznih konfesija pa čak i na osnovu njih izvedenih „nacija“, nego bilo gde na prostoru nekadašnje Jugoslavije, tako „demokratski“ homogenizovanom proterivanjem upravo Srba?

A Rusi će vam prvi reći da pravoslavlje – iako temelj nacije – uopšte ne isključuje pripadništvo Tatara, Kalmika, Baškira, Čečena, Oseta, Burjata, Samojeda (itd.) ruskom kulturnom i civilizacijskom prostoru. Naprotiv. Uostalom, prošlog meseca je sto hiljada Čečena svojim telima napravilo veliku rusku zastavu sred Groznog, da bi Vladimiru Putinu čestitali rođendan. Ugnjeteni i obespravljeni, nema šta.

Zamena teza

Sve ovo kažem kako bih sprečio skretanje u raspravu o fantomskom problemu srpstva koje se tobože „ograničava“ pravoslavljem. Mada ima Srba koji tako razmišljaju, to je istorijska anomalija ponajviše uslovljena idejom nacije koja se nameće sa Zapada. Vuk Karadžić je svojevremeno Srbima smatrao i one „zakona rimskoga“ i „zakona turskoga“ koji srpskim jezikom govore. A danas se i jedni i drugi izjašnjavaju kao apsolutno antisrpske nacije, a jezik svojataju i nazivaju sopstvenim imenima. Ima li boljih primera „nacija kao monokonfesionalnog puka“ od Hrvata ili „Bošnjaka“, koji su po definiciji katolici, tj. muslimani?

Zar islam nije daleko više „strano telo“, u Evropi od Pravoslavlja? Samo, pošto Zapad pokušava od džihada da napravi oružje u borbi protiv Zle Rusije i (po shvatanju Zapada) Srbije kao njenog mlađeg i pristupačnijeg brata, onda je to sasvim u redu, je li.

Šta ćemo onda sa Hrvatima, nacijom izmišljenom na osnovu ne samo verske odrednice – katoličanstva – nego i mržnje prema Pravoslavlju i Srbima? Zar i u njihovom slučaju nije „sporno naciju graditi na temeljima jedne predmoderne institucije, crkve“ – kako to BĐ (zlonamerno i netačno) pripisuje Srbima?

Zagrebite skoro bilo koga od današnjih Hrvata i naći ćete što pokatoličene Srbe, što kroatizovane Poljake, Austrijance, Nemce, Mađare, Čehe, ili Talijane. Istorijska Hrvatska je kraj oko Zagreba i Zagorja. Kao nacionalni identitet „Hrvat“ se prvi put javlja tek krajem 19. veka, kao odgovor Beča na srpski proces oslobađanja od Turaka. Prvo su pokušali sa „Ilirima“ pa se nije primilo (posle je ta prevara „reciklirana“ Šiptarima); probali su onda sa katoličko-hapsburškim jugoslovenstvom biskupa Štrosmajera, pa ni to nije išlo. Na kraju je prihvaćen okvir koji je stvorio samomrzeći Srbin Starčević, i na njemu se insistira i do danas. A on se sastoji jednako od fanatičnog katoličanstva i srbomržnje.

Dakle, cela priča o Srbima koji su navodno lažna nacija zasnovana na „premodernoj“ ideji okupljanja oko vere je u stvari zlonamerna zamena teza, jer taj opis savršeno odgovara upravo mezimčetu Zapada na Balkanu – Hrvatima. Samo što oni, kao katolici, nisu „strano telo“.

Preumljavanje u Hrvate

Dodatni dokaz da na Srbe i srpsku istoriju BĐ gleda upravo sa hrvatskog stanovišta je njegov argument da je srpsko nacionalno pitanje otvarano tri puta tokom HH veka: prvi put posle Majskog prevrata (na koji je Austro-Ugarska „morala da odgovori“), treći put krajem osamdesetih kada je (navodno) Milošević „najavio dekadu rata“, i drugi put u drugoj polovini tridesetih „kada je Aleksandrov projekat Jugoslavije postao neodrživ,“ a srpska javnost „ušla u proces preoblikovanja unitarne Jugoslavije u sporazumnu uniju naroda“.

Šta reče? Po ovoj povijesti, nekakav divni – ali potpuno fiktivni – proces preoblikovanja Jugoslavije „prekinuo je 27. mart“, a zemlju je uništila Hitlerova „odmazda“. Ne ustaško proglašenje NDH četiri dana posle ulaska Nemaca, ili genocid nad Srbima koji je odmah otpočeo, ne – već tobože legitimni odgovor Trećeg Rajha na srpsko „remećenje“ sporazuma Cvetković-Maček!

Ovo je u stvari izuzetno bitan deo teksta, ne zato što predstavlja posredno pravdanje Hitlera (mada i to nešto govori) već zato što pokazuje stav BĐ o procesima koji su se odvijali u Jugoslaviji krajem tridesetih: fantaziju o nekakvoj „sporazumnoj uniji“, poput one kakva je navodno postojala između (srednjevekovnih) Hrvata i Mađara, a potom Hapsburga, i kojom je hranjena iluzija o „tisućljetnoj hrvatskoj povijesti“. Ali, što je još važnije, i zato što nagoveštava u kom ključu bi BĐ – i njegove kolege, istomišljenici i sponzori – da „preoblikuju“ srpsku naciju, istoriju i interese kako bi ih „upodobili“ svojim.

Naime, BĐ zaključuje da je „nužno“ da se:

„…za pojam srpstva nađe drugačiji okvir i sadržaj, da bi onda ciljevi takve srpske nacije dobili legitimitet i pred domaćom i pred stranom javnošću i, najvažnije, pred istorijom.“

U slučaju da nekome nije jasno: Srbi moraju da se odreknu sebe, svoje vere, istorije, i kulture, kako bi onda formulisali interese koje bi mogli da prihvate kao legitimne ne samo „strana javnost“ (tj. EUropska unija i Imperija), već i „domaća“ (BĐ, Piješćanik) kao i „istorija“ kakvu nameću Zundhausen, Prpa, Klark, odnosno Zagreb, Beč i Berlin.

Drugim rečima, cilj je da se od Srba naprave – Hrvati.

Ako je i od Peščanika, mnogo je.

sivisoko

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime