Hoće li biti referenduma o „Beogradu na vodi“, ili spomenik jedne megalomanije

0
480

I posle potpisivanja sporazuma naše vlade i firme “Igl hils” iz Ujedinjenih Arapskih Emirata o izgradnji “Beograda na vodi” u javnosti su ostale mnogobrojne nedoumice oko toga kome je on potreban i koliko je uopšte koristan za naš glavni grad i čitavu Srbiju. Međutim, srpska verzija Luja 14 i rimejk Domanovićevog “Vođe” u saradnji sa najbližim i daljim saradnicima ne prestaje da zasipa javnost bajkama o ovom projektu koji će, kad bude završen za nekih tridesetak godina, preporoditi ne samo Beograd već i čitavu zemlju.

PREDSTAVLJEN PROJEKAT "BEOGRAD NA VODI"

Dobar deo javnosti ne deli optimizam premijera i njegovih botova i ne vidi svrhu podizanja posebnog grada u Beogradu za neke imaginarne bogataše, neprestano se pitajući kome je on, zapravo, namenjen, dok arhitekte, urbanisti, ekolozi, saobraćajni i drugi stručnjaci imaju bezbroj ozbiljnih zamerki na ovu građevinsku avanturu čiji je ishod veoma problematičan.

No, umesto da se ozbiljno zamisli nad argumentovanim dokazima o potpunom promašaju, koji premijer doživljava kao svoje životno delo, on i ne pokušava da shvati suštinu kritike stručnjaka, već nastavlja da priča bajku o sjajnoj budućnosti Beograda i Srbije kada projekat bude završen. On u to ni najmanje ne sumnja, Beograd će postati turistički centar, grad u koji će hrliti gosti iz celog sveta, pošto će postati privlačniji od ostalih poznatih destinacija.

Megalomanija Benita Musolinija dovela je 1936. godine do početka izgradnje satelitskog naselja kraj Rima EUR (“Espozicione univerzale di Roma) predviđenog za održavanje Svetske izložbe. Bio je to veoma pretenciozan kompleks u neoklasičnom stilu. U EUR-u je trebalo da bude i stadion sa bezbroj mermernih figura i “kockasti koloseum”, u kome su danas razne državne ustanove. Zbog rata i nedostatka sredstava izgradnja je prekinuta 1942, a nastavljena 1956. prepravljanjem projekta u rezidencijalno naselje i administrativne zgrade. Danas vodiči nikad ne propuste priliku da turistima na putu od aerodroma Fjumičino ka Rimu pokažu ovaj spomenik Musolinijeve megalomanije.

Da li će i “Beograd na vodi” doživeti sličnu sudbinu?

Aleksandar Vulin je jednom prilikom rekao da premijerovim postupcima ne upravlja niko iz inostranstva i da ne može da utiče na njegove odluke. Niko sem građana Srbije. Lepo zvuči, samo bi se to moralo nekako i dokazati. Recimo, postavljanjem pitanja građanima da se javno izjasne jesu li za izgradnju “ Beograda na vodi”, pošto su negativne ocene projekta, uprkos strogo kontrolisanim medijima, dospevale i do šire javnosti.

Ukratko zašto im se ne pruži prilika da se o njemu i zvanično izjasne. Kao što se, recimo, radi u Švajcarskoj. U toj zemlji ima referenduma obaveznih za celu državu: promena ustava ili usvajanje izmene nekog njegovog člana, pristupanje Evropskoj uniji ili ulazak u NATO, a isti postupak primenjuje i prilikom donošenja nekog posebnog zakona značajnog za celu zemlju , koji treba da važi duže od godinu dana . Sem toga, i svaki građanin ima pravo da zatraži izjašnjavanje građana Švajcarske o bilo kom pitanju za koje skupi 50.000 potpisa.

Postoje i izjašnjavanja kantonalnog i opštinskog značaja onda kada dođe do nesuglasica oko nekog pitanja a jedna strana zatraži da se građani izjasne o njemu. Tako je, recimo, bilo u Lozani kada je opština pripremila projekat o izgradnji zgrade od 30 spratova, višestruke namene – sa stambenom i poslovnom površinom, trgovinama, restoranom i proširenjem škole za medicinske sestre. Deo građana zaključio je da bi ta kula, koja je imala i neke druge nedostatke, pokvarila pejzaž čitave Lozane. Obrazovan je odbor, prikupljen potreban broj potpisa za, kako se to u Švajcarskoj zove, građansku inicijativu, a glasanjem je odlučeno da se ta kula ne gradi.

Srbija se u mnogo čemu razlikuje od Švajcarske, pa su i uslovi za referendum drukčiji (ako se za njega izjasni većina poslanika Skupštine ili se prikupi 100.000 potpisa), a što se tiče pristupanja Evropskoj uniji ili ulaska u NATO, Srbiju i srpske kasarne građane niko ne pita. Potpredsednik i šef diplomatije ih teši da nam je NATO došao kako ne bi kosovska vojska smela u Srbiju, što je zbilja ohrabrujuće i izjava za antologiju.

Poslanici Skupštine nisu Beograđane pozvali na referendum, niti je poznato da su za njega skupljani potpisi, ali su zato u Beogradskoj zadruzi u Karađorđevoj ulici ministarka i potpredsednica Zorana Mihajlović u ime Vlade (umesto, kako rekoše, bolesnog premijera) i predstavnik kompanije “Igl hils” iz Ujedinjenih Arapskih Emirata Muhamed el Abar potpisali ugovor o izgradnji “Beograda na vodi”.

Bio je to povod da se u blizini Beogradske zadruge nađu i dve neistomišljeničke grupe građana. Jedna (brojnija) je protestovala zbog potpisivanja sporazuma, dok je druga, takozvani botovi, pružala podršku projektu. Policijske snage razdvajale su ove dve grupe. U tu svrhu korišćeni su i zaustavljeni tramvaji u Karađorđevoj ulici, koji su ujedno služili i da se potpisnici i gosti toga svečanog čina poštede od ružne i neprilične slike građana koji negoduju.

Vidljivo ushićen potpisivanjem sporazuma, Muhamed el Abar nije propustio priliku da izjavi za medije kako Srbija ima premijera “kakav se retko viđa u svetu”, što je nesumnjivo tačno. Ugledni gost nije otkrio ništa novo. Mi i bez njega odlično znamo koliko smo nesrećna zemlja.

Vojislav M. Stanojčić

NSPM

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime