Zašto se u crnogorskoj političkoj čaršiji sve češće može čuti kako će Srpska radikalna stranka uzeti učešće na tamošnjim oktobarskim izborima? Koga više vole Amerikanci? I kako izgleda stranačka ponuda dva meseca pred izbore?
Mi ili On. Ovako opozicioni Demokratski front u Crnoj Gori nastupa još od prošlogodišnjih antivladinih protesta, a na isti način ulazi i u kampanju za predstojeće parlamentarne izbore koji su raspisani za 16. oktobar.
Iako pominju da će vlada koju će oni formirati (ako dobiju većinu) snažno pokrenuti razvoj kroz proizvodnju i zapošljavanje, uvesti besplatni internet — pa tako, uz državnu podršku i pravnu sigurnost, od Crne Gore napraviti novi Singapur, da će osnovati poseban Venture capital fond za finansiranje start up projekata, da će neisplaćivanje zarada zaposlenim duže od tri meseca definisati kao krivično delo… Okosnica kampanje ove koalicije biće ili oni ili Milo Đukanović.
Ko je vera, a ko je nevera
Što se ostalih opozicionih i „opozicionih“ partija u Crnoj Gori tiče, ne može se govoriti o šansama cele opozicije na predstojećim izborima u situaciji kad postoje njeni delovi koji su na jako klimavim nogama.
Jednima se tlo trese zbog izlaska iz vlasti, a drugima (kao SDP-u i Demosu) od ulaska u vlast.
Partiju Ranka Krivokapića, koliko do juče Đukanovićevog dugogodišnjeg partnera i Demos partiju Miodraga Lekića, bivšeg predsedničkog kandidata Demokratskog fronta koji je za malo izgubio od aktuelnog predsednika Crne Gore Filipa Vujanovića, strani faktor je „zamolio“ ili „stisnuo“ da ne izlaze iz Vlade.
Rezon ovih partija prilikom ulaska u rekonstruisanu Vladu bio je da nešto mogu da naprave ulaskom u institucije i tako spreče Đukanovića da obesmisli ili lažira izborni proces. Velika je verovatnoća da su pogrešili u proceni.
Žarko Rakčević i njegova partija URA su izašli iz vlasti zbog prodaje Elektroprivrede, pa su to iskoristili kao dobar razlog za distanciranje. Rakčević trenutno pokušava da se pozicionira na političkom polu građanske opozicije, koja nije ekstremna.
Partija „Demokrate“ mladog Alekse Bečića biće takođe na građanskom političkom polu. Bečić trenutno radi takozvanu tepih kampanju, od vrata do vrata, izaći će na izbore sam, proamerički je orijentisan, a pre formiranja svoje stranke bio je u Socijalističkoj narodnoj partiji. U partiju mu je ušao i Mijo Martinović (nastradao od policijske torture tokom prošlogodišnjih protesta) pa Bečić preko Martinovića, koji je stari liberal, pokušava da se približi crnogorskom etosu.
Socijalistička narodna partija na čelu sa Srđanom Milićem je opozicija, ali ako krenu da „klizaju“ pojedini hroničari u Crnoj Gori prognoziraju da će postupiti slično Miodragu Lekiću ili će se opredeliti za građansku opciju. U svakom slučaju, ne očekuje se, barem zasad, veliki izborni rezultat od njih.
Koga više voli Ujka Sem
Postoji i mogućnost, koja je malo verovatna, da neke od ovih partija uđu na Đukanovićevu izbornu listu, ako im procene predizbornih rezultata budu govorile da će imati loš samostalni rezultat.
Takođe, postoji mogućnost, koja je za neke partije gotovo izvesna, da će ući sa Đukanovićem u postizbornu koaliciju.
Svakako da će ove partije malo „pogurati“ Zapad (čitaj Amerika) kako bi omekšale Đukanovićev uticaj u Vladi i kako bi na neki način mogli da ga ljuljaju kad (za)treba.
No, isti taj Zapad (Amerika) će najviše vetra u leđa dati upravo Đukanoviću i njegovom DPS-u jer je to garant da Crna Gora neće napraviti salto mortale i promeniti kurs evroatlantskih integracija, posebno atlantskih integracija.
Od izbora napraviti referendum
S druge strane, Demokratski front će kampanju graditi striktno na NATO pitanju. Probaće da od parlamentarnih izbora naprave referendumsko, antiNATO, raspoloženje.
Mi li On, kako rekosmo na početku teksta, govore biračima.
Mi ili On, kaže Demokratski front i ostalim partijama — ili ste sa nama ili sa Đukavićem. Oni su, namerno, otišli u ekstrem jer, a to ponavljaju duže od godinu dana, sa Đukanovićem nema dogovora.
Najavljuju da će im se kampanja razlikovati od bilo koje kampanje koju je Crna Gora videla dosad. Unajmili su jednu od najboljih konsultantskih agencija na svetu, pa se nadaju dobrom rezultatu.
Oni su suštinska opozicija, ali zbog beskompromisnog stava neće hvatati birače „između“ — neopredeljene ili otpadnike drugih partija — već tvrdo jezgro opozicije režimu Mila Đukanovića.
A Srbi?
Međutim, u čitavoj (trenutnoj) političkoj karti Crne Gore ostalo je (polu)prazno jedno polje delovanja. Ko će zastupati Srbe na predstojećim izborima?
SNP, delovi DF-a, neke NVO… prosrpski su orijentisani, ali svi oni ulaze u kampanju ili sa građanskih ili sa antiNATO pozicija. Zato je partija koja će se predstavljati kao (ultra)srpska potrebna ne toliko onima koji se u Crnoj Gori izjašnjavaju kao Srbi, već neuporedivo više Đukanovićevom režimu.
Naime, crnogorskom glavašu Milu je potrebno da takvi dižu tenziju na kojoj će on i njegov državno-medijski aparat da mobilišu sve one koji ga inače ne bi ni glasali, ali zbog te, navodno srpske pretnje, glasaće upravo Đukanovića. Zato se u crnogorskoj političkoj čaršiji sve češće može čuti kako će Srpska radikalna stranka uzeti učešće na oktobarskim izborima.
Čaršijske priče se nekad pokažu kao tačne, nekad ne. Ono što je sigurno jeste da Vojislav Šešelj neće replicirati Milu Đukanoviću iz poslaničkih klupa crnogorskog parlamenta. A znamo i da je Đukanović čestitao Šešelju oslobađajuću presudu u Hagu.
Nenad Zorić
Sputnjik
