Hoćeš li nam ikada oprostiti, Srbijo?!

0
1048

Hoćeš li nam ikada oprostiti, Srbijo?!
Hoću ako misliš da mogu?!
Možeš ali ne smeš, nikada, nikako… Muka i jeste što vazda možeš, milosnice naša…
Ali, žao mi vas je, moji ste i…
Nas ti je žao?! Ako nas požališ verovaćemo da smo valjali, ako valjamo voleli bismo te neizmerno, bez straha, bez bojazni da te neće ostati dovoljno da te volimo…
Volećete sećanje na mene, moji ste i…
Ali, ako pristanemo da te dozivamo u sećanju veća smo fukara od ovih koji nas sećanjem pokrštavaju…
A, vi im oprostite jer ne znaju šta čine.

Ne, mi im praštamo jer znaju šta čine a mi jatakujemo ćutnjom, strahom i poganom mišlju da nije nama dato da se borimo za tebe! Doći će, verujemo, neki valjaniji od nas da te ne daju, stradalnice naših grehova.

Možda će zaista i doći, oni će…
Oni će nas se, Srbijo voljena, gaditi! Preziraće nas ili neće valjati ničemu ako nas ne prezru!
Želiš da te potomci prezru?!

Moli se za to! Kako će drugačije biti bolji ako samo pomisle da za naš strah, nečinjenje, nesojnost…ima opravdanja?
Pa, ima ga. Evo ja ću svedočiti da ste pokušali…

Pokušali i uspeli da satremo čoveka u sebi! Nebesa smo Gospodu izmakli pod nogama…
Prestrog si, niste toliko…

Ne, nisam prestrog, kukavica sam da bih bio prestrog, komotan u ovo vreme nepostojanja, previše komotan…
A, šta ste mogli da učinite, šta ćete vi protivu sile..?
Mogli smo sve! Mogli smo da silu ne učinimo takvom! Oni su pogan onoliko koliko smo mi odlučili da ne budemo ljudi…
Proći će i ova vihorna vremena, ne brini, a za njima će doći…
Nema šta da dođe za njima, u tome je problem! Mi smo im dozvolili da protraće čitavo postojanje verujući da će sve proći i ako ne učinimo ništa…

Da Vas podsetimo:  Impotentnih 100 srpskih evra

Neka, ja ću vas ipak voleti! Ja ću vas uvek voleti, moji ste…
Šta ćeš voleti- narod koji nije znao, nije smeo, nije hteo da te voli više od svoje mizerne prolaznosti?! Volećeš narod koji je prokazao sopstvene stope, krts, koren, grobove i kolevke? Narod koji te proklinje jer ga bezuslovno voliš?!
Umeš li ti, sirotice naša da mrziš? Pokušaj, mršni nas ko da nikad postojali nismo, molim te, lakše ćemo voleti sebe s gađenjem….

Ne, ne umem da mrzim, ja sam Srbija, nema u meni mržnje ni za…
Ni za pogan koja se pravi da uživaš tako raspeta i rasčerečena u izdaji i laži?!
Nema! Ja ne umem da mrzim!

A, kako mi umemo?! Nije teško, naprotiv, lakše je nego voleti! U ljubavi se valja dokazivati kao čovek, u mržnji ne moraš da dokazuješ ništa! Jednostavno mrziš i dobro ti je!
Vazda je laše biti đubre nego čovek. Za mržnju je postalo isuviše lako naći valjano opravdanje…

Ne mrzite vi već se plašite, pa u strahu…
Pa u strahu ćutimo ovoj pogani misleći da smo šta bolji ako prećutimo da su to- bezbožna i bezljudska pogan..?

Ali, ja ću i posle svega ostati vaša Srbija, voleću vas bez reči zadrške jer ste…

Šta, tvoji?! To što se pravimo da je opelo – liturgija ne znači da smo dostojni ispovesti grehova! Ove su Jude časnije u svom zlu negoli mi u tobožnjoj dobroti i leleku za tobom, majčice!

Rekoh ti, uvek me možete voleti u sećanjima, njih vam niko ne može oduzeti!

Sećanja? Na šta, majko, na dane kada smo pristali da pećka, gračanička, dečanska, devička…zvona damo za praporce? Na dane kada smo jatakovali fukari da razgraniče s večnošću, s Gospodom, sa gnezdilištem kosova i metohom Sina Gospodnjeg?
Možemo trajati bez Kosova i Metohija, ali možemo li postojati, majko?!
Ne!
Pa, zašto nam praštaš onda kad sebi ne možemo? Zašto nas voliš kad toliko prezresmo sebe? Zašto ne prokažeš jatake svojih dželata, zašto?!

Da Vas podsetimo:  Na političke odluke normalno je reagovati politički!

Moji ste! Deca ste slavnih predaka i očevi i majke dičnih potomaka…
Mogu li biti dični, Srbijo moja, kada će sebe doveka tražiti u pepelištu stihije koju smo gasili ćutnjom, strahom, pristajanjem da spalimo ognjišta kako bismo naricali za kućnim pragom.

Voliš nas a mi mizernici pognutih glava pristajemo na laž kako ne treba da se nadamo da će nam neko dati čitavo Kosovo i Metohiju i da je pobeda svaki metar poraza koji nam udele ko prosjacima…

Tako je sada, možda već sutra…
Kojeg sutra, majko premila? Kojeg sutra mučenice naša kad ga ne želimo, vidiš li?! Vidiš li da nam je lakše verovati u đavolju rabotu da nam pale ikone kako bi nam osvetlili staze, da nam prodaju zvonike u staro gvožđe kako bi ih pretopili u okove koje nam valja nositi ko znamenje!

Vidiš li da na zadušnice odlazimo da ožalimo svoje duše, na pričesti da prećutimo grehove, na liturgije na uteknemo sebi, preziremo dane jer su senke postale jasnije od ljudi…
Zašto nam praštaš, majko? Zato što verujemo da je pobeda ako nam daju prst naše šake, ako se pomirimo s tim da je dovoljno dati sve kako bi se radovali ukoliko dobijemo ništa od svega…
Voleću vas doveka, bez obzira na sve, moji ste…

Prezri nas, molim te! Molim te u ime onih koji su ostali za nama i onih koji će doći posle nas! Prezri nas inače će naša besramna ćutnja doveka biti njihov glas! Prezri nas, jer ako nas se ne budu stideli vazda će im loše ostati mera dobra!
Prezri nas, Srbijo, majko, jer te volimo samo onoliko koliko marimo za svoje bedno danas- jataci smo izdaje osvita u kojima neće goreti ikone kako bi osvetlili staze do bezdana…
Prezri nas jer su ove Jude časnije u svom zlu negoli mi u tobožnjoj dobroti i leleku za tobom, majčice!

Da Vas podsetimo:  Zašto je Balašević nepoželjan u Nišu?

Volimo te tek onoliko koliko nam valja da se lažemo kako nismo jataci nesoju već da smo postavili trpezu misleći da su hodočasnici…

Prezri nas i ne praštaj, nema drugog načina da nas senke pronađu. Prezri nas da se trgnemo iz ovog jada, previše smo ogrezli u svoje košmarne noći da bismo živeli za tvoja blagovesna jutra…

Mihailo Medenica
www.in4s.net

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime