Hrišćanstvo i novac

1
276

Dobijam nedavno poruku da je plata legla i reagujem radosno. Neki poznanik me u polu-šali optuži, kao, kakav sam to hrišćanin i pravoslavac, a radujem se parama. Zar nisam čuo propoved nedavno u crkvi (on ju je sasvim pogrešno shvatio).

„Daj meni tvoje pare ako se tebi gade. Neću se ja ljutiti. “, velim ja. Tajac.

Radujem se parama. Iskren sam. Ne volim pare, ali su mi potrebne. Mislim da se većina ljudi koji imaju porodice ovako oseća. Monasi, askete, naravno, imaju drugačiji priziv, ali i oni se obraduju kad se posle truda njihovih ruku na stolu nađe vekna hleba, ili se nabavi materijal za obnovu hrama. Smatram da je veoma licemerno to što neki hrišćani rade, pa kategorički osuđuju trud za sticanjem materijalnih dobara. Ako posmatramo priču o Hristu i bogatom mladiću (Mt. 19, 16 -30), tu nije osuđeno mladićevo bogatstvo, već to što mu je bogatstvo bilo draže od Hrista. Kad kaže da je lakše kamili proći kroz «iglene uši» nego bogatome ući u Carstvo nebesko, Hristos misli na niska carinska vrata, kroz koja je čovek mogao provesti kamilu samo ako skine s nje teret, da bi se carina popisala. Dakle, bogataš može ući u raj, ali ne dok je suviše vezan za zemaljsko bogatstvo. Priča o čoveku koji sabira žito i iznosi velike planove (Lk. 12, 13 – 21), nije priča protiv bilo kakvog planiranja u materijalnom smislu, već, opet, protiv pohlepe. Uzimajući istorijske i kuturološke okolnosti napisanog teksta, on se direktno protivi osobama koje skladište letinu da bi sačekali povoljno vreme i prodali je po skupljoj ceni. U vreme oskudice hranom, ovakvo zloupotrebljavanje potreba bližnjih zarad sopstvenog bogaćenja i lakomstva itekako je udaljeno od Jevanđelja. Blaženi Avgustin objašnjava da je seljak „nameravao da ispuni svoju dušu prekomernim i nepotrebnim trbuhougađanjem i bio je ohol ne obazirući se na sve one prazne trbuhe sirotih. On nije shvatao da su trbusi siromaha mnogo sigurnije skladište nego njegovi ambari.“ Isti primer nalazimo i u priči o bogatašu i Lazaru (Lk. 16, 19 – 33).

Dakle, Jevanđelje ni u jednom trenutku ne osuđuje materijalno bogatstvo, niti potrebu za osnovnom sigurnošću. Ono poziva siromašne na trud, nadu i pouzdanje u Boga, i kategorički se protivi lakomstvu. Ko ima porodicu, naročito ko ima decu, želeće da im pruži osnovnu sigurnost, ne zaboravljajući pri tom da pouzdanje u Boga i skromnost dolaze pre svega. Bilo je i biće puno imućnih svetitelja (Sveti Nikola i sveti Nemanjići su najpoznatiji među njima). Primećujemo, međutim, da su se bogatstvom služili i na dobrobit bližnjih. Da ne pominjemo mnoge svete u čijim se žitijama kaže kako su podelili siromašnima svoje imanje i svo bogatstvo. Dakle, bili su imućni. Sticali su, zarađivali, trudili se, čuvali, ali nisu žalili da se svega odreknu zarad većeg i daleko važnijeg cilja – Carstva nebeskog (Mt. 13, 44). Tako i đavo kad iskušava Hrista, nudi mu sva bogatstva na svetu (Mt. 4, 3-11) ako mu se pokloni. Hristos to odbija. Kroz tri opisana iskušenja nam postaje jasno da se On izborio protiv tri najopasnije strasti kojoj su skloni ljudi, među kojima je i pohlepa.

Kao divnu suprotnost ranije navedenim lakomim ljudima, Hristos navodi pravednog Lazara i udovicu koja je dala poslednju leptu kao prilog u hram (Mk. 12, 41 -44). Jedni služe materiji, drugi služe Bogu. No uvek moramo imati na umu da materija nije po sebi zla, već je zlo obožavanje materije. Ona je data čoveku da se njome služi, unutar nje živi, a ona i čini njegov sastavni deo (telo). Nismo duhovi, no ljudi od duše i tela.

Svet nije crno-beo. Niti su svi bogataši loši, niti su svi siromašni dobri. Sve je do ličnosti. Zavisi šta osoba smatra najvažnijim, šta smatra darom od Boga – BOGatstvom, jer „gde je bogatstvo vaše, onde će biti i srce vaše“ (Mt. 6, 19-21). Postoje ljudi koji su postali siromašni ne zbog životnih okolnosti, ili nesreća, već što su, jednostavno, lenji. Prokockali, propili, bili jednaki bludnom sinu iz jevanđeljske priče. I isto kao i on, uvek mogu da se vrate Ocu.

U našem narodu postoji ta nezdrava zavist, pa čim je neko imućan, zaživi prezir, laž i ljubomora prema njemu. Ko je pošteno stekao novac, svaka mu čast, sposoban je i vredan, a verovatno će i koristiti novac na dobrobit bližnjih. Isto tako, nije dužan da poklanja novac onima koji su besposleni i tobož jadni. Darivaće smisleno, i to onima kojima je zaista potrebno.

Ovo govorim i u kontekstu raznih optužbi na račun sveštenika, u čemu se uglavnom preteruje. Oni imaju svoje porodice i potrebe kao i svi drugi ljudi. Ne treba biti licemeran i očekivati da sveštenik živi kao monah u manastiru, na hlebu i vodi. Da li bi iko svojoj deci uskraćivao normalan obrok? Naša vera ne nalaže siromaštvo, ona poziva na skromnost. Druga je stvar što neki ne priznaju za skromnost ništa više od sedamdeset kila težine i osamdeset konjskih snaga automobila.

Hristos je imao blagajnika, i iz te blagajne delio siromašnima. Nažalost, znamo da se blagajnik olakomio, te je Hrista izdao. Tu vidimo koliko briga za novcem može biti pogubna. Da su ljudi bolji i svet lepše mesto, novac nam ne bi trebao. Ova zemlja ima dovoljno dobara da nahrani svu svoju decu. Zbog manjine pohlepnih, većina gladuje. Hrišćani, u suštini, ne vole novac, ali ne mogu sasvim odreći potrebu za njim. Novac je potreban da se sazida hram, da se nahrani gladan čovek, da obuče svoje dete, da ga školuje, leči i izvede na put. I nema ničeg pogrešnog ukoliko vidiš na stolu plod svojih ruku i zablagodariš Bogu na šansi da uživaš u Njegovim dobrima.

A ako se neko gadi para, ili misli da su one same po sebi teško zlo, ozbiljno, neću se ja ljutiti.

Marko Radaković
avdenagom.blogspot.com

1 KOMENTAR

  1. Sam Bog zna da na ovom svetu bez para covek ise ni u toalet ne moze zato je glupo sto neki propovedaju gadljiv odnos do para a sami grabe sakom i kapom.
    Pare su naknada za ulozen trud, znanje za ono sto si uradio tokom meseca pa tako i svestenici za svoj rad uzimaju pare ne rade za jabuku ili veknu leba.
    Ljudi pogresno shvataju propovedi Apostola i samog nam Spasitelja Isusa Hrista jer i on kaze, caru carevo sto znaci radi zaradi plati drzavi njeno, crkvi koliko ide ostalo je tvoje.
    Skimonaski zivot ili svetovljansko zivljenje skimonaskim zivotom takodje treba nocac za svoj opstanak makar onaj minimalni deo posto su se zavetovali skromnosti. I nase vladike su zavetivane skromnosti kao svestnstvo pa ako se ugledamo na njih onda smo mi u vecini doista skromni.
    Hriscanstvo naprotiv ne brani coveku da bude bogat ali trazi da on bude i posten, vredan da cini dobra dela i da bude bogoljubiv.
    Pre par godina usla sam u raspravu sa jednim katolickim biskupom koji je skoro pa ismejao skromnost SPC govoreci da je katolicka crkva izuzetno bogata za razliku od siromastva SPC. Ja sam mu tad postavila pitanje; A sta je to sto crkvu cini bogatom? Jesu to rukotvorine, kipovi, zlato u trezoru, ogroman novac ulozen u profitne firme ili ljudi i njihova ljubav ka Bogu?
    – Odgovor nisam dobila ali sam na kraju rekla, da dzaba crkva od srebra i zlata bogata materijom i prazna duhom jer Bog ne trazi od nas zlato, srebro i pare vec nase duse.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime