Hrišćanstvo mora umreti, da bi se Hristos ponovo rodio

2
718

Da li je Biblija zaista Božija Reč?
Da li se događaji u njoj mogu posmatrati istorijski?
Da li se ona razlikuje od ostale literature i da li je ona nadahnuta?

Sva ova pitanja su jako značajna, ali ona zapravo reflektuju pogled na Bibliju koji konzervativni hrišćani pokušavaju da sačuvaju. Ne verujem da je to moguće! Biblija je pisana u periodu koji obuhvata hiljadu godina i u njoj svakako ima transcedentnih i nadahnutih delova, no, isto tako i plemenskih predrasuda, drevnog neznanja, pred-modernog pogleda na svet. Mislim da je jako važno ne mešati ove negativnosti sa Bogom. Ne verujem da je Bog ikada podržavao (da se tako nesrećno izrazim) ropstvo, rat, status više i niže klase itd, itd … Biblija sve ove stvari pripisuje Bogu! Bog sigurno zna da zemlja nije stvorena za šest dana, zna da zemlja nije centar univerzuma, ili da bolest nije kazna za greh. Ipak sve ove ideje se mogu naći u Bibliji. To je, ipak, samo knjiga; napisali su je ljudi koji su pokušavali da shvate ko su oni i ko je Bog!? To je ono što čini „Sveti tekst“. Ona izražava ljudsku težnju za božanskim, no, ona sama po sebi nije božanska. Ako se od mene traži da Jevanđelja čitam samo kao istorijske izveštaje, onda moram da poverujem da zvezda može lagano da luta nebom, tako da je mudraci mogu slediti, da su zvezde „visile“ na nebu ne bi li najavile zemaljsko rođenje, da su anđeli pevali pesmu (verovatno na savršenom aramejskom jeziku?), da fetus Jovana Krstitelja unutar Jelisavetine utrobe može poskočiti kako bi priznao superiornost Hristovu, da je Isus mogao da nahrani pet hiljada ljudi sa nekoliko komadića hleba, da hoda po vodi i da se nakon svega vrati Ocu, dižući se u nebo poput rakete. Te stvari su mi nezamislive, ako Bog nije neki čudotvorac, čarobnjak koji je upao u istoriju da bi učinio čuda na redovnoj bazi. Jer, ako bih verovao da sve ovo ima veze sa Bogom, morao bih onda optužiti Boga i za nemoralnost. Jer, ako Bog ima takvu moć, zašto je nije iskoristio da zaustavi holokaust, da presretne napredak side (AIDS-a) među afričkom decom, ili da spreči smrt nedužnih ljudi u terorističkim napadima!?

Kada čitate Jevanđelja koristeći Stari zavet, poznajući jevrejsku kulturu i tradiciju, tumačeći njihove reči, onda vas jevanđeljske priče duboko uvode u iskustvo Boga (ranih Hrišćana). Jevanđelja treba videti kao moćne portrete, kao portrete moći Isusa iz Nazareta, koje su naslikali umetnici različitih kultura, koji su tražili Boga i za koga su verovali da ga pronalaze u Hristu.

Biblijska priča o Crvenom moru u mnogome nije istorijska. Prva stvar koju treba znati jeste ta, da je knjiga Izlaska deo Tore, napisana u vremenskom periodu od 950.godine p.n.e. pa sve do 450. godine p.n.e. Mojsije je živeo oko 1250.g. i prošlo je oko 300.g. između Mojsijevog života i biblijskih priča o njemu. Postoji velika verovatnoća da su priče o Mojsiju prepričavane u tom dugom periodu i da su one rasle u svojim dramatičnim i čudesnim detaljima.

Drugo, priča opisuje Boga kao nešto više od plemenskog božanstva, on utapa omražene Egipćane. To nije baš prijatan pogled na Boga ako ste Egipćanin!

Treće, ova priča predstavlja Boga kao natprirodnog čudotvorca koji napada istoriju da bi ostvario božansku volju. Davi Egipćane u Crvenom moru, nakon svega što je zadesilo taj narod, uključujući tu bolesti, ubijanje prvorođene dece. Teško da je ovo delovanje normalno? Ako je Bog sposoban da deluje na ovaj način, ponavljam: zašto nije sprečio holokaust nad „izabranim narodom“?

Četvrto, živimo u postnjutnovskom svetu, svetu koji je uređen preciznim zakonima koji upravljaju prirodom, dok je ova, biblijska priča nastala unutar otvorenog pogleda na svet, ispunjenog magijom i čudesima.

Peto, naučnici navode da se „jezgro istine“ koje stoji iza ove priče , a to je IZLAZAK, nije dogodio čudesnim razdvajanjem Crvenog mora, već da se tako nešto odigralo preko trsnog mora, „mora od trske“. To je bilo močvarno zemljište preko koga su Jevreji mogli pobeći. Egipćani sa teškim oklopima i gvozdenim kolima ostali bi zaglibljeni, što je omogućilo uspešan beg. Kako je priča prepričavana , ona je postajala sve čudesnija.

Ako neko čita Bibliju kao knjigu istorije , on nikada neće razumeti njenu poruku. Da li se izlazak stvarno desio? Najverovatnije da jeste ! Na način na koji to donosi biblijski tekst ? Naravno da, NE! On nam zapravo govori o „povišenom tonu“ u trenutku kada robovi postaju slobodni, o njihovoj zavisnosti od Boga, o njihovoj proslavi svog nacionalnog trijumfa. Biblija je knjiga, priča o ljudima koji hodaju kroz istoriju sa Bogom, tražeći da razumeju ko su oni, a ko je Bog.. Označite ga i On umire!

U Novom zavetu imamo kraći vremenski period između pretpostavljenog događaja i pisanog prikaza, nego što to imamo u Starom. Na primer, u Starom zavetu, ako je Avram uopšte i postojao kao istorijska ličnost, to bi bilo oko 1850. godine p.n.e., dok je nastariji deo knjige Postanja koji govori o njemu zapisan nekih deetsto godina kasnije. To znači da sve što znamo o Avramu lebdi u oralnoj transmisiji devetsto godina pre nego što je zapisano. Kada dođemo do Novog Zaveta, Isusov zemaljski život je uglavnom datiran od 4. godine p.n.e do 33-4. godine n.e. Prvi pisani delovi bile su poslanice apostola Pavla, koje su bile sastavljene između 50-te i 64-te godine nakon Isusovog zemaljskog života. Pavle ne govori gotovo ništa o događajima u Isusovom životu (u prvoj poslanici Korinćanima kaže da prenosi tradiciju koja mu je data, no detalji su prilično nepoznati).

Prvo jevanđelje po Marku, zapisano je 40-tak godina nakon Isusovog zemaljskog života; broj raste, Jovan je poslednji (70 god.). Bavimo se vremenskim rasponom od 40 do 70 godina, u svetu u kojem je očekivani životni vek bio polovina od onoga što imamo danas i u kojem nije bilo puno pisanih izvora na koje se pisac mogao pozivati. Da još malo zakomplikujemo stvari, sva jevanđelja su napisana na grčkom jeziku, a Isus je govorio aramejskim. Svaka tvrdnja da se radi o doslovnim rečima u oba Zaveta je problematična. Posebno kada govorimo o događajima vezanim za Hristov život, njegovo delovanje, odrastanje, oblikovanje, čudesa… Ko ne poznaje jevrejsku tradiciju, značaj čuda i njihovo mesto u judaizmu, taj upada u mitološku zamku i čudo pretvara u stvarni događaj. Jevrejski pisac piše jezikom svoje tradicije i kulture, ako se obraća Jevrejima pričom o Hristovom hodanju po vodi, čitalac prihvata poruku i dobro je razume . U jevrjeskoj tradici jako je prisutno učenje o božanskoj svemoći, moći nad prirodom, nad Crvenim morem, to imamo u brojnim drugim pričama, pričama proroka u Psalmima itd, itd…

To govori da je čudo veoma prisutno i u liturgijskom jeziku sinagoge. To je jedan od načina na koji su Jevreji slavili božansku svemoć. Tako se oblikuju mnoge priče o Hristovim čudima, sve ono što je potrebno, sve što je zapisano da će Spasitelj učiniti, Hristos to čini.

Mi smo hrišćani 21. veka, mi, uglavnom, biblijske izveštaje doživljavamo kao istorijske udžbenike, mi ne postavljamo pitanja – ko piše, kome, koja je poruka? Postoji li dublji smisao? Kakve su životne okolnosti koje oblikuju određeni spis?

Nama je neophodan jedan kritički, istorijsko-egzistencijalni pristup Svetim spisima, koji će nam dati jedno pravo razumevanje istih, jednu potpuno novu dimenziju jevanđelja, oslobođenu od doslovnih tumačenja, oslobođenu od konzervativnih dogmatskih tumačenja. Umoran sam od toga što sam deo Crkve koja iz sopstvenog neznanja i lenjosti, osuđuje teološki segment koji ne razume i ne poznaje. Priča o izlečenju gluvonemog nalazi se samo kod Marka. Pre svega treba reći da prilikom tumačenja treba uzeti u obzir ono što se u novozavetnoj egzegezi naziva Sitz im Leben – životne okolnosti u kojima nastaje određena priča.

Ko želi da na pravi način razume ovu priču, mora sebi da predstavi celokupnu situaciju, da se priupita ko je taj koji govori? Ko su oni koji slušaju ? Koja atmosfera vlada situacijom? Koji je cilj, šta je poruka?

Kazivanje o čudesima poseduje više dimenzija. Tu postoje hristološka, egzistencijalna i socijalna funkcija. No, vratimo se na pomenuto čudo. Samo izlečenje (isceljenje) obuhvata dodir bolesnika, primenu lekovitog sredstva (u ovom slučaju pljuvačke) i izgovaranje reči kojom se postiže čudo. Ovo čudo vrlo je slično grčkim čudima, tačnije jelenističkom kazivanju o čudima. I u njima nalazimo, polaganje ruku, pljuvačku, reči. Tacit prenosi da je Vespazijan zamoljen od strane jednog bolesnika da dodirne njegove slepe oči, svojom pljuvačkom. Ove mitološke predstave ne treba odbaciti i eliminisati, već tumačiti uz pomoć egzistencijalne interpretacije, kako bi se uočio egzistencijalni značaj izraza zaodevenih u formu mita. Znate kako, mnoge jevanđ. pripovesti su sumnjivog porekla! Ovo potvrđuje činjenica da se kod Marka nalazi samo 8. priča, kod Mateja 23. kod Luke čak 30. Vidimo da broj vremenom raste, a kada bi Isus zaista bio autor svih tih pripovesti, valjda bi ih već zapazio najstariji jevanđelista, Marko!? Marko dobar deo tih priča uopšte nije poznavao, jer su one nastale kasnije i u drugim hrišćanskim sredinama. Njihovi tvorci su svakako znali kako je najbolje uticati na um ljudi kojima su se obraćali, bilo da su to Grci, Jevreji, Rimljani… To su tipične narodne priče, poučne, pune životne mudrosti, koje su često koristili kao vaspitna sredstva, a koje su ubrzo pripisana Hristu. Priče su oduvek bile omiljena forma pripovedanja kod istočnih naroda. I sad jednostavno nije moguće na pravi način razumeti usmenu tradiciju istočnih naroda, odvojenu od istorijskog tla, od socijalnih uslova koji su je formirali. Usmena tradicija je odraz egzistencije pomenutih hrišćanskih zajednica. Jako bitno! Njen razvoj je zavisio od najrazličitijih potreba zajednice, od njihove katiheze, pa sve do propagande. Da bi se opravdali određeni obredi i običaji koji su prihvaćeni iz starih helenističkih kultova, pozivalo se na neke „autentične “ Hristove izreke,ili događaje iz njegovog života. Na taj način oko njegovog lika vremenom rastu legende, grade se mitovi kao što su čudesno rođenje, priče o čudesima, itd, itd …

Biblijski jezik je svakako i mitološki jezik, te je za savremenog čoveka neprihvatljiv, prosto njegova misao je formirana putem prirodnih nauka i zbog toga više nije mitološka. Uzeto egzistencijalistički, za savremenog čoveka i nije bitno može li se Isus shvatiti kao Sin Božiji ili samo kao čovek kroz koga je govorio Bog. U istoriji je najrealniji Isus vere – od takvog Isusa vodi svoj početak nova era čovečanstva. On je bio, jeste i biće nepresušni izvor oslobođenja pokoljenja od muka ovoga sveta. Ako istoriju podelimo u dve kategorije: na istoriju koja se konkretno dogodila – koja je proverljiva metodom istorijske kritike i na istoriju koja se događa u subjektivnom iskustvu pokoljenja, koja se, opet, sastoji iz verovanja, običaja, načina života – ova druga kategorija, egzistencijalistički ima mnogo veće značenje, jer u svetu lišenom reda, ona je upravo faktor koji unosi red u ljudski život. Mislim da Novi zavet sadrži autentične odjeke istorijskog Isusa, mnogo više nego što sadrži njegove doslovne reči.

Jako važno pitanje sa kojim se moramo suočiti jeste – gde se sećanje na reči Hristove, na njegova dela nalazi pre nego što su ove priče zapisane? To mesto je jedino moglo biti u Sinagogi. Jevanđelja su tako duboko oblikovana i isprepletana sa pričama koje se nalaze u Starom zavetu da se taj proces mešanja mogao dogoditi jedino u Sinagogi, jer je to bilo jedino mesto gde je Stari zavet ikada čitan i tumačen. U tim danima nije bilo štamparskih mašina, knjige su se prepisivale ručno, bile su veoma dragocene i retke. Čak i u pričama koje ne navode konkretne izvore iz Starog Zaveta, još uvek se čuju odjeci njegovih tema. Mi svakako potrebujemo jedan ozbiljan pristup Novom zavetu, jedno čitanje Biblije „jevrejskim očima“. Na primer, jevrejska tradicija Pashe duboko je oblikovala strastvenu priču o Isusu, sve do mesta na kojem danas pretpostavljamo da se raspeće dogodilo u vreme Pashe. Sumnjam u istoričnost te tvrdnje iz više razloga. Verujem da su raspeće i Pasha, liturgijski povezani ali ne i istorijski. Čitavoj hrišćanskoj Crkvi je potrebna je ogromna reforma. Naša verska tradicija je loše kompromitovana, našim drevnim plemesnkim identitetom i istorisjkim smeštajem koji je ovaj identitet napravio vekovima pre. U Bibliji hrišćani su učeni da misle o sebi uvek u „manjinskim slikama“ – so zemlji, kvasac testu, svetlost jedne sveće koje je zasjala usred preplavljujuće tame… Zatim, nakon Milanskog edikta, postali smo dominantna religija zapadnog sveta. Tada su hrišćani počeli da osećaju, da je njihova dužnost da stvore jednoobraznost unutar Crkve, a zatim da to uniformno hrišćanstvo nametnu onima spolja.

U Lukinom jevanđelju (mislim da je 22. glava u pitanju), Isus pita: „Ko je veći, onaj koji služi na gozbi ili gost?“ Odgovor je, očigledno, bio gost koji je sedeo za stolom, ali se Isus predstavio kao onaj koji služi apostolima. U liturgijskom životu Crkve, međutim, učinili smo nešto sasvim suprotno – napravili smo onoga koji služi i obavlja Svete tajne, onoga koji priprema obrok, kao onoga u redu vlasti. Sluga je sveštenik, koji služi pozvanim gostima na Evharistiji, ali Crkva je sveštenika nazvala „poštovanim, ocem, velečasnim, itd“, te učinila sposobnost slavljenja Evharistije, srcem svešteničke vlasti. Crkva oblači svoje episkope u simbole carske moći, oni nose krune – mitre na glavi, njihovo službeno sedište je „Carski tron „, njihov dom je „Carska palata“, oni nose medaljon moći oko vrata – zlatni naprsni krst (za prve hrišćane krst tada nije bio pobožni simbol, ili ukrasni predmet, već je bio vešalo osuđenih robova i prestupnika). I onda se pitamo, zašto niko ne uzima ozbiljno našu tvrdnju: „da smo u službi služenja“…

Da, reforma je neophodna!

Kada je reč o Liturgiji, postavlja se jedno jako značajno pitanje, a to je pitanje molitve u našem, XXI veku. Trebalo bi ga postaviti širom hrišćanskog sveta, a dva su razloga za to:

1) molitva je sve, samo ne univerzalno, opšte ljudsko iskustvo;

2) molitva je krajnja veza sa Božanstvom za kojim čeznemo da nas zaštiti u ovom ogromnom i, ponekad i naizgled praznom prostoru.

Često u razgovoru sa sveštenicima, kada pokušam da pokrenem ovu temu i da ukažem na iskustvo Boga, koje ne spada u tradicionalne definicije Boga, osetim da oni zapravo osećaju ljutnju od „potencijalnog besmisla“. No, da bismo počeli da se bavimo ovom zabrinutošću, moramo prvo ispitati šta pretpostavke govore o Bogu i molitvi. Bog o kome tako često govorimo je izgleda u našem poslu i može da utiče na naše sudbine!
To neizbežno znači da će teistički Bog biti obavezan da nas razočara, jer to, konačno, nije način na koji svet funkcioniše!

Ni Bog, ni molitva ne spasavaju ljude u Iraku, Siriji itd,itd. Ni Bog, ni molitva neće preokrenuti napredak neizbežne bolesti koja uzrokuje smrt. Ni Bog, ni molitva neće garantovati naš loto dobitak. Ni Bog, ni molitva neće omogućiti narodu da stekne moć, pobedi naprijatelja i živi slobodno.

Teističko razumevanje Boga i molitve, umire još od pisanja Isaka Njutna. Radom Luja Pastera, On je izmaknut ka zaboravu. Teistički Bog kome se ljudi nastoje moliti, počeo je da bledi kada je veličina svemira oktrivena u radu Kopernika i Galileja, a Božje prebivalište „iznad neba “ bilo je trajno izbrisano! Vrhunac pronalazimo u radu Čarlsa Darvina, iz koga proizilazi da je moć prirodne selekcije, iznad natprirodnog vođenja evolucije života na planeti.

Pitanja koja moramo da postavimo su sledeća:

Ako viševekovna teistička ideja o Bogu umire, da li to znači da Bog umire? Naravno da , NE!

To samo znači da se jedna od naših definicija Boga, pokazala neadekvatnom, te da je ona umrla.

Da li znači da je molitva postala besmislena? NE! To samo znači da je određeno razumevanje molitve postalo neispravno. Samo oni koji ne mogu zamisliti Boga iznad kategorija teizma, mogu imati problema sa molitvom. Bog je mnogo veći od naše slike Boga, a molitva je nešto više od traganja za božanskim Deda Mrazom (Bože, bio sam dobar, za mene a, b, c , d…).

Veliki posao je pred hrišćanskom Crkvom, a napuštanje prevaziđenog teološkog razmišljanja je prvi korak.

Sve teorije o pokajanju, spasenju su, u krajnjoj liniji, utelovljene u nekom pogledu da su ljudska bića pala, da su žrtve „prvorodnog greha“ iz koga ne mogu da se izvuku. Priča o Hristu je ispričana u vidu božanskog delovanja i ukazuje na to da je Hristos na krstu platio cenu koju je Bog tražio, da bi nadvladao greh i smrt u koje nas je uvukla ljudska neposlušnost. Iz ovog proizilazi hrišćanska mantra „Isus je umro za moje grehe!“ Boga koji je prikazan na ovaj način jedino možete smatrati nasilnim i sadističkim. Zašto bi Bog tražio ljudski žrtvu i krvnu ponudu, pre nego što je spreman da oprosti? Kako to Hristova smrt nadvladava naše grehe, našu smrtnost? Mislim da je to jedna bolesna teologija, ako se zaista shvati doslovno. Ako kažemo da je Bog posve drugačiji od stvorenih bića, koja su svojom stvorenom evolutivnom prirodom, konačna, prolazna i smrtna, kako onda možemo da govorimo o nekom savršenom stvaranju, gde smo nekom pogrešnom odlukom postali smrtni. To je smešno! Hrišćanska teologija, počiva na totalno pogrešnoj antropologiji! Ako je Bog stvorio neko savršeno biće, koje ima besmrtnu dušu, onda je on stvorio Boga do sebe!? Ne, to je bio samo jedan pokušaj starih Jevreja da opišu svoje poreklo, jezikom njihovih dana. Tamo gde je razum u zastoju da objasni neku stvarnost, uvek sledi mit. To nije moje shvatanje porekla ljudskog života. Verujem da je život nastao kroz dugi niz godina (možda čak i četiri milijarde godina).

Ne vidim ništa što ukazuje da smo „pali grešnici „, koje treba spasiti, ali vidim da smo još uvek nepotpuna ljudska bića, stalno u razvoju, koja treba da budu, eto, tek malo osnažena da postanu potpuna ljudska bića. Hristov poziv ne vidim u smislu spasavanja palog grešnika, već kao moć da postanemo nešto više od onog što smo ikada bili. Prema tome spasenje i pokajanje nisu reči koje bih ja koristio, već osnaživanje, uzrastanje, podražavanje… Novi način gledanja na spasenje koji će preći ove granice je neophodan preduslov da hrišćanska vera živi u sutrašnjem svetu. Nema sumnje da ovakva teologija predstavlja duboki teret, koji danas opterećuje hrišćansku veru. Ona uključuje mnogo više od učenja o spasenju. Ona dovodi u pitanje teističko razumevanje Boga, Božiju moralnost, itd… Ona takođe pretpostavlja da Bog, kao biće van svega stvorenog, napada svet, njegove zakone, kako bi ga izlečio.

Sve ove teorije su ukorenjene u smislu ljudskog otuđenja, a tim i osećaja ljudske nemoći („Bože, bez tebe ne možemo, daj, učini nešto, spasi nas!“). Tako razvijamo legende o Bogu, koji za nas čini ono što mi sami ne možemo da učinimo. Tako se javlja i ropski mentalitet!

Ako sagledamo ovu priču (priču o „prvorodnom grehu“) u svetlu današnjeg znanja, ona se može protumačiti i kao priča o „rođenju samosvesti“.

Reč je zapravo o instinktu opstanka. On je svojstvo našeg bića i on nas definiše kao radikalno sebična bića. Naš, egocentrizam, preterana briga za sebe, nagon za opstankom – to je univerzalna realnost naše prirode.To je upravo onaj aspekt naše ljudskosti koji je drevne pisce naveo da, na njima razuman način, opišu svoje poreklo. Tako je u svim starim religijama. „Prvorodni greh“ je u ovom slučaju odgovor Jevreja na pitanje izvora univerzalnog egocentrizma.

Oni svakako nisu razumeli da je opstanak jedan čisto biološki nagon u životu. To su shvatili shvatili kao posledicu greha. Mislim da ovu priču ne treba sagledavati u kontekstu „pada“ i ulaska greha u naš svet, već kao priču o rođenju samosvesti u našem evolutivnom razvoju.
To je novi korak čovečanstva. To je novi korak u evoluciji, novi odnos sa Bogom – promena iz odnosa Gospodar – sluga u međusobnu saradnju. Plod „drveta poznanja dobra i zla“, predstavlja sposobnost preuzimanja odgovornosti za svoje slobodno donete odluke (ma i pogrešne). Prvi ljudi su morali da napuste raj , ne zato što su sagrešili, već zato što se u njima rodila samosvest, nisu više mogli da žive u detinjoj nezrelosti. Oni su „otkrili“ ono što svako dete jednom mora otrkriti, zrelost zahteva da dete napusti kuću svojih roditelja. Biti izbačen iz raja nije kazna za greh, već korak ka zrelosti.

Naša hrišćanska teologija o spasenju svoj glavni koren ne nalazi u priči o krstu, već u liturgiji Sinangoge, posebno Jom Kipura, jevrejskog dana pomirenja. U liturgiji Jom Kipura žrtvovano je jagnje, a narod bi simbolički bivao poškropljen krvlju nevine žrtve i na taj način bivao očišćen. Isus je slično prikazan u jevanđelju po Jovanu, kao „jagnje božije“. Mi u toj priči o Isusu koji umire za naše grehe – kroz učenja, dogmatiku, liturgiku – sasvim nesvesno ili, pak, svesno pretvaramo Boga u Orga, Božanstvo koje praktikuje žrtvovanje nevinih, koji takođe proizvodi krivicu, koji nam govori da je naša grešnost uzrok Isusove smrti na krstu. Bog je to učinio Hristu, umesto nama koji smo to zaslužili!
Mislim da moramo prekinuti moć ovih slika . One nam nikako ne daju dobru sliku o Bogu, o kojem propoveda Hristos. Neophodno je da svesnost o ovom pitanju raste u čitavoj hrišćanskoj Crkvi i hrišćanstvo će se ili promeniti, ili umreti. Nema alternative. Uvek sam za promenu, iako mislim da je smrt hrišćanstva neophodna da bi se Hristos ponovo rodio.

Da li ovde mislim na nešto sasvim novo? Novo hrišćanstvo? Novu religiju?

Moje bavljenje istorijom uči me da nikada ništa ne počinje kao nešto sasvim novo. Sve ideje i svi religijski sistemi, evoluiraju iz prošlosti. Monoteizam je poklon svetu iz perioda od 3000-te godine, pa sve do 200-te godine p.n.e. On je predstavljao prirodan iskorak iz politeističke prošlosti . Ne verujem da bilo ko može da započne neku novu religiju, da propoveda nešto sasvim novo. Mislim da se novo hrišćanstvo mora pojaviti iz starog. Ono nikada nije bilo statično (ovde ne mislim na pravoslavnu Crkvu, jer ona spava već hiadu godina). Dakle, počeli smo u majčinoj utrobi u judaizmu u prvom veku, bio je to judaizam pod uticajem zoroastrizma iz perioda egzila. Još ranije, koncept jedinstva Boga došao je pod Mosijem iz Egipta. Izgleda da je religijska reforma pod Amenhotepom IV ( Ehnaton) pokušala da očiski egipatsku religiju u ime radikalnog monoteizma. On je poražen i zamenjen na tronu, pobunom koju su vodili sveštenici i njihova svetilišta su vraćena. No, postoji velika mogućnost da se ova Ehnatonova reforma nije ukorenila u Egiptu, već među Jevrejima pod vođstvom Mojsija. Kada se hrišćanstvo iselilo iz judaizma u mediteranski svet, ono je poprimilo boju misterioznih kultova, pa čak i neke odlike bogova Olimpa. Kada je ono (hrišćanstvo) u kasnom srednjem veku bilo u interakciji sa renesansom, dovelo je do radikalne promene protestanstskom reformacijom. Prosvestiteljstvo nam je dalo sve više ne-teističko hrišćanstvo s jedna strane i reakcionarni fundamentalizam s druge. Religijski sistemi se uvek menjaju, komuniciraju, rastu… Postoji ljudska tendencija da se taj proces zaustavi i da se oseća „sigurnim“ u uverenju da sada vernik poseduje potpunu istinu, te da više nikada neće biti promene. Tada vernici počinju sa pričama: „Ovo je jedina prava Crkva“, „Naša Biblija je najispravnija „, „Papa je nepogrešiv“ , „Naša tradicija je najispravnija, mi imamo najbolje Svete Oce“ i tako, mantra za mantrom.

„Nepromenljiva Božija istina“ se uvek menja! Ona nastavlja da eksplodira. Treba pristupiti, tačnije uzeti različite delove hrišćanstva i upitati se – „Kakvo je bilo iskustvo Boga, koje je prouzrokovalo da naši preci „interaguju“ sa kulturom i znanjem njihovih dana u procesu pisanja Svetog pisma, stvaranja veroispovesti, razvijanja dogmi i učenja?“ .

Jednom kada oktrijemo to iskustvo „vožnje“, možemo pokušati da oktrijemo kako bismo to iskustvo mogli objasniti na jeziku našeg vremena. Zboga toga su svi religijski sistemi stalno u promenama. Oni se, ili menjaju, ili umiru. Nepromenljiva religija uvek postaje idolopoklonstvo!

Želim da poštujem moju religijsku prošlost bez kontrole, želim slobodu u istraživanju svoje verske tradicije, onoga što smo bili pre primanja hrišćanstva, onoga što smo postali po primanju istog, sve to bez institucionalnih odbacivanja, koja dolaze sa izjavama tipa: „Biblija kaže…“ , „Crkva uči…“ Moj cilj je da hodam unutar svoje vere, bez vezivanja, da nastavim stalan dijalog između moje vere i mog veka u kojem živim, da ne prihvatam nikakvu Božju konačnost i da uđem u tajnu Boga svakog dana. To se jasno može videti i osetiti u Hristovim parabolama.

Kada govorimo o nadahnutosti, o Duhu koji je „vodio“, usmeravao apostole kako i šta da zapišu u svojim poslanicama ili Jevanđeljima, mislim da je to jako problematična tema. Ona izrasta iz teističkog govora o Bogu. Kao što i dan-danas imate ljude koji tvrde da im se Bog javlja, da im govori, da im se Sveta Petka javlja, da im sugeriše kako da poste itd, itd… Ima jedna mudrost koja kaže: „Kada govorim Bogu, to se zove molitva; kada mi Bog govori, to se zove paranoja!“ Ljudi koji imaju dubok osećaj zvanja, osećaju da Bog upravlja njihovim životima i da bi se mogli pozvati na to govoreći: „Bog mi je govorio, pozvao me!“ Gde, na kafu?

To se mora shvatiti metaforički, ne doslovno! Da li Bog ima glasne žice, grkljan kroz koji se mogu formirati reči? Da li On govori hebrejski, grčki, rumunski ili možda srpski jezik?
Tako i biblijski tekst postaje smešan, kada postavljamo takva pitanja. Kada je Mojsije u gorućem grmu osetio poziv od Boga, da li se to baš tako dogodilo? Da li je bilo nešto spolja, ili je to bilo unutrašnje, subjektivno viđenje samo očima uma? San!? Ljudi koji tvrde da imaju vizije, čuju glasove ili koji veruju da donose poruku od Boga, ili su mentalno neuravnoteženi ili su varalice, jer im je potrebna „vanjska “ (spoljna) potvrda za svoje unutrašnje čežnje. Mnogim ljudima je naneta ogromna šteta, kao direktan rezultat takvih tvrdnji. Takvim ljudima ne verujem ništa!

U celoj toj priči javlja se još jedna problematična tema a to je problem molitve, problem molitvenog odnosa sa Bogom. Molitva, kako je mi tradicionalno shvatamo i praktikujemo, pretpostavlja Boga kao neko natprirodno biće koje ima moć da čuje i sposobnost da odgovori veoma slično kao ljudska figura. Ovo natprirodno biće tako može da intrveniše u životu, da ga popravi i oblikuje prema Božjoj volji i volji onoga koji moli. Da li je ta moć stvarna, ili imaginarna? Da li je to više od ljudske fantazije? Ako Bog ima moć da izleči rak, da zaustavi rat, da stvori pravedniji svet, da spreči terorizam i tu istu moć On ne koristi, onda je to Bog zlonameran. Ako Bog nema moć da čini takve stvari, onda nije svemoćan. Ako su ove opcije uvredljive, možda to samo sugeriše da su naše definicije Boga ili netačne, ili ograničene, ili, pak, da je naša slika Boga oblikovana prema ljudskom iskustvu autoriteta. Nije iznenađujuće to što mi o Bogu govorimo kao o roditelju, ili sudiji koji može da radi neke stvari koje mi nismo u stanju da uradimo. To je samo ljudska težnja za autoritetom koji može da blagosilja, ali i da kažnjava!

Pretpostavimo, s druge strane, da je Bog – izvor života. Onda ga obožavamo tako što živimo u potpunosti i tada Boga doživljavamo kao moć koja teče kroz nas da postanemo izvor života drugome (deci, roditeljima, prijateljima). Ako pretpostavimo da je Bog izvor ljubavi, onda ga obožavamo tako što neprestano volimo i tada Boga doživljavamo kao moć ljubavi koja teče kroz nas da postanemo izvor ljubavi drugome.

Pretpostavimo da je Bog – izvor moći, onda Boga obožavamo tako što u potpunosti težimo ka sticanju moći; tada Boga doživljavamo kao moćnu energiju koja teče kroz nas, ne bi li nas ojačala da pređemo granice ljudskog. Da postanemo savršeno moćni ljudi. Ovo je bila Ničeova ideja „natčoveka“. Čovek koji prelazi put od nadvladavanja sopstvenih instinkta, sopstvenih emocija, to je čovek koji se uzdiže iznad trivijalnosti života, samoprevazilaženje, samonadgradnja, stremljenje nečemu višem. Za njega je upravo Hristos to razumevanje! Hristos je za njega bio izuzetna ličnost. Ličnost koja je u sebi posedovala tu „volju za moć“, što je „volja za život“. Hristos je po njemu težio duhovnom carstvu, a ne religijskom (koje je negde na „nebesima“). On pravi jasnu razliku između Hrista i crkvenog učenja o Hristu.

Dakle, ako možemo da zaboravimo teističko razumevanje Boga, onda molitva ne postaje „klečanje“ pred moćnim autoritetom, već aktivnost u koju je svako od nas duboko uključen. Bog ne postaje spoljašnja slika koja zahvata vreme i prostor, već moć života, ljubavi, deljenja bića. Zrelost zamenjuje detinjstvo u bogosluženju i prepoznajemo da je Bog deo onoga što jesmo i da smo deo toga što je Bog. To nisu nikakve nove ideje. One su postojale vekovima u radu različitih teologa. Ono što je novo je da ove ideje moraju postati ideje vodilje nove crkvene misli.

Vera je u svom prvobitnom biblijskom značenju imala više veze sa poverenjem nego sa verovanjem. To poverenje nije bilo u uverenju da će sve biti dobro, jer realnost života ne čini da se ljudi uvek osećaju dobro. Postoji puno tragedija u svetu i nuđenje „pite na nebu “ nije ništa korisno. Tako govor o Bogu postaje jezički virus koji menja obrasce u glavi zaduženoj za kritičko mišljenje, tako hrišćanska vera postoje samo igra Karla Marksa, igra davanja religije kao opijata da se ljudi osećaju dobro. Zato autor kaže da „po veri Avram napusti Ur Haldejski „, da formira novu naciju na novom mestu. Mojsije je „verom“ zamenio Egipat za nepoznatu pustinju. Kasnije u hrišćanskoj istoriji „vera“ postaje utamničeno idolopoklonstvo. Tajna i Božje čudo bivaju zarobljeni nečim što su ljudska bića stvorila (hrišćanske dogme). Ova praksa je takođe izvor razvoja religijskog imperijalizma, koji je na kraju doveo do inkvizicije, religijskog progona, religijskih ratova, razvoja kapitaliskičkog sistema (u protestatizmu) itd, itd.

Verovanja su, u najboljem slučaju, pokazatelji tajne Boga. No, njima nikada nije trebalo biti dozvoljeno da postanu „teške maske“ koje smo morali staviti na sebe da bismo se pretvarali kako smo uhvatili istinu u Bogu. Prva vera Crkve, rođene u Sinagogi bila je: „Isus je Mesija“. To nije bio skup verovanja, već potvrda da je u životu Isusa trascedentna moć božanskog bića ispunjena.

Živimo u vremenu koje se znatno razlikuje od vremena u kome je nastala Biblija, tačnije živimo u postnjutnovskom, postkopernikanskom i postdarvinističkom dobu. Dobu sve progresivnije nauke i tehnologije. Znamo da je sunce srednje veličine zvezda u galaksiji i znamo da je naša galaksija samo jedna od 125 milijardi galaksija u vidljivom svetu, sa razdaljine koja se može meriti samo u svetlosnim godinama. Više ne možemo zamišljati Boga kao nekoga ko sedi neposredno iznad naše zemlje, povremeno utičući na razvoje u njoj, slanjem krivice nagrade, kazne, bolesti…

Nauka nam se kroz istoriju pomogla da bolje razumemo svet koji nas okružuje, da bolje razumemo zakone po kojima univerzum funkcioniše. Biblijske priče se, posle Darvina, u mnogome uzimaju kao mitološke, tu postoje mnogo problematične teme i sve to potrebuje jedno novo tumačenje u svetlu modernog znanja. Mislim da „Crkva“ posebno mora da forsira evoluciju dijaloga između jučerašnjih reči i današnjeg znanja. Teizam, kao način definisanja Boga, je mrtav i većina današnjih teoloških rasprava je potpuno besmislena. Greh hrišćanske Crkve jeste tvrdnja da je nekako zarobila „večne istine“. Svakako treba naći novi način govora o Bogu.

Znamo, da je život nastao iz jedne ćelije iz koje je prerastao u samosvesnu složenost tokom milijardi godina. Ovo nije u skladu sa učenjem Crkve o nekom savršenom, originalnom stvaranju, nije u sladu ni sa jednim od tumačenja – priče „o padu “ prvih ljudi, „o grehu“. Ako nije došlo do greha, onda nije potrebno ni „spiranje“ tih grehova… Možda deluje kao da je naša hristologija danas bankrotirala, ali nije baš tako. Crkva svakako ne uviđa probleme, za nju je Hristos postao zatvorenik jednog vremena koga više nema i sve se pretvorilo u neko nostalgično sećanje na prošlost (najčešće na Vizantiju – „Slavni period crkvene istorije!“).

Moderna crkvena misao mora da podvrgne kritici biblijsku sliku sveta, uključujući tu veru u demone, duhove, raznorazna čuda. Ukoliko se biblijska poruka i dalje bude prenosila, zaodenuta u mitološko ruho, ona će za današnjeg čoveka biti totalno neprihvatljiva. Zašto?

Jezik je danas glavna poteškoća u razumevanju vernika i crkvenih predstavnika. Većina vernika razmišlja na način da svoje zaključke donosi primenjujući logiku u svim sferama svoga života, dok crkveni predstavnici (episkopi, teolozi, učitelji) u većini zaključke donose iz tradicije. To je jedna neosholastika koja onemogućava kreativnost mišljenja i koja je samodovoljna. Zato je ona strana današnjem čoveku.
Moderna medicina, npr., postaje alternativa tradicionalnom učenju i shvatanju greha, bolesti, ljudske prirode uopšte.

Problem homoseksualizma – Crkva se još uvek drži stava da je reč o bolesti, grehu itd. No, medicina to tako ne vidi. Po njoj je homoseksualnost data, ona nije stvar izbora. Tako da se može reći da je prirodna, deo je ljudskog života. Crkva svakako takve osobe treba da vodi ka Bogu, a ne da ih uporno obasipa anatemama i kritikama, dok, licemerja li, u svojim redovima ima celokupnu plejadu homoseksualaca i pedofila. Zašto kažem da se tako rađaju? Zato što, npr., na povećanje homoseksualnih sklonosti kod deteta utiče stres majke u graviditetu. To se dešava na nivou neuroendokrinog sistema u mehanizmu psiho-neuro-imunološkog razvoja, kada slabi nivo testosterona, a jača nivo estrogena itd,itd..Testosteroni su prvenstveno muški hormoni, koji pored uticaja na razvoj tela, važnu ulogu imaju upravo u aktiviranju seksualnog ponašanja. Samo što ovde treba napraviti jasnu razliku između homoseksualizma i homoseksualnog lobija.To je čista propaganda zapadnih moćnika, kojom prodaju jeftinu duhovnu hranu „istima“, te na silu izjednačavajući ljude.

Ljudski život nikada nije bio savršen, uvek smo evoluirali u ono što možemo. Klasičnu hristologiju bi trebalo upotpuniti, posebno staviti akcenat na ljudsku prirodu Isusa Hrista. Tačnije, iznova protumačiti „dogmu“: “ Hrista kao Bogočoveka“. Hristos se treba otkriti savremenom čoveku tako da njemu bude blizak: „Ključ“ za rešavanje ovog problema, možda leži u tome da se u propovedanju ne kreće sa „onim gore“, već sa „onim dole „, tj. da se današnjem čoveku „maloj dresiranoj životinji “ (kako to kaže Niče) približi Hristos kao čovek, i to kao čovek koji je lomio zatvorene krugove zakona, običaja, nacije i svega drugog što je posezalo za apsolutizacijom.

Ćutanje i ponavljanje već rečenog nije vrlina, već naučena slepoća!

Miloš Stanković
Izvor: milanmilenkovic.com

2 KOMENTARA

  1. Znamo, da je život nastao iz jedne ćelije iz koje je prerastao u samosvesnu složenost tokom milijardi godina. Ovo nije u skladu sa učenjem Crkve o nekom savršenom, originalnom stvaranju, nije u sladu ni sa jednim od tumačenja – priče „o padu “ prvih ljudi, „o grehu“. Ako nije došlo do greha, onda nije potrebno ni „spiranje“ tih grehova… Možda deluje kao da je naša hristologija danas bankrotirala, ali nije baš tako.
    – A kako i po cemu znamo da je zivot nastao iz jedne celije?

    Eto ja u tu teoriju ne verujem, nisam fanatik, verujem da je Bog stvoritelj i svedrzitelj svega vidljivog i nevidljivog, ne verujem u danasnje svestenstvo, fariseje niti u betonsku crkvu, znam da je mnogo vise monaha i monahinja u pravoslavlju koji istinski sluze Bogu i zato pitam; U koju svrhu je ovaj clanak napisan?
    Ako hriscanstvo izumre kako navodite, kome ce onda Hrist doci?
    Ako homoseksualnost nije bolest, nije ni prirodno stanje jer je svrha zivih bica razmnozavanje, pa kako da se oni razmnozavaju?
    Ja znam da je homoseksualnost poremecaj koji je uzrokovan na tri nacina ali o tome necu sad, nije vreme.
    Znam da mnogi svestenici ne sluze Bogu, ne drze zakon Bozji i o tome nekom drugom prilikom.
    Jedino sto me zbunjuje jeste tvrdnja Darwina i nauke da su ziva bica nastala iz nicega odnosno iz jedne celije. Ako je tacno dajte nam neki dokaz, objasnite kako je iz jedne celije nastalo toliko razlicitih zivih bica.
    Covek nije postao od majmuna ali je izgleda u 21 veku deo covecanstva pao na nizi nivo od majmuna a to dokazuju razni sektasi, pedofili…..da ne nabrajam.
    Isus Hrist je rekao; ,, Ko gresi nek jos vise gresi a ko posti i moli neka to cini jos jace jer je blizu kraj ovome svetu!,,
    Docice kao lopov u ponoc i niko nezna u koji cas ali ako hriscanstvo izumre, kome ce onda doci, ko ce ga docekati, ko ce mu se radovati, kome ce carovati na zemlji kao otac njegov na nebu?
    Sita sam ja ateisticke filosofije i nauke, oprosti im Boze, ne znaju sta cine.
    Srecan Vam pocetak casnog posta draga braco i sestre u Hristu, mir Bozji sa svima nama!
    Amin Boze!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime