U završnici oštre kampanje za izbor budućeg predsednika, organizovala je državna HRT (Hrvatska radiotelevizija) javno sučeljavanje kandidata da birači tako najbolje mogu steći celovit utisak o samim kandidatima!
U normalnim državama takva emisija ima svoju željenu težinu, jer se očekivano izlaže o budućnosti države, o elementima privredne, socijalne, kulturne politike, o staranju za potomstvo i porodicu kao osnovnu ćeliju društva.
Doduše, današnja Hrvatska je članica „srećne porodice EU naroda“ gde je strogo propisano koliko i čega pojedina članica uopšte sme da konzumira, da joj ne bi pozlilo od tolikih sloboda i evropske demokratije!
Ali, emisija HRT se vidljivo pretvorila u otvoreno nadmetanje kandidata o budućoj ulozi Hrvatske kao činioca koji će navodno da odlučuje o evropskoj budućnosti Srbije, kako to vole da kažu beogradski eurounijati!
Vidljivo je, da se tako sama emisija pretvorila u nadmetanje kastracionih sposobnosti pojedinih učesnika emisije, kao da su oni tobož nekakve izabrane sudije koje već donose presudu iako buduća žrtva još nije ni pristupila pred sudbeni sto, jer je sam taj navodni prijem negde daleko u magli euroraspadajuće zajednice, koja ima sada vidljivo preča posla od prijema Srbije u svoje redove!
Poneti slatkim snovima, o navodnoj nadmoći jednog starog europskog naroda (kako to sami vole da kažu), utrkivali su se hrvatski kandidati u izmišljanju razloga za kinjenje Srbije, samo da je ponize, rastroje, raspamete, i prisile na nemoguće zahteve, željno isčekujući podršku svog izbornog tela na društvenim mrežama, kako bi poboljšali svoj rejting (čitaj reputacija).
Dobro upućeni znaju da taj manir kastracije srpskog naroda traje još od dolaska bravara Broza u Beograd u oktobru 1944.godine, kada je nastala ta praksa da se obavezno nad Srbima kao narodom koji je stvorio dve zajedničke države, uvodi navodna jugocenzura, koju je u bravarovo vreme uvek vršila mešovita hrvatsko-slovenačka nadzorna grupa, dok su sami izvođači radova na terenu uvek bili montenegrinski drugovi i srbijanska partijska ološ-elita!
Višedecenijska obavezna praksa takvog nadzora nad Srbima, stigla je tako do današnjih razmera kod hrvatskih nazovi političara kao nešto normalno, opravdano, obavezujuće i bespogovorno izvršavajuće, da bi se izvođaču terenskih radova odalo priznanje za težak rad koji ipak daje rezultate, ali ima toga još ……
Razigrani hrvatski politikanti, potpuno zaboravljaju da su oni samo mali europski činilac u složenoj partiji šaha, kako je to davno napisao u svojoj knjizi Zbignjev Bžežinski koji je planirao na globalu, pritom ni ne uzimajući u obzir tako sitnu boraniju!
Ako se uopšte ikada i bude odlučivalo o eventualnom izvesnom prijemu u „porodicu srećnih naroda EU“, odlučiće igrači iz evropske porodice zvane Kvinta, a oni svakako ne pitaju hrvatske lokalpolitikante o njihovim željama i planovima, vezano za zemlju Srbiju!
Ono doduše, i u Zagrebu i u Briselu očito pritom zaboravljaju da se ponešto pita i sam srpski narod u Srbiji, koji i treba da na referendumu potvrdi svoj izbor za ulazak u takvu mnogobrojnu porodicu koja do sada nije pokazala iskrene namere naspram Srba, ali jeste pokazala neskrivene namere da učestvuje u nasilnom otimanju dela srpske države, i to slučajno baš onog temelja na kom počiva i Srpstvo, i država, i Svetosavlje kao specifičnost, i duhovnost i kontinuitet srpskog opstanka!
Ako Hrvati kao narod i opstaju na mitu o nekakvom „poviestnom državnom pravu“, čime su se u dugoj osamstogodišnjici svog boravka u ugarskoj državi branili od asimilacije, Srbi opstaju na stvarnoj tradiciji kontinuiteta srpske države, koja se uvek iznova sama oslobađala od okupacije, čak i kad je trajala vekovima!
Ko to ne razume taj ne razume ni srpski narod, a pojedine članice Kvinte su u dva svetska rata zbog nerazumevanja te srpske posebnosti i odnele gaće na štapu, kako kazuje narodna izreka!
Ona sitnica, da su u oba ta slučaja upravo Hrvati bili nosači toga štapa, ponajbolje kazuje o dubokom kompleksu TV kandidata u Zagrebu, što oni neće sami sebi da priznaju!
Srećom, europski štap za Srbe je toliko daleko da o njemu čak ni Tarabići nisu kazivali, a oni su ipak samo srpski proroci, koji su sudbinu kazivali još i pre zamisli o „porodici srećnih naroda“, da se zna!
