Zapaljiva retorika hrvatskih i srpskih političara, u tehničkom mandatu, ovih dana kao da dostiže vrhunac neodmerenosti koja opasno podgreva tenzije u ionako zapaljivom regionu. Nema sumnje kako je kultura dijaloga predstavnika Tuđmanovog i Miloševićevog režima, neposredno pred ratove devedesetih prošlog veka, bila na mnogo višem nivou od one koju danas vode „tehnički predstavnici“ jedne rasformirane (hrvatske) i jedne neformirane (srpske) vlade, s tim što se ne sme prenebregnuti da hrvatska strana preduzima i konkretne korake u nabavci američkog ofanzivnog naoružanja.
Pri tome, nažalost, u ponašanju hrvatske strane može se nazreti sistem, odnosno prepoznati faza vekovnog anti-srpskog projekta, a u ponašanju srpskih predstavnika samo haos, lutanje i strah. Prividno otopljavanje srpsko-hrvatskih odnosa personifikovano u dobrim odnosima Tadića i Josipovića događalo se u trenutku kada je, radi ulaska u EU, Hrvatska morala ispuniti relativno stroge uslove o dobrosusedskim odnosima, vladavini prava (otuda prvostepene presude za zločine u ratovima devedesetih), konzistentnoj politici itd. Takođe je valjalo disciplinovati Srbe iz Hrvatske da, u tom periodu, pred nadležnim evropskim institucijama ne insistiraju previše na rešavanju pitanja nestalih, uzurpirane imovine i drugih kršenja ljudskih i građanskih prava, pa su ta pitanja „prebacivana“ na nivo među-državnih odnosa. Kratkovida a korumpirana srpska politika, računajući i sada zapenjenog Ivicu Dačića, pružila je pun doprinos hrvatskom putu u Evropu, pri tome se hvaleći kako time kupuje kartu za budućnost i stvara prijatelja koji će podržati naš evropski put. Kakvo nepoznavanje materije, kakva površnost!
Kada je ta faza završena, Josipović i Tadić su u paru gurnuti na političke margine, a Hrvatska se vratila nastavku svog vekovnog anti-srpskog projekta. Ne smemo zaboraviti da je, to učinjeno pod direktnim patronatom NATO-a, uz čije je tutorstvo na čelo hrvatske države instalirana Kolinda-Grabar Kitarović i to sa mesta Pomoćnika generalnog sekretara NATO-a za javnu diplomatiju. Pre toga obavljala je dužnost hrvatskog ambasadora u SAD, a članica je i Trilateralne komisije! Krenula je od minimiziranja zločina u Jasenovcu, a za samo nešto više od godinu dana imamo ne samo poništavanje prvostepenih presuda hrvatskim zločincima iz ratova devedesetih, već i delovanje po istorijskoj dubini vezano za Alojzija Stepinca, ali i jasne poruke za budućnost, kao što je slikanje hrvatskog ministra kulture, Zlatka Hasanbegovića, pored ustaške zastave ili sve češća hapšenja srpskih povratnika za navodne zločine iz devedesetih.
Sve to stvara atmosferu pritiska na preostale Srbe u Hrvatskoj, što uz otvorene nacionalističke ekcese i novo američko oružje jasno vodi potpunom nestanku preostalog pravoslavnog življa sa svojih vekovnih etničkih prostora. Dakle, zvanična Hrvatska pravi korak iza onog kojim su Srbi, nekada konstitutivni narod u Hrvatskoj, svedeni ispod 3 % stanovništva. Ide dalje u realizaciju davnašnjeg plana Rimokatoličke crkve i Tuđmanovog nacionalnog programa o čipćenju Srba, znajući da im ni srpski ekumenisti, ni drugosrbijanski politički establišment neće mnogo zameriti. To je sistem. Trasirani put! Put hrvatske mržnje!
A šta radi zvanična Srbija? Za nešto više od mesec dana Vučić je prešao put od smešne kreature koja skakuće oko hrvatske predsednice na Vukovarskom mostu sa kitom cveća u rukama, preko lokalne tužibabe koja piše besmislena pisma, do čoveka koji sipa pritajene pretnje. A iza ništa. Ni plana, ni sistema, ni ruskog oružja čiju nabavku ponajviše koči upravo on sam.
HRVATSKA MRŽNJA I SRPSKO TRŽIŠTE
No, nigde se bolje ispraznost i promašenost, ili možda pritvornost i izdaja u odnosima srpske politike prema Hrvatskoj ne vidi tako jasno kao u ekonomskoj sferi, posebno u prehrambenoj industriji i poljoprivredi. Za svega petnaestak godina, od peto-oktobarskog puča do danas, hrvatski kapital je kroz svoju tajkunsku piramidu na čijem vrhu je „svevideće oko“ Ivice Todorića, ostvario punu kontrolu nad proizvodnjom i prometom lanaca ishrane u Srbiji.
Prema podacima Hrvatske narodne banke samo u periodu od 2005. do 2011. godine Hrvatska je u Srbiju investirala 490 miliona dolara(1) a prema podacima potpredsednika Hrvatske privredne komore Želimira Kramarića od raspada SFRJ do kraja 2013. hrvatske investicije u Srbiju iznosile su cca 700 miliona dolara (2). Većina tog novca utrošena je na kupovinu srpskih preduzeća vezanih za poljoprivredu i prehrambenu industriju, kao i širenje trgovinskih lanca za distribuciju prehrambenih proizvoda, mada ima i drugih zanimljivih ulaganja na koja ćemo ovde obratiti pažnju.
Za isto vreme, do kraja 2013. godine, investiciona ulaganja srpskih firmi u Hrvatsku iznosila su čak 14 puta manje, svega oko 50 miliona dolara(3), najviše zbog barijera koje su, od strane hrvatske države, najvećim srpskim investitorima, nametane prilikom pokušaja ulaska na njihovo tržište, pri čemu je korišćen čitav spektar destimulativnih mera počev od brojnih necarinskih barijera, preko nelojalne konkurencije domaćih firmi i otvorene diskriminacije srpskih preduzeća u privatizaciji hrvatskih firmi ili dobijanju većih poslova na tenderima. Tako je naprimer “Denjub fud grupi” uskraćena kupovina Karlovačke mlekare iako je dala jedinu validnu ponudu, beogradski “Komtrejd” je na jednom tenderu u Hrvatskoj imao najnižu cenu, ali je posao dobila drugoplasirana firma, a ni kompanije „Galeb grupa“ i „Delta“ uprkos najboljim ponudama na tenderu nisu uspele da realizuju svoje investicije.(4)
Zanimljivo je da srpska država ni u jednom trenutku nije odgovorila recipročnim merama, što je uobičajena praksa prilikom ovakvih pojava u bilateralnim ekonomskim odnosima.
Najveći hrvatski investitor u Srbiju je, inače, hrvatski državni tajkun Ivica Todorić koji je svoj ulazak na srpsko tržište započeo time što je, februara 2013, njegova firma „Agrokor“ za 10,25 miliona evra kupila beogradski „Frikom“ (fabriku smrznute hrane i sladoleda), a ubrzo su se u njegovom posedu našli i fabrika ulja „Dijamant“, Klanica u Plandištu, Kikindski mlin, fabrika mineralne vode „Mivela“, a zatim i trgovinski lanac „Idea“, Nova Sloge iz Trstenika itd. Svoju dominaciju na srpskom prehrambenom tržištu Todorić je krunisao kupovinom slovenačkog trgovinskog lanca Roda koji je u Srbiji imao veoma razgranatu distributivnu mrežu. Sve u svemu Todorićeve kompanije danas u Srbiji zapošljavaju preko 7000 radnika(5), a on sam na čelu je poslednje Forbsove liste regionalnih moćnika.(6)
Ali, nije on jedini. Hrvatska „Atlantik grupa“, čiji je vlasnik hrvatski tajkun Emil Tedeski postala je vlasnik: „Soko štarka“, „Grand proma“ i izvora i fabrike mineralne vode „Palanački kiseljak“. „Mlekara Laura“ je kupila „Somboled“ iz Sombora, dok je „Vindija“ kupila: „Mlekaru Lajkovac“, fabriku stočne hrane „UNIP“ iz Valjeva i 8 farmi Agroživa u Plandištu.
Hrvatske trgovinske firme „Biljemerkant“, „Pevec“, KTC i „Boso“ kupile su više od 70 prodajnih objekata u Vojvodini, a preduzeće „TNOR“ kupilo je kontrolni paket od 42 posto akcija u firmi za gajenje žita i drugih useva Erdevik. I tako dalje. Sve u svemu danas u Srbiji posluje više od 200 preduzeća u vlasništvu hrvatskog kapitala.
Uz sve to ide i hiljade hektara plodne zemlje, posebno u Vojvodini. Primera radi samo preduzeće „Dijamant agrar“, deo kompanija „Dijamant“ u vlasništvu Todorića vlasništvo je oko 4.500 hektara obradivih površina u Vojvodini(7). Todorić je, zamislite ovo, kroz irsku firmu „Baltik properti investments” (!), vlasnik još oko 10.000 hektara oranica u srpskoj žitnici. Tu je i „sitni“ Marko Pipunić, vlasnik „Žito grupe” iz Osijeka, koji nadomak Oyaka poseduje više od 2.000 hektara, i mnogi drugi. Sve u svemu, računa se da samo kroz kupljene firme hrvatski lobi u Srbiji kontroliše najmanje 50.000 hektara obradivog zemljišta, a postoji bojazan da je zbog malverzacije sa zadrugama ta cifra i nekoliko puta veća. Transakcije vlasništva i dalje traju.
Dakle, već petaestak godina glavna meta hrvatskog kapitala u Srbiji su svi nivoi, resursi i tokovi proizvodnje i distribucije hrane i pitke vode. Od ukupnih hrvatskih ulaganja čak 66 procenata ide na ovu stranu (od čega na poljoprivredu, lov i usluge otpada 47 %, a na proizvodnju hrane i pića 19 %).(8)
Ne čini li Vam se da to nije slučajno, da nema veze sa profitnim linijama, već sa jasno definisanom strategijom osvajanja srpskih strateških resursa. Ne zaboravite da su obradiva zemlja i pitka voda resursi oko kojih se već vode, a tek će se voditi ratovi budućnosti. Takođe ni to da ni Ivica Todorić, ni Emil Tedeski, nisu obični poslovni ljudi, već hrvatski državni tajkuni, koji su za svoje projekte dobili novac i garancije direktno od hrvatske države! Ne pretvara li se srpska država u sirovinsku i tržišnu koloniju Hrvatske?
Ali, nije samo hrana ono što zanima probirljivi hrvatski kapital. Jesmo li spremni da sebi priznamo kako bliski Tuđmanov prijatelj i jedan od prvih finansijera HDZ-a, Ante Žakula, kontroliše preko 40 % proizvodnje i distribucije knjiga za osnovce u Srbiji, kao vlasnik beogradskog „BIGZ školstva“, a da odmah iza njega sledi hrvatski biznismen Danijel Žderić („Novi Logos“)?! (9) Pomenuta dvojica, uz Slovenca Roka Kvaternika (izdavačko preduzeće „Klett“), od prodaje školskih udžbenika samo đacima od petog do osmog razreda, u Srbiji zarade oko 36 miliona evra godišnje a da pritom ovde ništa ne ulažu, niti u Srbiji plaćaju porez. Inače, godišnji promet udžbenika u srpskom obrazovanju procenjuje se na 100 miliona evra.
Ali, to je manje važno. Mnogo je važnije da su knjige za osnovce u Srbiji dobrim delom preslikani sadržaji hrvatskih udžbenika koje potpisuju anonimni srpski autori i recenzenti. Možda to objašnjava pojedine “sporne formulacije” u srpskim udžbenicima iz Istorije, književnosti itd. na koje su tokom 2015. godine upozoravali brojni prosvetni i naučni radnici u Srbiji? Dopire li to saznanje ispod želatina na frizuri gospodina Verbića, ministra resornog, ili do svesti Aleksandra Vučića kada piše svoja briselska pisma? Hoće li to neko prekinuti sada kada i oni sami dižu glas protiv vidljivih ispoljenja hrvatske mržnje? Ili će i dalje hrvatski tajkuni obrazovati srpske mališane?
ZAKLJUČAK
Iako kratka, verujem da Vam je ova analiza dala dovoljno podataka da možete proceniti koliko je, namerno ili slučajno, isprazna, stihijska i štetna politika koju već godinama prema Hrvatskoj vodi srpski politički establišment, bez obzira ko je u datom trenutku vršio vlast. I koliko je komparativnih prednosti za to vreme Hrvatska stekla nad Srbijom, čak i na njenoj teritoriji. Šta znači poveriti proizvodnju i distribuciju hrane evidentno neprijateljskoj zemlji? Čak i da zanemarimo, važniji, strateški aspekt, ostaju cifre koje su jako nepovoljne po Srbiju. Talase mržnje kojima nas ovih dana zapljuskuju hrvatski političari dobrim delom plaćamo našim novcem. Da pogledamo i kako.
Logična posledica iznete nesrazmere u međusobnim ekonomskim odnosima, pored ostalog, za posledicu ima hroničan trgovinski deficit u odnosima Srbije sa Hrvatskom, kao i krajnje nepovoljnu strukturu našeg izvoza u tu zemlju. Primera radi, tokom 2011. godine ukupna razmena dve zemlje iznosila je 933,6 miliona dolara, pri čemu je deficit Srbije iznosio 752 miliona zelenih američkih novčanica.(10) Pri tome, dobar deo srpskih izvoznika na hrvatsko tržište u vlasništvu je hrvatskih tajkuna, pa to što računamo kao prihod srpskih izvoznika ustvari je profit koji se, kroz složenu mrežu vlasničkih odnosa vraća u Hrvatsku. To znači da je deficit čak i veći nego što ga beleži statistika. Plus to što se promet uglavnom obavlja kroz distributivne lance kojima upravlja hrvatski kapital, pa oni proces oblikuju onako kako njima odgovara. I to traje godinama.
Nijedna normalna vlada ne bi dozvolila ovakvu indiferentnost u međusobnim odnosima, ovoliki deficit na proizvodima kojih imamo u izobilju. Jer, mi iz Hrvatske ne uvozimo neku neophodnu visoku tehnologiju, već sardine, alfatoksično mleko, vina i slične gluposti.
Zato, možemo reći da srpska politika prema Hrvatskoj niti sledi liniju nacionalnog interesa, niti ekonomsku logiku, niti ima bilo kakvu stratešku dimenziju. Naprotiv. Otuda je trenutno busanje u prsa srpskih političkih pigmeja, medijska predstava za jednokratnu upotrebu. Na sreću, Rusija pažljivo prati situaciju i strpljivo čeka da se srpski voždi napokon uzmu u pamet…
A sistemi su već spremni!
Dragan Milašinović
FSK
____________________________________
Odrednice:
– http://zagreb.mfa.gov.rs/lat/us.php
– http://www.vidovdan.org/politika/item/73619-tomislav-kresovic-hrvatska-okupacija-srbije
– http://zagreb.mfa.gov.rs/lat/us.php
– http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/hrvatski-prodor-na-istok.html?alphabet=l
– http://www.dnevnik.rs/ekonomija/saznajemo-matijevic-od-todorica-kupuje-vojvodjanske-njive
– http://www.blic.rs/vesti/ekonomija/forbsova-lista-najbogatijih-ljudi-na-balkanu-todoric-prvi-miskovic-cetvrti/tytk3d8
– Isto kao (5)
– http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/hrvatski-prodor-na-istok.html?alphabet=l
– http://www.vidovdan.org/politika/item/73619-tomislav-kresovic-hrvatska-okupacija-srbije
– http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/hrvatski-prodor-na-istok.html?alphabet=l
Izdaja nacionalnih interesa kroz prodor hrvatskog kapitala na srpsko tržište, na način i u obimu kako je navedeno u članku, počela je sa Tadićem, Pajtićem i DS na vlasti. Iako sve svesniji ozbiljnosti posledica niko u Srbiji nije pokrenuo pitanje odgovornosti a tek u poslednje vreme se pojavljuju tekstovi, kao ovaj gospodina Milašinovića, koji bi objasnili i ukazali širem građanstvu na ozbiljnost situacije. Nedavno sam, u našim novinama, pročitala naslove tipa „Todorić u problemima, prodaje carstvo, napušta Srbiju“ a činjenica je da je krenuo u proces IPO ( inicijalna ili prva prodaja akcija) što baš i nije klasična prodaja. Preko prodaje akcija, manjinskog dela, na svetskom tržištu dobiće finasijsku injekciju za dalje poslovanje i rešavanje eventualnih kreditnih problema, a naravno da će se promeniti vlasničaka struktura ( ali sa manjinskim udelom) . I svi su u komentarima slavili ua Todorić odlazi ( a on ostaje itekako ostaje) i niko se nije zabrinuo da te akcije , a time i udeo u vlasništu na zemljištu i distribuciji i prodaji hrane, mogu da kupe npr.Šiptari . Ceo proces izdaje nacionalnih interesa i ugrožavanja ekonomije je još tužniji i ozbiljniji ako posmatramo aktivnosti klovna od premijera koji poklanja zemlju i novac iz budžeta Arapima i ko zna još kome…..Činjenica je, da ne razmišljamo o budućnosti. Gde su pametni, obrazovani Srbi, moralne patriote sa pokretačkom snagom i jasnom vizijom? Do kada ćemo dozvoliti da nas vode i upropaštavaju budale? Zar nismo dovoljno patili i ginuli za ovu državu? I sada sve puštamo niz vodu, odričemo se predaka, istorije, tradicije, vere. I spremamo se polako za beg iz Srbije ili za mučno tavorenje do izumiranja.