Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja u Srbiji je usvojen 2003, a od tada je pretpeo više izmena. Međutim, ovaj Zakon nikada nije dosledno sprovođen. Da jeste, divljanje huligana sigurno bi bilo svedeno na najmanju moguću meru i ne bi se ponavljalo na skoro svakoj značajnijoj utakmici.
Topovski udar, divljanje na tribinama, baklje u pravcu suparničkih navijača, više stotina pripadnika žandarmerije kao tampon zona – po ko zna koji put ovo su slike po kojima će ostati upamćen važan meč, u ovom slučaju finale prelj-ofa Superlige između košarkaša Partizana i Zvezde. Nadrealno je delovala scena u kojoj košarkaši nastavljaju utakmicu kao da se ništa neobično ne dešava.
Bilo da je fudbal, košarka, vaterpolo – problem huligana je taj koji dominira svakim popularnim srpskim sportom, a vrlo lako se prelije i na ulice. Svaka utakmica visokog rizika podrazumeva neku vrstu vanrednog stanja, stotine pripadnika policije na utakmici, ali i širom grada.
Da li kazne odgovaraju problemu?
Iako Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama brani svaku vrstu divljanja na i oko stadiona, postavlja se pitanje da li su predviđene kazne adekvatne ozbiljnosti problema?
Za bacanje predmeta na teren ili u gledalište, uništavanje imovine prilikom dolaska ili odlaska sa sportske priredbe, neovlašćeni ulazak na sportski teren, unošenje pirotehnike, paljenje rekvizita i slično Zakon je predviđena kazna zatvora od 30 do 60 dana i novčana kazna do 150.000 dinara.
Prema važećem zakonu, da bi se sprečilo divljanje huligana predviđene su kako mere prevencije, tako i sankcije. Sprečavanje nereda podrazumeva kontrolu na više nivoa, od prodaje ulaznica do snimanja tribina.
To, primera radi, podrazumeva da se utakmica povećanog rizika održava u sportskom objektu koji ima “tehničku opremu za praćenje i snimanje ulaska i ponašanja gledalaca”. Postavlja se pitanje da li i kako sportski objekti u Srbiji sprovode ovu meru?
| Da li kazne odgovaraju problemu? |
|
Iako Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama brani svaku vrstu divljanja na i oko stadiona, postavlja se pitanje da li su predviđene kazne adekvatne ozbiljnosti problema? Za bacanje predmeta na teren ili u gledalište, uništavanje imovine prilikom dolaska ili odlaska sa sportske priredbe, neovlašćeni ulazak na sportski teren, unošenje pirotehnike, paljenje rekvizita i slično Zakon je predviđena kazna zatvora od 30 do 60 dana i novčana kazna do 150.000 dinara. |
Zakonom je predviđeno i da organizator, u saradnji sa sportskim klubovima i klubovima njihovih navijača obezbedi vođenje evidencije o identitetu lica kojima se ulaznice prodaju, odnosno ustupaju preko klubova navijača, kao i da te evidencije dostavi Ministarstvu unutrašnjih poslova.
Zakon podrazumeva i da se na utakmici obezbedi odgovarajući prostor za dežurnog sudiju, javnog tužioca i ovlašćeno lice Ministarstva unutrašnjih poslova.
Umesto da svi koji divljaju na tribinama automatski budu kažnjeni u skladu sa zakonima, ispada da je državi lakše da svaki put između suparničkih grupa huligana postavi kordone policije u punoj opremi za razbijanje nereda. I nije glavno pitanje da li nas to više košta, već da li je to uopšte garancija da će biti sprečena tragedija većih razmera?
Povlačenje države
Tuče, neredi, tribine koje gore, ubistvo u masovnoj tuči navijača – sve se ovo dešava uprkos tome što Srbija ima zakone koji ništa ne znače bez odlučnosti države da te zakone i primeni.
Međutim, praksa je postala takva da država kada je reč o huliganima ne primenjuje zakone koje je sama donela, a koji jasno brane divljanje na utakmicama, unošenje baklji, tuče i još mnogo toga što, uprkos zakonskoj zabrani, gledamo na gotovo svakoj utakmici.
Zakone može da donosi samo država i samo država ima snagu da te zakone primeni.
Postavlja se pitanje da li je nedavna izjava premijera Aleksandra Vučića, da je pored političke volje za rešavanje problema huligana potreban i društveni konsenzus, praktično poruka da država nema snage da primeni svoje zakone i da sistem pravne države ne funkcioniše?
Huligani: Kako je Engleska obezbedila društveni konsenzus?
Iskustvo pokazuje da povlačenje države pred huliganima može da dovede samo do još većih tragedija.
Engleska je dugo imala problem sa huliganima, ali posle tragedije na fudbalskom stadionu Hejsel u Briselu 29. maja 1985. država kreće u obračun.
Tragedija se dogodila na finalu Kupa šampiona između engleskog Liverpula i italijanskog Juventusa, kada su navijači Liverpula probili ogradu i praktično sabili navijače Juventusa, na koje je pao zid visine tri metra. Rezultat je 39 poginulih navijača Juventusa i 600 povređenih, što od pada zida, što u stampedu, što u obračunima u kojima su korišćene kamenice i noževi.
Tadašnja premijerka Margaret Tačer je preuzela odgovornost Engleske, čijim klubovima je narednih pet godina zabranjeno takmičenje u evrokupovima, što je ona čak i pozdravila.
Posle te tragedije engleska policija je uhapsila vođe huliganskih bandi.
Ni sve ove mere nisu trajno rešile problem, ali se od Hejsela država nije povukla pred huliganima.
Zakonski odgovor Margaret Tačer
Tačerova je posle Hejsela zapretila da će ukinuti fudbal u svojoj zemlji ukoliko se ne reši problem huligana i donela rigorozan zakon. Tim aktom uklonjene su ograde između terena i publike, za ulazak na teren predviđala se kazna od godinu i po dana zatvora, predviđene su višegodišnje zabrane ulaska na stadione i visoke novčane kazne nasilnicima, kažnjeni navijači morali su da podnesu policiji pasoš četiri nedelje pre gostovanja reprezentacije u inostranstvu da bi bili sprečeni da sramote Englesku u inostranstvu.
Insajder
