Kažu ortaci da je u naš bioskop “Rakovica” stigao strava film!
Zove se “U zmajevom gnezdu” sa Brus Lijem u glavnoj ulozi. Neko ga je već gledao, jer se okolo uveliko priča da ima neviđene akrobatske šorke legendarnog karatiste. Škripnula su vrata starog braonkastog ormana i između par košulja i iznošenih džempera pogled mi pade na ustajali teget sako u uglu. To je bio jedini deo odela koji sam imao. Preostao još od klupske uniforme bokserskog kluba Partizan. Tamo ne zalazim od zimus, od kad sam opravio polomljen nos na hirurškoj klinici. Obući ću ga iz zezanja uz ‘bruks’ cipele za koje sam dao skoro celu mesečnu platu, zarađenu preko omladinske zadruge. Da je to roba sa felerom ne vidi se na prvi pogled i ne zna niko. Deklarativno upozorenje sam bacio iz džepa još dok sam probao poklonjeno reklamno odelo u Robnoj kući Beograd. Film je bio neverovatno uzbudljiv za nas tek punoletne momke, ali i veoma inspirativan. Evo kako.
Onako napaljen u povratku iz bioskopa, rešim da kad sam već elegantno obučen, svratim do Macine zgrade. Od kad ne treniram dobio sam nekoliko kilograma, a i faca mi se odmorila od svakojakih podliva, pa se osećam sigurnije sve uz zveket džinovskih blokeja. Pre neki dan sam je pitao da se zabavljamo, pošto sam joj uhvatio nekoliko znatiželnih pogleda i osmeha. Ona oteže i odlaže sa odgovorom, a ja kuvam u sebi od nestrpljenja. Mislim, i to neodgovaranje je bio neki uspeh, jer me nije odbila kao neke uobražene ribe pre nje, ali sad hoću više od status quo-a. Kako sam bliži njenoj zgradi, onako osokoljen hrabrošću veštog Kineza zaželim sve i odmah. Zazviždim za Miljakovac prepoznatljivu melodiju “Money, money”. Ona mahne sa prozora, pa siđe u prizemlje uvijene glave u beli peškir. Bez uvoda započinjem sa serijom pitanja. –Koliko vremena tebi treba za odgovor? Šta me zamajavaš? Reci, šta se prenemažeš!
Svakom izgovorenom rečju sam sve višlji i širi, jer ona trepće dugačkim trepavicama i gleda me sa neskrivenim čuđenjem. Mada, primećujem, nimalo neprijateljski pitomim kestenjastim očima. Taman kad sam rekao sve što sam naumio, začuo se zvuk automata koji gasi i pali svetlo u ulazu. Najradije bih se nasmešio njenom milom liku, ali nastavljam da glumim opasnog momka kao da sam upravo sišao sa platna. Pogledam u beli prekidač. Do skora, dok sam boksovao, trenirao sam sebe ili bolje reći zabavljao društvo naizmenično paleći i gaseći svetlo precizno odmerenim direktima. Sad sam namerno tresnuo po nedužnom štekeru bez da sam zaustavio udarac u zadnjem trenutku. Raspukla se bela plastika u paramparčad, a svetlo istovremeno upalilo! Efektno do bola. Do bola u šaci.
–Jaoooo, pa šta to uradi. Polomio si…nisi normalan a je’ si se povredio?-
Stavlja jednu šaku na otvorena usta zabezeknuta Marijana, dok drugom steže šarenu haljinu uz grudi. Vidim da sam pored svega još uvek u igri, ili čak da mi rastu šanse da napokon i ja kao moji drugovi imam devojku, i to jednu od najlepših u kraju!
-Doći ću večeras sa sestrama u taj vaš podrum disko“Amor”pa ću ti reći šta imam.
Vidim je kao pobeđenog Čak Norisa u filmu, dok se ona čak i brine za moju oguljenu pesnicu. Odlazim i puštam da se za sad produži remi pozicija do uveče. Znam da joj je sigurno lakše i lepše da se pribije u mraku te večeri uz mene, uz meki sentiš i dopusti da je nespretno poljubim.
–Hvala ti Bruce Lee.
Nenad Simić – Tajka
