Bogovi svet kroje po svojoj meri, ali kako vreme neumitno leti kao dugokrila tica neka, tako se menjaju i Bogovi i njihove mere. Ako je nekada, kako bar vele u svetim knjigama, Bog radio šest dana, a sedmi ostavljao za odmor, naš politički bog Aleksandar Vučić, bogami, odmor ne šljivi ni tri posto glasova – koliko će, izgleda, biti dovoljno za prelazak izbornog praga.
Odgovarajući juče na pitanja novinara o predlogu ukidanja rada nedeljom za zaposlene u trgovini, oko kog se u javnosti lome koplja, Vučić se brecnuo k’o srpski živalj u Crnoj Gori na mogućnost otimanja svete crkvene imovine.
„Najbolje da ne radimo ništa, a da plate budu velike. Ne mislim da je to realno i nikada nisam voleo da obmanjujem narod, takve odluke ne treba da donosimo“, rekao je predsednik Vučić, znate njega, ako ga niste prepoznali, to je onaj radoholik što ne voli da obmanjuje narod.
Naš predsednik razume da bi „svaki čovek hteo da ima zagarantovano slobodno vreme“, ali ne i on, jer on nije “svaki čovek“.
„Možeš ti, ali nemoj mene da teraš, ja hoću da radim“, veli naš bogo-čovek.
No, koliko god pojedincima u našem narodu – narodu koji predsednik ne voli da obmanjuje – bio blizak taj pomalo suludi i potpuno staromodni stav o uživanju u slobodnom vremenu, treba da razumemo Vučića i njegove protestantsko-etičke principe.
Realno gledano, svako vreme koje ne provodi na poslu, to je vreme u kom on faktički ne obavlja funkciju predsednika, već uloge muža, oca, brata, sina, navijača, šahovskog takmaca, uživaoca u punjenim lignjama, saigrača na malom fudbalu. Dobro, ovo poslednje baš i ne.
Za Vučića sve te uloge su drugorazredne, nedostatne i gubljenje dragocenog vremena koje može da iskoristi mnogo pametnije, na primer da ne obmanjuje naš narod, što je njegova omiljena predsednička disciplina. Predsednik bi radije vodio ljute diplomatske bitke, kao što je brektanje na onog galskog picopevca Makrona, ignorisanje bečke šnicle tokom sastanka sa Merkelicom, ili ipak igranje političkog ruskog ruleta u Sočiju – oči u oči sa hladnokrvnim Vladimirom Vladimirovičem.
On bi čak, da se zadržimo na manje ekstavagantnoj unutrašnjoj politici, radije celivao fabrike i budžetskim novcem darivao strane investitore kako bi naš narod imao gde da ubija slobodno vreme, nego bazao sa, recimo, sinom Danilom po kojekakvim fudbalskim utakmicama. Danilo za to ionako ima one njegove prijatelje, kako se beše zovu, da, janjičare.
On bi radije pred širokim narodnim auditorijumom divanio sa Milomirom Marićem, nego li tokom nekakvog slobodnog vremena duvanio sa bratom Andrejem. Pre bi, bre, javno raskrinkavao najveće narko-dilere i tvdokorne ubojice, nego sedeo po elitnim beogradskim kafićima sav “umrljan penom od piva ili kapućina“, kao nekakva bedna opozicija.
Dovraga, pa naš predsednik, kako sam kaže, ni ne spava, i to ne zato što zlo nikad ne spava, nemojte da ste bezobrazni, već da bi što više predsednikovao, i time što manje obmanjivao ovaj naš napaćeni narod.
„Vidim da je postalo popularno u Srbiji da radite 3-4 dana, umesto 5 ili 6, ja ne znam šta bih sa sobom da ne radim 6 ili 7 dana“, izjavio je Vučić još prošle godine, pred kraj sezone kupanja.
Ako vam se čini da je ovakvo ponašanje suprotno navodnoj državnoj promociji porodičnih vrednosti, u pravu ste. Ako vam je kroz glavu prošla promućurna misao da bi mladi Danilo, da je naš predsednik sa njim više sedeo, manje vremena provodio šenlučeći po kadilucima sa onim turskim navijačkim trupama, kako se beše zovu, da, janjičarima – i tu biste teorijski mogli da budete u pravu.
Međutim, vi dobro znate da niste tu da budete u pravu, to je predsednikov posao, već da radite. Ako predsednik drugih potreba nema, pa jasno je da ni mi ne treba da ih imamo. Kako kaže Vučićeva omiljena srednjovekovna benediktinska poslovica: ora et labora, iliti na naškom – moli se Bogu, tj. presedniku, što imaš bilo kakav posao, ćuti i motaj te kablove!
No, podsvesno, suštinski razlog zbog kog se Vučić toliko iznervirao zbog predloga da trgovci ne rade nedeljom, jeste i to što je on sam trgovac – naših duša i tela, naših umova i naših želja.
Predlog sindikata da se za trgovce ukide rad nedeljom je praktično atak na njega samog i njegov rad, a njegovi šegrti bi rekli i svojevrsni atentat na njegovu patološku marljivost.
Naš predsednik je trgovac nad trgovcima, i gde god da krene on ponudi neko parče Srbije ili njenih građana. Setimo se kako je samo u onoj CNN reklami koju je 2014. platila država ponudio naše građane kao jeftinu radnu snagu svim zainteresovanim belosvetskim investitorima. Ko god stranom investitoru da bilo kakvu pogodnost, mi ćemo dati još više, više puta je izjavio Vučić, odgovarajući na ponude državnih trgovaca susednih država koje su takođe usvojile politiku rasprodaje.
Naš predsednik je, kada je reč o rasprodaji, neustrašiv! Pa, setimo se samo kako je proterao narkomane, zmije i pacove iz Savamale kako bi taj prosperitetni deo Beograda budzašto prodao svojim arapskim prijateljima. Ili kako je tim istim Arapima prodao PKB, nekadašnji najveći poljoprivredni kombinat u Evropi koji je hranio ceo Beograd i okolinu, za crkavicu, jer je hteo da učini našim prijateljima iz Emirata.
Kada je reč o rasprodaji, on ne dozvoljava da mu se na tom putu spreče ni nekakve trivijalnosti kao što je maltretiranje radnika u južnokorejskoj fabrici Jura koja se takođe finansira iz budžeta.
„Ali, dajte da zaštitimo investitore koji dolaze, da ih ne teramo samo zato što nam je to tema i što želimo nekome da se dodvoravamo. Sve je to trebalo da bude tiše, a ne da se vodi kampanja protiv investitora”, poručio je tada Vučić šapućući.
I ne samo da ih ne teramo, nego pojedinim investitorima darujemo i novogodišnje poklone. Evo, baš je početkom godine austrijska porodica Rauch koja se bavi proizvodnjom sokova oborila rekord kada je reč o subvenijama po radnom mestu. Naime, od države su dobili 2,2 miliona evra kako bi zaposlili 30 ljudi do kraja 2021. godine što je čak 73 hiljade evra po čoveku.
Kada je reč o rasprodaji državih resursa, naša država je maksimalno tolerantna, i ne poznaje nikakvu diskriminaciju po naciji, veri, državi ili seksualnom opredeljenju.
Pored Vučića, u Srbiji radi još oko 200.000 trgovaca, njihova prosečna plata je 30.000 dinara, međutim, mnogi deo zarade na ruke vraćaju poslodavcu. Zbog rada vikendom prekovremeni sati im često prelaze dozvoljenu brojku po Zakonu o radu, pa im se ni taj rad adekvatno ne plaća.
Međutim, to što mi nismo vešti trgovci kao naš predsednik, nije Vučićev problem, već naš – i naše dece koja bi trebalo u Srbiji da se rode, žive, zasnivaju porodice, bar dok nas sve ne sprži oganj klimatske kataklizme.
Naš predsednik se time ne opterećuje, već ide brže, jače, bolje, a to što smo mi lenji i nećemo da radimo za prosečne plate od 500 evra, to je naš problem.
„Sada, kada imamo rast ekonomije treba da ga podstičemo, da se hvalimo da radimo više, a ne manje. Znam da niko ne voli to da čuje, ali to je istina“, stakao je predsednik juče, sugerišući nam da se strpimo bar još do 2025. godine kada ćemo imati prosečne plate od 900 evra.
Možda je predsednik zanemario statistiku po kojoj građani Srbije ili isto rasprodane Grčke rade više od građana Nemačke, te najbogatije zemlje na koju se ugledamo, ali moramo mu oprostiti, od silne rasprodaje nije stigao. Nije našao vremena, jer ne želi da ga troši na svakojake koještarije, ni da pročita neke od naučnih istraživanja koja pokazuju da kraće radno vreme zaposlenog čini srećnijim, motivisanijim i, na kraju krajeva ono što trgovca Vučića najviše zanima, produktivnijim.
Vučić je stara škola i pobornik mišljenja koje je sve jače u Evropi, a to je da rad oslobađa. On, naprosto, voli da radi, od jutra do sutra, trguje javnom imovinom i državnom porodičnom srebrinom, ljudima i teritorijama, i to će da radi dok god ne dobije otkaz. A dok do otkaza ne dođe – ko živ ko mrtav, ko prodat ko na popustu. Naš predsednik neće gubiti vreme, jer nije on tamo neki gubitnik vremena, već trgovac svetskog glasa za kog glasa cela masa.
Uostalom, ono što je dobro kada radite svaki dan po ceo dan, jeste da nemate vremena da razmišljate previše o svojim problemima. Posle napornog rada, eventualno možete da pogledate neki od predsednikovih motivacionih govora na TVu, i da se skljokate u krevet. A naš predsednik upravo na to i cilja. Šta će nam odmor, on je samo varljivo đavolje igralište na kom nam na um mogu pasti razne sulude stvari, kao što ideja o tome da smo samo jeftini artikli na svetskoj tržnici koje prodaju naši lokalni gospodari, i da bi valjalo da se protiv toga pobunimo.
Naš predsednik je toga odlično svestan, jer kada bi za trenutak i sam zastao, shvatio bi da je manje predsednik, a više direktor agencije za rasprodaju. Došlo bi mu iz ega u glavu da nije srpski vitez koji se hrabro bori za interese naše zemlje, već samo štitonoša stranog kapitala koji je opustošio našu zemlju ko najezda nezasitih skakavaca. Kao i svi mi, zarobljen je i sam predsednik, zarobljen u predsedničkoj ulozi koju igra, i mi mu od srca želimo da se konačno oslobodi tog po nas i njega nepodnošljivog jarma. Mada, znajući ga i njegovu patološku preduzimljivost, kad ostane bez posla, teško da će dugo biti na slobodi.
Eh Dragojlo! Koji bre „naš“ predsednik? Nemoj da nas vređaš, nas čiji on predsednik NIJE niti će ikada biti. Pišeš dobro, ali, pismen si, pronađi neki drugi izraz za tog, nadam se samo još do kraja aprila predsednika!
Inače, ako se Srbi ne opamete i ostve ga i dalje da predsednikuje, otera nam on našu Srbiju u tri lepe PM- tačnije u totalnu propast. Nemoj posle da kažeš nisam te opomenuo da paziš na izborima gde stvljaš krstić! Toliko i ajd uzdravlje!
Србија је колонија САД и НАТО од 5.октобра 2000.год.
PREDLAŽEM DA I PREDSEDNIK NE RADI NEDELJOM. U TOM SLUČAJU BI GRAĐANI IMALI PRAVI DAN ODMORA DA BAR NEDELJOM NE SLUŠAJU GOMILE LAŽI KOJIMA OVAJ ČOVEK ZASIPA NACIUU OD JUTRA DO VEŠERI.