I jeste i nije, i ovako i onako…

2
705

O (ne)spornom rejtingu SNS-a i Aleksandra Vučića

Slika za najavuSrpska politička scena, čini se, svakim danom postaje sve zamršenija. Razgovori o rekonstrukciji srpske vlade kao da su povedeni da se nikada ne okončaju. Kao da su (o)smišljeni da budu nekakva vrsta narodne zabave. Najpre, čudno je da sami predstavnici vlade, počev od premijera, preko još uvek aktuelnog ministra odbrane (u “ostavci”), pa do “odstreljenih” ministara  poljoprivrede, sporta i kulture, smatraju da je njihova vlada “najuspešnija u istoriji Srbije”. Premijer Dačić, čak, tome dodaje “da Srbija nikada u svojoj novijoj istoriji nije imala bolju spoljnopolitičku poziciju i međunarodni položaj”.

Sudeći po podršci, koju dve ključne vladajuće partije (SNS i SPS) imaju u srpskoj javnosti, moglo bi se zaključiti da tvrdnja o “vanrednoj uspešnosti” aktuelne vlade ima podlogu u realnosti. A da li je to baš tako? Naime, čime se trenutna vlada kvalifikovala da bi mogla da nosi epitet “najbolje u srpskoj istoriji”? Podigla je životni standard građana? Vlada je učinila da poraste zaposlenost? Podstakla je privredni rast? Izgradila puteve? Brze pruge? Smanjila spoljni dug zemlje? Upristojila je položaj obrazovanja, kulture, nauke, zdravstva? Popravila je imidž Srbije u svetu?

Koliko znamo, ni na jednom gore pobrojanom polju, vladajuća srpska elita nije napravila nikakav pomak na bolje. U Srbiji industrija, maltene, više ne postoji – uništena je iz temelja. Finansije i bankarski sistem nalaze se u rukama stranaca. Spoljni dug zemlje vrtoglavo raste. Bruto domaći proizvod je, možda, najmanji u “srpskoj istoriji”, iako zvanična državna statistika iz godine u godinu pokazuje njegov (po)rast. Uvoz je za oko 50-60 odsto pokriven izvozom. O srpskim “koridorima”, koji se decenijama grade (kao Skadar na Bojani), da i ne govorimo. Pruge više niko i ne pominje – ni brze ni spore. Realna stopa nezaposlenosti u Srbiji će, verovatno, preći i 30 procenata. Među mladima od 20-30 godina, najviše jedna petina je zaposlena. Zaduženost zemlje raste vrtoglavom brzinom. Već na kraju 2013. godine ukupan spoljni dug bi mogao da se približi cifri od 30 milijardi evra. O tretmanu obrazovanja, nauke, zdravstva, kulture i sporta sasvim jasno govori mizerna količina novca koja se u te svrhe izdvaja iz državnog budžeta. Imidž Srbije u svetu nikada nije bio gori. To se vidi i iz činjenice da se od Srbije traži da prizna da je u Srebrenici počinjen “genocid nad nedužnim muslimanima”; svakako – u srpsko ime. Zbog toga “međunarodna zajednica” prisiljava svakog predsednika Srbije da se iznova izvinjava, i to će činiti dotle dok ovaj eksplicitno ne prizna da su Srbi “genocidan narod” i dok, u “brantovskom stilu”, ne klekne pred spomenik u Potočarima. Ni jedan muslimanski ili hrvatski političar neće kleknuti pred spomenik srpskih žrtava. Od njih to niko ne traži a i takvih spomenika je u Srbiji malo, u odnosu na broj srpskih žrtava.

Da Vas podsetimo:  VV vs. VW

Iz svega vidimo, da nikakav ozbiljniji “uspeh” Vlade Srbije ne bismo bili u stanju da pronađemo ni u slučaju da prevrnemo i poslednji kamen u zemlji Srbiji. Ali, ako je tako i ako je tačno da je aktuelna srpska vlada neuspešna (ili “uspešna”) isto onoliko koliko i prethodne vlade, ostaje nam da pokušamo da nađemo odgovor na pitanje, zbog čega takvu vladu srpska javnost podržava i tretira je kao uspešnu? Odnosno, odakle izvire nesporna popularnost vladajućih stranaka, a na prvom mestu, popularnost SNS-a? Ili, kako je moguće da jedna partija dobije toliko na popularnosti, a da praktično ništa ne učini u smislu popravljanja stanja u društvu na ekonomsko-finansijskom i socijalnom planu?

Isto tako, ne manje enigmatična je i popularnost koju ima Aleksandar Vučić, potpredsednik srpske vlade, ministar odbrane i šef obaveštajnih službi. Sudeći po nekim ispitivanjima javnog mnjenja, njegova popularnost narasla je na preko 60 procenata. Pre nekoliko dana agencija Faktor plus objavila je rezultate ispitivanja javnog mnjenja, koji pokazuju da “najmoćniji čovek Srbije” ima poverenje 68 procenata biračkog tela. Uzorak na kome je ispitivanje obavljeno, reklo bi se, dosta je reprezentativan: anketirano je 1.120 ljudi iz cele Srbije.

Takva podrška Vučiću, s jedne strane, deluje impresivno, a sa druge, pomalo zastrašuje. Jasno je zašto takva podrška impresionira, jer od vremena “višestranačja” i Slobodana Miloševića nijedan srpski političar nije uspeo da stekne toliku popularnost. A na čemu se takva popularnost zasniva? Da li na tome što i po Vučiću “EU nema alternativu”? Teško… Isto to je govorio i Boris Tadić, a samo jednom je u nekoj anketi imao poverenje veće od 50% građana (u julu 2004. godine – 51,3 odsto). Da li takvu popularnost Vučić mogao da stekne onim “kukanjem” u Narodnoj skupštini, kada je rekao da “bez EU mi ne možemo da preživimo”? Ili, možda, time što je pred odluku EU o “dodeljivanju datuma” o započinjanju pregovora o priključenju Srbije toj mega-državi, rekao da “ne očekuje samo zeleno svetlo”, već da “očekuje i odluku i zeleno svetlo i tačan datum za otpočinjanje pregovora”? Da li je uzrok Vučićeve popularnosti među Srbima njegova autoritarnost, koja se, na primer, jasno videla iz njegovog odnosa prema narodi i hrastu starom 600 godina: “Kažete, mi hoćemo hrast – nećemo auto-put. E, pa, hoću auto-put!

Da Vas podsetimo:  Ima li Srbija vlast kakvu zaslužuje?

Da li se u Srbiji stiče popularnost na netačnim iskazima, kakav je onaj “da ne možemo da preživimo bez pomoći EU”. Bez EU živeli smo stotinama godina, pa i milenijumima, pa, eto, još kao narod nismo poumirali. Zašto onda ne bismo bez “evropske pomoći” danas mogli da preživimo? Iako nismo dobili “datum”, onako kako je Aleksandar Vučić “prognozirao”, već, suprotno tome, dobili smo baš ono za šta je ministar odbrane govorio da nećemo dobiti (“zeleno svetlo”), u narodu Vučić je sve omiljeniji. Da li zato što ovaj narod uživa u tome da bude varan i ponižavan? Konačno, čini se, ono što bi u svakom društvu izazvalo revolt, u Srbiji nailazi na odobravanje. Nije tu u pitanju samo opredeljivanje “za hrast” ili “za auto-put”, već se radi o načinu na koji se Aleksandar Vučić obraća svojim “sledbenicima”. Naime on, moglo bi se reći, diktatorski, nameće svoje mišljenje kao neporecivo, kao mišljenje koje građani Srbije moraju bezuslovno da prihvate. Preciznije rečeno, Vučić poručuje građanima da je njegova poslednja: Vi (narod) hoćete hrast, a ja hoću auto-put. Biće kako ja kažem!

Da li ovakav razvoj događaja na srpskoj političkoj pozornici ukazuje na to da su bili u pravu oni koji su odavno tvrdili da Srbi vole “kult ličnosti” i “čvrstu ruku” (od Tita pa nadalje). U stvari, kada se pažljivije osmotri omiljenost Aleksandra Vučića u narodu, teško bi se moglo reći da je on toliko voljen (maltene obožavan) zbog onih političkih poteza koje čini na spoljnjem ili unutrašnjem državnom planu. Realno gledano, od onog momenta kada je preuzeo ključnu ulogu u političkom vrhu Srbije (kao “najmoćniji čovek”, kome se i premijer “klanja”), Vučić je stalno pucao u prazno, nigde nije pogodio metu i ništa od onoga što je nudio, predlagao ili obećavao nije se ostvarilo.

Da Vas podsetimo:  Imamo dovoljno čokolade, hleba nama treba

A jedino na čemu je, eventualno, Aleksandar Vučić mogao da sakupi tolike poene kod naroda, mogla je biti “borba protiv kriminala i korupcije”. A i takva “borba” temeljila se samo na nekoliko uhapšenih, a uglavnom na jednom od njih – Miroslavu Miškoviću. Spektakularnih hapšenja, takvih “racija” bilo je i u ranijim režimima, u doba Slobodana Miloševića, Vojislava Koštunice, pa i Borisa Tadića. Narod voli (što je prirodno) da dojučerašnje moćnike i biznismene (koji mu svakodnevno i nemilosrdno isisavaju krv) vidi u ulozi “otpadnika”, na čiju glavu se, konačno, spustio “mač pravde”.

Šta će dalje biti s Vučićevom popularnosti i popularnosti SNS-a, teško je sa sigurnošću predvideti, mada se može pretpostaviti da će njihov rejting rasti ili opadati u skladu sa budućom sudbinom “najbogatijeg srpskog tajkuna”. Miškovićevih dvanaest miliona evra kaucije svakako će uticati na raspoloženje biračkog tela u Srbiji. Moguće je, čak i u tolikom stepenu, da se trenutna popularnost naprednjaka sasvim istopi i ispari preko noći. U Srbiji se veštom medijskom manipulacijom može (po)prilično dugo kontrolisati javno mnjenje, ali ono ume da pokaže svoje nepredvidive ćudi i onda kade se “markentinški magovi” tome najmanje nadaju. Setimo se samo poslednjih izbora i one samouverenosti s kojom je izborni štab Borisa Tadića računao da će izvojevati više nego sigurnu pobedu.

Na kraju, umesto konkretnog zaključka na temu rejtinga SNS-a i njenog lidera Aleksandra Vučića, pogledajmo i jednu internet anketu, koja je upravo u toku na sajtu izdavačke kuće Kornet. A pod naslovom: “Imate li poverenja u Aleksandra Vučića?“ Iako takva anketa ne može da prikaže realno raspoloženje među građanima Srbije, ona je ipak donekle indikativna. Za razliku od “reprezentativnog” uzorka agencije Fakti, u “onlajn” anketi Korneta, od oko 250 “glasača”, poverenje Vučiću iskazalo je manje od 20 odsto tamošnjih slučajnih “internet posetilaca”.

Vucic_poverenje - na dnu tekstaL. Janićijević

2 KOMENTARA

  1. Zanimljivo je da su albanski hakeri, izgleda, rešili da pomognu Aleksandru Vučiću. Ne vidim nikakav drugi razlog zbog kojeg bi Šiptari upadali na sajt izdavačke kuće Kornet.

    Kada pokušate da uđete na Kornet, umesto njihove stranice na kojoj je pisalo „Da li imate poverenja u Aleksandra Vučića?“, sada stoji sledeća poruka:

    Hacked By CenturyConquerors [Albanian Hackers] DaiLexX – Hiwi – pr0xy – hiddenHERO –

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime