I mi ćemo ovo da radimo, samo sutra

0
902

Zbogom Đenka

Bora TodorovićVerujem da je smrt zaista životna rola, i da te sada neko pita ono nesuvislo, isprazno pitanje: „Koja vam je uloga najdraža“, siguran sam da bi na keca, bez premišljanja odgovorio- smrt!

Evo, uz stojeće ovacije, majstore- zajebao si nas, svaka ti čast!

Za svega nekoliko dana si je pripremio i odigrao. Premijerno i potonje, s tim što će se ovog puta publika pokloniti tebi, „daske koje život znače“ zakovane su, jednočinka je završena, kritike su sjajne, veruj mi.

Zbogom, Đenka! Zbogom Žilijen – ipak si uspeo da nabudžiš đuntu sa sitnim nutom…
Priznajem, kad god sam se opraštao od velikana činio sam to kranje sebično, žaleći nas više negoli one u slovu, jer ipak su oni potegli aduta iz rukava, a mi ostali za praznim stolom, uz još gutljaj pića njima za dušu.

Cenim da viriš negde kroz proparan oblak, dok te Zoran Radmilović, Bata Stojković, Pera Kralj, Momo Kapor, Paja, Čkalja, Mija, Prele, Ljuba Tadić…požuruju na špricer i bevandu, i kao da se kroz ovo potmulo roptanje i kolebljivo nebo grmljavinom prolama: „Vi ćete ovo isto da radite, samo sutra, na filmu“…

Iskreno, ljubomoran sam, jer čini se da je veselija i duhovitija Srbija na nebu, ovozemaljska je „kursadžijski“ smešna i besprizorno tragikomična: loš scenario, očajna glumačka podela…

Uz mlak vinjak i hladnu vodu, dok pišem ovo, čini mi se kao da otvaram Pantelijin testament, i da je čitava nacija pokolenje Topalovića, i da na silu ridamo čekajući da čujemo šta nam je dedica ostavio, i da se nacionalna zaostavština može sabrati u te dve rečenice: „Dragi moji, k’o je vas poznavao, ni pakao mu neće teško pasti! Žalim što ste moji, a ne nekog mog neprijatelja“…

Da Vas podsetimo:  Sve se znaje

Licimerno bi bilo da u danima kada daleko mlađi odlaze naričem za čovekom čije će godine za mnoge od nas ostati nedosanjani san, Hedi Lamar kako se bez lažnog stida i srama brčka u jezeru, gola, već naričem za veličinom, jer odlaskom svake od vas ostaje previše prostora za budale koje se samozvano izlaktaju za mesto na humki, čineći ih svojim pijedestalima.

Na jednu umrlu veličinu “rode” se tri budale, ubeđene da će im nacija ostati dužna baremdjenka1 ime ulice, škole, ili u najmanju ruku nekog proizvoda široke potrošnje, makar bile i truleks krpe.

Ne mislim, moj Đenka, na ove iz tvoje branše, niti moje, branše malih neprimetnih ljudi koji pišući o velikima daju sebi bezličnima na značaju, već one buđave koji su samo pošli da odnesu tetki lek, pa se zadržali predugo u našim životima, ali se moglo i uz njih dok su samo podsećali na likove iz filmova, a ne i postali sami filmovi u kojima smo mi tek puki epizodisti.

Nego, ne zaboravi da pozdraviš ekipu i poručiš im da „ponovo radi bioskop“ i da uveliko trčimo počasni krug koji je sve duži; živimo nacionalnu klasu, bez nacije i klase; polako se pretvaramo u Iliju Čvorovića; zarobljeni u svetu lažnih Diplomaca i Profesionalaca; folirajući da će Vruć vetar pokrenuti ova jedra ka nekim lukama u kojima se nećemo osećati kao u krematorijumu, dok deda Maksimilijan čeprka oko osigurača…

Sve u svemu: al si ga opravio, Đenka, svaka ti čast- samo dugmići ostaju od velikana, i raskopčani kaputi za lažne veličine…

Drži se gore, majstore, samo ne teraj preko rupa, kume, spašćemo…

Za kraj, što bi Kristina rekla: „Serem vam se u ton film“!

Da Vas podsetimo:  Predsednik ako je i bolestan ići će na Sajam, da pokaže razmaženom svetu kako je Sajam sjajan!

Nije otišao najveći, svakako, već još jedan iz plejade koja je kao takva bila velika. Hrid o koji su se lomili talasi umesto od nas…

Zato mi mali i volimo da žalimo za vama velikima!

Naročito da pišemo, osećajući se doveka kao Mile rent-a bubreg, iliti, Mirko kad ga je tata malo tukao…

Mihailo Medenica

Dvaujedan

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime