Nije mi ni na kraj pameti da ovaj tekst posvećujem tvrdnji osobe koja važnu funkciju u policiji zamisli ima, Biljani Popović Ivković I njenoj tvrdnji da je Djilasov šurak narko- diler, te da je Djilas hranio narko- dilera. Mislim da sam u protekle dve godine nebrojeno puta branio Djikija, tako da nema potrebe da to ponovo činim, jer vidi, onaj ko njega brani, taj ne bi imao šta drugo da radi, jer njega ovi što na žalost obavljaju najviše državne funkcije stalno napadaju i to uvek lažno.
Dakle, neću puno o tome, ali moram da konstatujem (ono što su već mnogi do sada konstatovali), kako se ja razumem u rodjačke odnose, da bi imao šuraka moraš pre svega da budeš ženjen. Da bi ti neko bio bivši šurak, morao bi sa njegovom sestrom da si bio u braku. U konkretnom slučaju ništa od toga.
Vezano za dogadjaje koji su se odigrali u poslednjih desetak dana setih se da ja nemam rodjenog šuraka, te da sam u životu u nekim stvarima imao sreće. Kad sam pre tri decenije počeo da se zabavljam sa Brankom, drugari su me zajebavali da ću da se uvalim u uglednu beogradsku porodicu, oženiviši jedinicu i tako valjda rešiti sve svoje probleme. Ni Branka ni ja, nismo se obazirali na često zlurade komentare. Furali smo svoj fazom što hvala na pitanju i dalje činimo. Samo ja sam jako srećan što je Branka jedinica, ali ne zbog imovine. Voleo bi da do te imovine što kasnije dodjemo, jer to u prevodu znači da ću još dugo sa mojim tastom da navijam za Zvezdu, te da ću sa istom takvom strašću da tamanim taštine sarme. Nego, mnogo je dobro što nemam rodjenog šuraka. Ne zbog ovoga što se desilo Djilasu, to zapravo potvrdjuje da kad neko oće da te ispljuje, šuraka mogu i da ti izmisle, nego zato što bi taj moj šurak u jednom momentu morao da se oženi, a to znači da ima i taštu. I sad, zamisli, pored moje tašte, morao bi da trpim i njegovu. Još, recimo, ona slavi Svetog Nikolu, te me kao člana uže familije na tu slavu pozove. Ta tašta bi mogućno bila predsednik mesnog odbora Srpske Napredne Stranke u Velikom Mokrom Lugu. Dodjem ja tako na slavu, a ona me napadne, kako smo Miša Bjedov, Janko Veselinović i ja primitivci koji su blokirali RTS, a ona me u svemirsko plavoj jakni videla na svim kanalima kako sa spomenutom dvojicom lepim nekakve papire na glavni ulaz njoj voljene institucije. I naravno kad neko dira Mišu i Janka, a to su moji drugovi, ja se osetim pozvan da je oteram u Hondurac (kako bi to rekao Djole), te tako napravim porodični ili ti rodbinski incident širih razmera.
Ovako je mnogo bolje. Da se malo vratim na narko dilere, Kako je Branka jedinica, već tri decenije se družim sa većim brojem šuraka i svastika, njenom pobočnom rodbinom. I nemam nekih primedbi, dragi su mi ljudi. Nikad sa njima nisam imao nikakve probleme.
Jedna stvar me ipak tu mnogo boli i evo tek sad dodjoh do suštine. Meni najdraži šurak, završio je na moju žalost i očajanje na heroinu. Bio mi je kao brat. Želeo sam da ga vidim u svojoj advokatskoj kancelariji kao kolegu, za šta je on verujte, po svojoj urodjenoj inteligenciji bio sposoban. Ali heroin je neumoljiv. Narkomani najčešće postanu i sitni dileri, kako bi sebi završili “šemu” i mogli da se “urade”.
Ne volim narkomane, a još manje narko dilere. Bio sam dovoljno ljut da nisam želeo ni da mu pomognem u advokatskom smislu. Ali, kao prijatelj i rodjak, posetio sam ga, uplatio neku lovu za kantinu i našao mu se… Dakle, da, evo priznajem gospodji spomenutoj na početku teksta i ja sam hranio narko dilera. Da li sam u pravu?
U formalno-pravnom smislu dileme nema. Svi pritvorenici, a kasnije i osudjena lica imaju svoja prava na izdržavanju kazne. Ali ne govorim sada o pravu u formalnom smislu.
Da li je to moralno? Mislim da jeste. Moja ljutnja zbog činjenice da sam šuraka i prijatelja želeo da vidim u sudu kao advokata a ne kao okrivljenog je opravdana. Svako medjutim ima pravo na život, pokajanje, oprost grehova… Tako kaže i pravoslavlje.
Moje je mišljenje da je splet okolnosti mogao biti dragačiji i da nam nekad slučajnost odredi sudbinu. Okolnosti su takve da sam ja advokat, a on osudjen na više godina zatvora zbog prodaje narkotika. Moglo se desiti i suprotno, ma da kod mog ćaleta nisi smeo da imaš ni prekršajnu kaznu, a kamoli nešto ozbiljnije. Položeni ispiti su bili nešto normalno, a padanje veliki greh. Ali ko pita ćaleta… Mogao sam ja biti narkoman a on advokat…ko će to znati…
O toj igri slučaja pisao je u svojim knjigama Žarko Laušević. Ne želim ni da ga branim ni da ga napadam, ali razumeo sam ga… U pogrešno vreme, na pogrešnom mestu… A svako svoj krst nositi mora…
Ne bih da morališem gospodji sa početka teksta, jer ona sve mi se čini ne poznaje ovu kategoriju, ali pomoći nekome u nevolji, u zakonskim okvirima je moralno i časno…
Jer najlakše je biti advokat u svom, a sudija u tudjem slučaju…
