I Srbi treba da potražuju sve svoje

Napis je vrsta predloga u situaciji kada se formira Vojska Kosova i sve češće čuje da kosovsko-metohijski Albanci imaju nameru da ignorišu važeće međunarodne granice, iako se to može dogoditi samo novim ratom.

Kada se zemlja zatekne u ratu, bez obzira da li ga je izazvala ili je to učinio neko drugi, jedini cilj je pobeda, jer je cena poraza u ratu preskupa, a nju ne plaća samo generacija koja je u njemu neposredno učestvovala, nego i buduće generacije. Po svemu sudeći, Srbi u devetnaestom, dvadesetom i dvadesetprvom veku nisu shvatili pravila rata. Dobar primer za to je često ponavljana floskula, da su Srbi uvek bili na pobedničkoj strani. Ta teza jeste zavodljiva, jer se svako rado svrstava u pobednike, ali je isto toliko površna i beznačajna. Iako su Srbi bili na strani pobednika, oni sami nisu bili pobednici. Stoga oni ne pišu istoriju, već je nevešto prepisuju i preuzimaju podatke i gledišta koje im pobednici nameću. Tako je i sa ratom na prostoru prethodne Jugoslavije. Zapad je Srbima naneo svako zlo i nepravdu koje je hteo, a Srbi se žale tom istom Zapadu da su u sukobu sa njim loše prošli: da su pobijeni, prognani, obespravljeni, ekonomski uništeni, poniženi, obrukani, opljačkani… Kakav svevremeni kosmički apsurd? Ali to nije sve. Srbi zapravo ne znaju kome se obraćaju i kome da se obraćaju. Pri tome sve vreme pričaju da ih neko pljačka, potkrada, laže, obmanjuje, nepoštuje, progoni… Kome se obraćaju Srbi kada kažu da Albanci tvrde da ih Srbi truju, ili da će tražiti i deo tzv. Južne Srbije (istoričari bi mogli da pomisle da traže dosadašnju socijalističku republiku Makedoniju).

Jedno je jasno. Srbiju je okupirala jazuitsko-vavilonska elita, posredstvom instrumenata kao što su administracije SAD, Velike Britanije i Nemačke, strane obaveštajne službe, NATO, OEBS, MMF, Evropska komisija itd. Svi navedeni akteri imali su određenu ulogu u porobljavanju Srba i Srbije, mada se najčešće pominju samo NATO i administracije SAD, Velike Britanije i Nemačke. Oni su okupatori, a vladaju Srbima i Srbijom posredstvom marionetske vlasti, koju su nametnuli Srbima 5. oktobra 2000. godine. Takozvana srbska vlast radi sve prema direktivama spolja: postavlja ministre, generale, premijere i stavlja finansije pod kontrolu stranih institucija. Zato se i događa u Srbiji da se potapaju manastiri uprkos volji naroda, gradi tuđi grad u Beogradu, ne dozvoljavaju skupovi i ne sluša narod kada kaže „Ne Srbija u NATO i ne NATO u Srbiju“.

Rasplamsali su se događaji u vezi sa okupacijom Srbije od strane Sjedinjenih Država i Evropske unije. U toj vatrenoj političkoj stihiji nazire se već ustaljeno žarište, koje je stvorila jezuitsko-vavilonsko-mormonska elita, kada je zbog urođene srbske neposlušnosti i nesvodljivosti odlučila da se konačno obračuna sa Srbima. U tom obračunu za sada su stradale SFRJ, SRJ i Državna zajednica SCG. Trenutno se sve čini da se Srbija rasparča na regione i da se unište Crna Gora i Republika Srpska. U naletu se sve češće pominje scenario za izdvajanje Vojvodine i Raške oblasti, a pretenzije u vezi sa razbijanjem Srbije se posebno izražavaju ambicijom da se od Srbije otkine i tzv. Preševska dolina. Očevidno je da mamonisti ne dopuštaju Srbima da biraju da li će u budućnost „sa štitom ili na njemu“, jer su već presudili Srbima da će da završe „na njemu“. To znači da je rat za opstanak neizbežan, ali mu ovaj put treba pristupiti iz korena drugačije nego do sada. U sledećem nametnutnom ratu Srbi moraju da pobede, inače neće ostati ni „poslednji Srbin“, koji bi podsećao na „poslednjeg Mohikanca“.

Predsednik opštine Preševo Šaip Kamberi je rekao, da ukoliko se postigne dogovor o razmeni teritorija između Srba i Albanaca, „Kosovu i Metohiji treba pripojiti celu Preševsku dolinu, a ne samo Preševo“. Mada mu niko i ništa ne daje pravo da se za to javno zalaže, problem zapravo leži u administraciji Srbije, koja svojim činjenjem i nečinjenjem neprestano pokazuje svoju slabost i nesrbsko opredeljenje. Besramno je koliko se odomaćilo kršenje Ustava, a većina poteza tzv. srbske vlasti je nedvosmisleno antisrbska. Kada se posle 5. oktobra 2000. godine prvi put pružila prilika da se zaustavi agresivno širenje NATO-a i Evropske unije, marionetska vlast u Srbiji je umesto borbe za istinu i protivljenja okupaciji odlučila da podržava svevremene i proverene srbske neprijatelje. Da nije tako, već bi se odavno od onog dela sveta koji nije ogrezao u zločinima protiv Srba, zahtevalo da zaustavi dalje maltretiranje preostalog srbskog roda. Jedino to što su svakovrsno ojačali Kina i Rusija i što ponegde još ima slobodarskog sveta omogućava Srbima da se osveste i opstanu.

Kada neko želi da reši svoje probleme, mora prvo da se pomiri sa činjenicom da oni postoje. Srbi se nalaze na pragu bezizlaza. Da u trenutnim izuzetno zategnutim okolnostima (kada je Srbija opkoljena i okupirana) ne bi došlo do novih ratnih sukoba na Balkanu sa nesagledivim posledicama, čini se da je jedini izlaz da se na trezvenoj međunarodnoj konferenciji utvrde nova/potvrde stara pravila igre. Zahtevu Šćipetara da se stvori „Velika Albanija“, tako što će joj se pripojiti deo Srbije, Crne Gore, Makedonije i Grčke, treba suprotstaviti argumentovan zahtev da se Srbiji vrate svi istorijski prostori na kojima žive ili su živeli Srbi, pa su im prisilno oduzeti, a to podrazumeva ne samo Kosovo i Metohiju, nego i veći deo Albanije. Kad god se pomenu promena granica i nove prostorne pretenzije Albanaca, srbska administracija je dužna da (do)kaže da je Albanija nastala pre jednog veka, po raspadu austro-ugarskog carstva, te da Šćipetari traže sve teritorije na kojima imaju bilo koga, a to znači da Srbi imaju prema istom kriterijumu viševekovno (milenijumsko) pravo na sve prostore na kojima su živeli, posebno u vreme nastanka Albanije. To što su Srbi deminizovani, a Šćipetari favorizovani od američkih administracija iz dana u dan se planetarno raskrinkava i gubi značaj. Politički maksimalni zahtev na politički maksimalni zahtev! Utuk na utuk! Pa neka odluče o sudbini Balkana i možda Evrope i sveta svetski moćnici, ali ovog puta i sa Kinom, Rusijom i Indijom za arbitražnim, pregovaračkim stolom. Samo se na tom nivou može da se spominje reč „kompromis“, jer bi se uzimali u obzir interesi svih zainteresovanih snaga u svetu. Kompromis između Beograda i Prištine, u odnosu na istorijski međunarodni dogovor, beznačajan je i trenutan.

Neko će reći da je to „nemoguća misija“, ali bi takav predlog, na kojem treba istrajavati kad god se pomene stvaranje „Velike Albanije“ i bolo kakva aluzija na njeno stvaranje, bio konačno i prvi ofanzivni korak Srba. Biti stalno u defanzivi, vajkati se poput Kalimera na nepravdu i duple standarde, te nabrajati svetske nedoslednosti, podrazumeva neumitan poraz u svedimenzionalnom ratu koji traje. Uostalom, austro-ugarski general Alfred Kraus je napisao stav koji je ušao u teoriju ratne veštine: „Svaka politika mora dovesti do rata, pa ma kako bila vođena, bilo da se vodi pozitivno, tj. da na tuđ račun postigne izvestan pozitivan cilj, bilo da se vodi negativno, tj. bez nekog pozitivnog cilja, samo radi održanja, odbrane“. General Kraus je tvrdio da „politika mira“ bezuslovno dovodi do rata, ma kako to besmisleno izgledalo, „jer predstavlja svojevrstan izazov za ambicioznije zemlje“. Srbi su u poslednja dva veka potisnuli svaku vrstu ambicioznosti i doživeli neviđena stradanja. Njima se stalno upravlja, a oni ničim ne upravljaju. Ali, svemu dođe kraj. Čini se da ga srbski neprijatelji izazivaju, a isto tako se čini da vreme konačno radi za Srbe. Ne treba se bojati neminovnosti.

Svetozar Radišić
Izvor: svetozarradisic.com