I, šta sad? Puj pike ne važi!

Kako piše portal Direktno.rs u tekstu od 6. septembra 2020, pod naslovom „OGRADIO SE OD SNS Đuka: Nisam više u politici!”, Vladimir Đukanović, jedan od Šešeljevih perspektivnijih “junnoša” – dok ovaj nije otišao u Hag, potom visoko rangirani član novoradikalske Srpske Narodne Stranke (SNS) – narodni poslanik od 2014. godine, neće više da bude u politici i sledstveno tome za očekivati je – podnosi ostavku na sve stranačke funkcije, kako one zvanične, tako i one nezvanične, a bilo je i takvih. 

       Šteta! To mi je bio jedan od omiljenih spisateljskih likova. Uglavnom sam i pisao o tim njegovim nezvaničnim aktivnostima – o onim drugim nije ni imalo šta da se piše, a među tim, nezvaničnim aktivnostima, upamćen je slučaj noćnog “krečenja” državne lutrije, kojom prilikom je na izlasku, po završenom poslu, sa džakovima punim “molerskog pribora”, presretnut od policije, objasnio da je u pitanju bilo krečenje. Policija mu baš i nije poverovala – podnela je krivičnu prijavu, ali tužilaštvo jeste, pa je postupak obustavljen (vidi o tome više na www.opancar.com u tekstu pod naslovom Đuka moler).

       Neki ga zovu i Đuka bulldog. Od aktivnosti koje su ga za taj nadimak kvalifikovale, posebno bih izdvojio ulogu samozvanog vođe – time se dičio i lično isticao, u akciji zaposedanja (tuđih) beogradskih krovova i bacanja upaljenih baklji sa njih, uz muziku i pevanje sa instaliranih razglasa, a sve kao kontra akciji lupanja u šerpe u znak protesta zatočenih građana za vreme vanrednog stanja i policijskog časa uvedenog u vreme “prvog talasa korona virusa” – dok su se mnogi slobodno šetali ulicama, snabdeveni uredno uzdatim (partijskim) propusnicama. 

       Vladimir Đukanović je i pasionirani hapsitelj. U sećanju je njegovo istupanje u svojstvu narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije kada e zahtevao primenu represivnih mera protiv građana koji lupaju u šerpe, ttražio je da se pohapse i građani Dorćola koji su pokušavali da spreče  radove koji se pod okriljem noći i policijskog časa izvodili na izmeštanju trolejbuskog saobraćaja sa Studentskog trga u taj kraj, a posebno je ostao upamćen kada je održao vakelu i premijerki Ani Brnabić – „Gospođo Brnabić niste smeli da povučete uredbu o lažnim vestima i da poslušate Aleksandra Vučića da ne hapsite one koji šire laži. Ovde se izlazi u susret lažnim novinarima. Svako ima pravo da bude novinar, a niko nema pravo da laže. Kakva bre demokratija u vreme vanrednog stanja.” A radilo se o Uredbi po kojoj je uhapšena Ana Lalić, novinarka portala Nova.rs, čije je hapšenje, posle žestokih reakcija domaćih i  međunarodnih novinarskih udruženjaa, trajalo samo jedan dan, da bi na “ljubaznu molbu” svog “Šefa” Aleksandra Vučića, Ana Brnabić pristala da tu uredbu ukine.   

       I mnogo bi se još toga moglo reći o političkoj aktivnosti ovog terazijskog Crnogorca. Namerno sam ovde taj termin upotrebio da bih istakao svoj stav o tom pitanju. Nisam ja nikakav ksenofob, imam ja i međ’ Crnogorcima, pa čak i širom rodbinom, mnogo prijatelja iz Crne Gore. Moj životni moto je – družimo se po pameti a ne po nacionalnoj pripadnosti, jer ako me sutra na autoputu pregazi neko sa ovim besnim džipovima, savršeno mi je sve jedno da li je on Srbijanac, Crnogorac ili iz Obale Slonovače, ali iritiraju ovakvi stavovi nekoga ko je – on ili njegovi, nekada došao u ovu zemlju. Isto bi to, i mnogo gore od toga, rekao i svakom Srbinu koji bi se tako “kurčio” u Crnoj Gori.

       I šta sad – Vladimir Đukanović, nečim razočaran, prestaje da se bavi politikom – ako je to politika uopšte i bila, i hoće da bude običan građanin. Puj pike, ne važi ništa od onog što je u ovoj zemlji preko dvadeset godina činio. Čujem da hoće da se bavi advokaturom. Eh, što ukinusmo onaj princip “moralno političke podobnosti” po kome ovi savremeni demokrati masovno pljuju. A to je samo drugo ime za lustraciju koja, bar zvanično, nije ukinuta. Nazovite vi to, kako hoćete, problem nije ternminološke prirode, već je stvar onoga ko deli karte. Eto i nesrećni Vladimir se do juče bavio lustracijom – svih onih koji nisu sledili politiku njega i njegove partije. Čak se  u “oproštajnom pismu” obraća i svojim prijateljima – on više nije adresa za stranačko zapošljavanje, što je i svojevrsno priznanje prema svojoj partiji, a glupost prema svom novom pozivu. Kako da budem kolega sa takvom osobom!

       A nemojte se iznenaditi ako Vladimir Đukanović ponovo vaskrsne u starom jatu – još radikalniji i žešći. On ne reče zbog čega se odlučio da napusti sve političke funkcije, a ja sllutim – o tome sam više puta do sada pisao, da bi to moglo biti razočarenje u podele funkcija koje se očekuju. Ne jednom je javno isticao svoje aspiracije prema ministarskoj fotelji. Posebno se bio okomio na funkciju Zorane Mihajlović, potpredsednice i ministarke građevinarstva, saobraćaja i infrastructure u odllazećoj Vladi. Čak je i javno pretio da će on, ako ona i dalje ostane na tim funkcijama, podneti ostavku na sve svoje političke funkcije. Izgleda da je i ovom prilikom ostao kratkih rukava. Znate ono – zašao sam u pedesete godine, a nikada nisam bio ministar! Užas!

Dragiša Čolić