I to je Amerika…

I to je Amerika…

Ako ništa drugo, Veliki Vođa ostaće upamćen po pojmu Amerika i po tome što je najviše puta otišao u tu Ameriku (prokleta je Amerika i zlato što sjaaaa…) tokom svoje karijere, a tamo nikad, ali baš nikad, nije održao pravu konferenciju za novinare, tamo gde Bog zapoveda. Recimo – u Beloj kući. Ko zna: Možda mu se posreći kada sledeći put bude išao u Vašington, posle novembarskih izbora u SAD.

Besmisleno mi je više govoriti koliko je isti taj čovek ulupao para u odlazak u Vašington, a da od toga nije bilo nekog efekta, jer, ruku na srce, dobro je da zvaničnici ove zemlje idu i kod njih, a i kod ovih što ih mnogi nazivaju braćom: Mislim na Ruse. Pod uslovom da ima nekih konkretnih rezultata. Ovako – ne znam šta bih vam rekao.

Ostaju bolne činjenice: Srbija je za SAD bila i ostala zadnja rupa na svirali u ovom delu Balkana, koju Bela kuća poštuje manje negoli Prištinu. Nije ni čudo. Tako se američki zvaničnici (svi – i veliki i mali) ponašaju prema svakome koga poraze u ratu. Koliko god rat bio pravedan ili nepravedan, opravdan ili neopravdan.

Poltronstvo po Vučiću

Ostaje još jedna bolna činjenica. Veliki Vođa će u mojim očima (a verujem i u očima mnogih u ovoj zemlji) ostati zapamćen kao najveći poltron velikih sila. I to ne samo u novijoj srpskoj istoriji.

Njegovo učešće na sastanku „Klinton globalne inicijative“ je vrhunac bespotrebnog političko-mazohističkog poltronstva. Pre svega, sesti (bez ikakve potrebe) na „kanabe“ kod čoveka koji je naredio masakriranje države koju vodiš je apsolutna politička glupost. Bez obzira na to da li će njegova bolesna supruga (mislim na Hilari Klinton) postati predsednica SAD. Američka spoljna politika se ne menja kratkoročno. Dugoročno – oni su ostvarili ono što su hteli i Beograd im samo služi za paradiranje i nova ucenjivanja kada im to zatreba. Bez obzira ko je na čelu Sjedinjenih Država.

Osim toga, ako nemaš odgovor na konstataciju Advije Ibrahimović, uvodničarke, koja je rekla kako su „Srpski četnici u Srebrenici zaklali njenog oca i majku“, onda ne treba da ideš na takve debate. Ako ne možeš autoritetom državnika da iz debate izbaciš reč „genocid“ (a upotrebljavali su je svi osim Vučića) – onda ne treba da ideš na takva mesta.

Treći razlog da se ne poseti Klintonova globalna inicijativa se može svesti na jednu reč: rang. Uz svo ljudsko uvažavanje načelnika Srebrenice Ćamila Durakovića – zvanična poseta predsednika vlade jedne zemlje se odvija po protokolu sa ljudima istog ranga, a ne sa bivšim predsednicima i načelnicima opština.

Uopšte, nastup (čuj, nastup… Statiranje u kukuruzu sa skamenjenom facom, zapravo) Aleksandra Vučića na diskusiji bio je mnogo više tragičan nego komičan. Pozitivan – zasigurno nije bio.

Vratimo se na „noviju srpsku istoriju“

Kad smo već kod toga, isti taj Super Alek ostaće zapamćen i kao najveći lažov u novijoj srpskoj istoriji, što je jedan od njegovih omiljenih termina, naravno, uz citate Maksa Vebera.

Jasno mi je kada Veliki Vođa po preporuci svojih PR gurua kao mantru ponavlja da se nešto dešava „prvi put u novijoj srpskoj istoriji“, ili (što naročito voli) „prvi put u modernoj istoriji Srbije“. E, pa, kao što rekoh – laže.

Ne mrštite se, podanici. Tako vam je: aktuelni srpski premijer laže. I ne postoji nijedna druga reč. Postoji samo pristojniji način da vam to kažem, ali, prema vama više nema potrebe biti pristojan:

Prilikom nastupa Velikog Vođe u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, mogli smo ponovo čuti jednu od tih notornih laži. Ako ne znate na šta mislim – citiraću vam Super Aleka:

„Prvi put u novijoj istoriji Srbije imamo suficit“… Da budemo vrlo precizni, On je rekao „For the first time in modern Serbian history…“ – dakle – u modernoj srpskoj istoriji (ili – istoriji moderne Srbije)… mi imamo suficit.

Kad lažeš svoje biračko telo – onda je to (za neke) prihvatljivo. Ali kad lažeš Generalnu skupštinu UN to je neozbiljno.

Hajde da se bavimo činjenicama

Prema mišljenju istoričara, moderna srpska istorija ne postoji. Postoji samo novija srpska istorija ili istorija moderne srpske države. Moderna srpska država je nastala pokretanjem Prvog srpskog ustanka 1804. godine i prema rečima nekoliko istoričara sa kojima sam razgovarao, ta godina se ima prihvatati kao godina kojom počinje istorija moderne srpske države ili novija istorija Srbije. S druge strane, postoje oni istoričari koji navode i (teorijsku) mogućnost da se novija istorija Srbije može tumačiti kao istorija Srbije posle Drugog svetskog rata.

I u jednom i u drugom slučaju, Srbija je u svojoj modernoj, a i u svojoj novijoj istoriji – imala suficit u svom budžetu. Više o tome mogu vam pričati studenti istorije i ekonomije (ovi drugi pod uslovom da još imaju znanje o tome ko je bio zadužen za državnu kasu u Kraljevini Srbiji).

Idemo redom: Želim da verujem da je svako od vas čuo za Lazara Pačua, legendarnog ministra finansija (inače lekara, reumatologa) koji je u istoriji ostao upamćen po nadimku škrtica, čoveku koji je Srbiju izveo kao pobednika iz carinskog rata sa Austro-ugarskom, ali i kao čoveka koji je srpski budžet držao u suficitu čak i u vreme Velikog rata. Čoveku koji je kralju Petru Prvom rekao „ne dam pare“ i ostao u svojoj fotelji.

Ako zauzmemo stav da je novija srpska istorija počela posle Drugog svetskog rata, u DFJ/FNRJ/SFRJ (pod Josipom Brozom), ah, pa tad nam je cvetalo cveće na svim frontovima, a budžetski i trgovinski suficit je bio normalna stvar dok je drug Tito bio živ. Posle smo ipak saznali da brojke nisu išle nama u prilog.

Čak i ako želite da pod novijom istorijom Srbije posmatrate period posle 5. oktobra 2000. ili posle odvajanja Crne Gore od Srbije, da vas podsetim da smo čak i tad – dva puta imala budžetski suficit, za vreme vladavine meni neomiljenog Vojislava Koštunice (jednom – ako se ne varam – za vreme ministrovanja Dinkića, a drugi put za vreme ministrovanja Cvetkovića).

Zaključak? Predsednik vlade Srbije – laže. Ili ne poznaje istoriju. Ili misli da je novija istorija Srbije – istorija koja je počela njegovim dolaskom na vlast. Vi odlučite.

Aleksandar Bećić

Kolumnista