I u Kini su svaki dan objavljivali kilometarske misli Mao Cedunga

0
776

MaoZbog čega se mediji „u službi svih građana“ osećaju obaveznim da po milioniti put objavljuju istovetni odgovor na različita pitanja? Ima li tome kraja? Mediji bi morali da objasne da li su dužni da objave svako saopštenje vladajuće stranke, čak i kada se ono i doslovno hiljaditi put ponavlja istim rečima

U samo tri reči „podobno za štampanje“ stali bi svi kodeksi, pravilnici, ukazi, zakoni i podzakoni koji se bave novinarskom profesijom. Svu tu gomilu papira malo ko čita i još ređe primenjuje, ne zato što u njima nema ničega korisnog već zbog toga što je za uređivanje novina – osim administrativnih obrazaca – neophodno makar malo savesti.

Da ih na to podseti, urednici provincijskih glasila i u najvećoj svetskoj zabiti drže iznad stola metalnu pločicu sa ugraviranim rečima „fit for printing“ (podobno za štampanje) da bi neprestano imali na umu šta se može objaviti a šta ne, ne zbog političke podobnosti već zbog obaveze prema čitaocima i najobičnije pristojnosti.

Kada bi se na osnovu ove dve jednostavne premise procenjivala verodostojnost ovdašnjih glasila, tada bi većina njih morala da obustavi posao zato što im je umesto moralne i profesionalne podobnosti mnogo važnija ona politička. Ne samo da su u nastojanju da se dodvore vlastima prevršili svaku meru već su u potpunosti zanemarili ljudske obzire.

Ponižavajuća uređivačka uslužnost (ne samo kod tabloida) ispoljava se na dva načina: prostorno i sadržajno. Vlasti se, drugim rečima, bez ikakvih ograničenja prostiru koliko hoće i kad god hoće, dok njihovi protivnici mogu računati sa mestom u novinama jedino kao mete pogrda i uvreda.

Ako se u tako skučen prostor nekako utisnu opozicionari, o njima se govori isključivo kao o „lopovima i lažovima“. Osim ocrnjivanja političkih protivnika, unajmljeni opanjkivači jedino se još bave nekom vrstom izopačene društvene hronike kojoj bi najviše pristajao naslov „reciklaža đubreta“.

Učestanost pojave premijera u medijima (naročito na televiziji) sve više odgovara Dekartovoj definiciji prostiranja tela: „Pod telom podrazumevam sve što može da ispuni prostor na takav način da svako drugo telo postaje njime isključeno“

Imajući u vidu povereni im posao, začuđujuće je da je u već pomenutom novinarskom kodeksu izostalo obavezujuće uputstvo da se – posle čitanja ovdašnjih tabloida – operu ruke.

Da Vas podsetimo:  Medijska strategija dobra osnova, ali novinari sumnjaju u njeno sprovođenje

Sećam se – tim povodom – sa kakvim je čuđenjem javnost u Italiji doživela pojavu u Botege obscure (sedištu italijanske KP) vođe neofašističkog pokreta MSI, Almirantea, koji je među prvima došao da izrazi saučešće zbog smrti prvog čoveka partije Berlingvera. Kada su ga – imajući u vidu da su njih dvojica bili nepomirljivi politički protivnici – upitali otkuda on tu, odgovorio je:

„Berlingver je bio jedan od retkih političara sa kojima posle rukovanja nisam morao da perem ruke.“

E pa, ovde se već nakupilo toliko informativnog smeća da vam nikakvo pranje ruku neće pomoći. Imajući u vidu najamničku namenu takve vrste novina, od njih se i ne može očekivati da će štampati samo ono što je moralno prihvatljivo, ali se od medija koji za sebe tvrde da su politički nepristrasni – što će reći u službi svih građana – to mora tražiti.

Pa da vidimo da li su takvi kakvim se predstavljaju. Da li daju podjednaki prostor vlastima i opoziciji? Ne samo da to čak ni približno nije slučaj već učestanost pojave premijera u medijima (naročito na televiziji) sve više odgovara Dekartovoj definiciji prostiranja tela.

„Pod telom podrazumevam“, pisao je francuski filozof, „sve što može da ispuni prostor na takav način da svako drugo telo postaje njime isključeno.“

Morali bi takođe da objasne da li su dužni da objave svako saopštenje vladajuće stranke, čak i kada se ono i doslovno hiljaditi put ponavlja istim rečima. Na svaku primedbu o tome da se budžetska konsolidacija pre može pripisati otimanju penzijskih prinadležnosti a ne uspešnosti privrede (koja je prema procenama uglednih svetskih agencija u jadnom stanju) ili o bilo čemu drugom, čuju se neprestano isti odgovori kako su oni koji prigovaraju „poharali kreditnu banku Vojvodine i prisvojili novac namenjen za izgradnju doma za oštećenu decu.“

Da Vas podsetimo:  REM i dalje izbegava da štiti javni interes

Na stranu to što tako nešto može da se utvrdi jedino na sudu a ne političkim proglasima, stiče se utisak da bi se iste reči čule i kada bi se povela apsurdna rasprava o tome ko je odgovoran za pomračenje Meseca. Zbog čega se tada mediji „u službi svih građana“ osećaju obaveznim da po milioniti put objavljuju istovetni odgovor na različita pitanja? Ima li tome kraja?

Kako, najzad, ni vlastima ni njihovim medijskim poslušnicima ne pada na pamet da takvi proglasi štete i vladajućoj stranci, jer će se građani neizbežno zapitati da li je moguće da ti ljudi nemaju ni najmanje mašte? Da već mesecima nisu u stanju da smisle ništa drugo.

Ako se, uzdajući se u hipnotičku moć ponavljanja, mogu pozvati na analogiju sa kineskom agencijom Sinhua, koja je – godinama – iz dana u dan emitovala misli Mao Cedunga, opet su u zabludi.

Zašto? Zato što su za razliku od jednih te istih proglasa vladajuće stranke, koje takođe svakodnevno objavljuju ovdašnji mediji, u kilometarskim redovima kineske agencije – ma kako ih doživljavali – misli bar postojale.

Dušan Miklja

Cenzolovka

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime