Dan danas, kao da je juče bilo, sećam se rečenice koju je u Potočarima, 11. jula 2005. izgovorio Pedi Ešdaun, tadašnji visoki predstavnik u Bosni i Hercegovini. Sećam se zato što me je zabolela do samih kostiju. Do srži…
Zločin počinjen u Srebrenici, počinjen je ime Srbije“, izgovorio je tog dana licemerni Englez, praćen povicima odobravanja više desetina hiljada okupljenih u Potočarima. „Zlo još spava u ovim brdima“, izgovorio je tog dana u Potočarima drugi diplomata, gledajući preko naočara i papira sa napisanom govorom, ovamo, preko Drine, ka Srbiji.
Čekao sam sledećeg dana, na Petrovdan, 2005. godine, Pedija Ešdauna na groblju u Zalazju da dođe i kaže okupljenim Srbima, u čije je ime 12. jula 1992. godine u Zalazju pobijeno i masakrirano 39 meštana, devetorica živi zapaljeni u kući u centru sela, blizu groblja. Oečkivao sam, ali, Pedi tog dana a ni kasnije nije došao u Zalazje.
Očekivao sam, pošto tako nesumnjivo zna da je „zločin u Srebrenici počinjen u ime Srbije“, da visoki predstavnik dođe i kaže u čije je ime počinjen zločin na Zalazju? I na Zalazju, i u Kravici, i u Zagonima, u okolnim srpskim selima… A, 150 ih je niz Drinu, od 1992. do 1995. popaljeno i sravnjeno sa zemljom.
Odgovor na to pitanje nije stigao ni do dan danas, ni od g. Ešdauna ni od drugih visokih predstavnika u BiH, koji su godinama zatim, kao mantru, ponavljali tu istu rečenicu, svake godine, 11. jula u Potočarima. „Zločin u Srebrenici počinjen je ime Srbije!“
Danas je 5. jul 2016. godine. Ravno 24 godine od zločina u selima Zagoni i Krnjići u kojima je pobijeno 38 Srba, ustvari, svi koje su muslimanske snage tog dana zatekle u ova dva sela. Čisto sumnjam da će sadašnji visoki predstavnik u BiH doći danas u Zagone ili u Krnjiće da rođacima i potomcima pobijenih kaže u čije su ime oni pobijeni. Visoki predstavnik će, ni u to ne sumnjam, biti u ponedeljak u Potočarima da on, ili neko od zapadnih ambasadora još jednom ponovi da je „zločin u Srebrenici počinjen u ime Srbije“, i da pokažu prstom, ovamo, preko, ka Srbiji.
Naravno, ne sporim pravo visokim prestavnicima i zapadnim ambasadorima da iz godine u godinu u Potočarima ponavljaju da je „zločin u Srebrenici počinjen u ime Srbije“, oni su diplomate, znaju gde i šta kada treba da kažu. Ne sporim ni pravo beogradskim intelektualcima, profesorima i političarima da „znaju“ da je u Srebrenici počinjen „genocid“ i ko ga je počinio. Ne sporim im ni pravo da ta svoja „saznanja“, uvek uoči komemoracije u Potočarima iz godine u godinu redovno ponavljaju.
Uprkos svemu tome, ono pitanje sa početka ostaje i dalje – u čije je ime pobijeno 3.267 Srba niz Drinu i popaljeno 150 srpskih sela? Ko ih je pobio, ko je u međuvremenu za to odgovarao, ko je to naredio, i opet, u čije ime? Odgovore na ova pitanja duguju i jedni i drugi.
I, znam da taj odgovor nikad neće stići. Srpske žrtve oko Drine i niz Drinu ne vide se od magle koja se svake godine podigne oko Srebrenice i 11. jula, a, nije ni moderno pričati o srpskim žrtvama. Mnogo je popularnije 11. jula u Potočarima sa zapadnim ambasadorima pričati o „srpskom genocidu“ i „srpskim zločincima“. To je priča koju svi znaju pa se lako ponavlja i pamti. Srpska groblja i srpska stratišta su daleko, razbacana po selima okolo, po ćuvicima i brdima, teško do njih i peške doći, ko da se cima i cepa cipele da ide na Zalazje da vidi ruševine one kuće u kojoj su devetorica Srba živi popaljeni, a i tako nije popularno o njima pričati. A, i da se priča, malo će koji zapadni medij tu priču objaviti. A priče iz Zagona, iz Zalazja i Kravice, o krvavom Božiću, sem toga i ne uklapaju se u stereotipe davno uspostavljene.
Iz ambasadorske limuzine srpsko groblje na Zalazju, na onom sedlu, uostalom i ne vidi se, pa je i ambasadorska savest potpuno mirna. Uz to, na groblju na Zalazju su dva spomenika, jedan srpskim žrtvama 1992, drugi srpskim žrtvama 1941, ne zna se na kom je više imena, pa bi ambasador ili visko predstavnik to teško shvatili…
Ali, ima tu jedan mali problem. Žrtve traže istinu, i jedne, ali i ove druge. Iako nevidiljivi od magle od Srebrenice, stoje i srpski grobovi po ćuvicima, po Zalazju i Zagonima, stoje otvoreni i vape za istinom i pravdom.
Zaista, ko nas Srbe ovolike, i u čije ime pobi? I, da li nas uopše pobi, ili smo to umislili?
Ako ne mi, reći će neko, nekad.
Zoran Šaponjić
iskra.co
