Ideja „Velike Albanije“: juče i danas (1)

U razvoju situacije na Balkanskom poluostrvu i u vezi s njim sve aktivniju ulogu igra albanski faktor, čiji sastavni deo čini ideja formiranja „Velike Albanije“ u tom regionu, države koja bi ujedinila sve teritorije sa albanskim stanovništvom. Prema rezultatima ankete Gallup Balkan Monitor najmanje 75% anketiranih na Kosovu i 70% u Albaniji izjavljuje da podržava ideju o „Velikoj Albaniji“, mada je još 2006. samo 2,5% kosovskih Albanaca smatralo da je ujedinjenje sa Albanijom najbolji način rešavanja problema Kosova[1].

Međunarodne institucije i uticajne svetske države ignorišu pretnju koja postoji u vezi sa aktiviranjem albanskog faktora na Balkanu i u Evropi uopšte. Oni pokušavaju da delovanje kosovskih separatista predstave kao pobunu Albanaca Makedonije protiv makedonske vlade, ekstremizam Albanaca južnosrpske Preševske doline ili ilegalni rad albanskih nacionalista u Crnoj Gori i Grčkoj kao pojedinačne pojave koje su uslovljene izolovano sagledanim socijalno-ekonomskim ili kulturno –nacionalnim razlozima.

Albanska elita više voli da se ne koriste reči „Velika Albanija“ i „panalbanizam“. Umesto toga se koristi „albansko nacionalno pitanje“ koje se objašnjava kao „pokret za oslobođenje albanskih zemalja od strane okupacije i njihovo udruživanje u posebnu albansku državu[2]. Kako svedoči poznati albanski intelektualac Fatos LJubonja, „albanski san da će se jednom ujediniti predstavlja deo njihove kolektivne svesti“, a nije politički program samo zato što su „Albanci uvek bili vrlo slabi“[3].

Na kartama „Velike Albanije“ koje su vrlo rasprostranjene u Albaniji, na Kosovu i u drugim delovima Balkana, Albanija je predstavljena kao „teritorijalno-državna tvorevina sa „prestonicom“ u sadašnjem makedonskom glavnom gradu Skopju, i označena je kao „etnička Albanija“. U njoj su sadašnja Albanija, Kosovo, južnosrpske opštine Preševo, Medveđa i Bujanovac u kojima živi mešovito srpsko-albansko stanovništvo, veliki deo Makedonije, Crna Gora zajedno sa Podgoricom i grčka oblast Epir.

Ideja o formiranju „Velike Albanije“ je prvi put formulisana u Prizrenu 1878.godine, na zasedanju delegata Albanske lige. Tada je donet program u kome su po tačkama bile navedene, npr. „borba do poslednje kapi krvi protiv bilo kakve aneksije albanskih teritorija“ i „udruživanje u jednu provinciju svih teritorija koje naseljavaju Albanci“[4]. Jedan od ideologa albanskog pokreta, Paško Vasa Škodrani (katolik koji je u Otomanskoj imperiji zauzimao dužnost guvernera Libana) još u 19.veku je izjavio da „religiju Albanaca predstavlja albanizam“.

Na jednom zasedanju Prizrenske lige koje je održano u julu 1879. godine tadašnji vođa radikalnog krila albanskog nacionalnog pokreta Abdul Frašeri je objavio programski dokument o formiranju privremene vlade autonomne Albanije, koja će obuhvatiti Albaniju, Kosovo, makedonske oblasti Debar i Skopje, kao i grčku Janinu. „Da svi budemo Albanci i da stvorimo Albaniju“ – tako je u svom govoru rekao Abdula Frašeri.[5]

Pošto su otomanske vlasti 1881.godine rasturile Prizrensku ligu, borba za „Veliku Albaniju“ se za izvesno vreme pretvorila u kulturno-nacionalnu propagandu. Međutim, na granici 19. u 20.vek došlo je do novog jačanja albanskog pokreta. NJegove vođe su smatrale da njihovu bazu predstavljaju svi vilajeti Otomanske imperije gde su god živeli Albanci. U junu 1911.godine u Podgorici su članovi lokalnog Albanskog komiteta pripremili memorandum pod nazivom „Crvena knjiga“, koja je predviđala da se na Balkanu formira albanska autonomija u koju će ući svi delovi Balkana na kojima žive Albanci. Tada je jedan od albanskih vođa – Ismail Kemali – otvoreno pozvao Albance da oružjem isteraju „slovene-hrišćane“. Zatim, kada je već postao vođa privremene albanske vlade, koja je proglašena 1912.godine, on je od velikih država zatražio da očiste „albanske zemlje“ od Slovena i Grka.[6]

Ruski diplomatski predstavnici na Balkanu su potvrđivali da uticaj albanskog faktora raste i upozoravali na pretnju koju on nosi. Kako je 1912.godine saopštio ruski konzul u Vleri A.M.Petrjajev, „albanski narod koji nikada nije igrao političku ulogu, pod turskom vlašću stiče takvu snagu da izlazi iz svoje oblasti, širi svoje granice, guta drugu narodnost iza koje stoji slavna istorijska prošlost.[7]

Akt o proglašenju nezavisnosti Albanije, donet 28.novembra 1912. na svealbanskom Nacionalnom skupu u Vleri, pripreman je zajedno sa predstavnicima niza velikih zemalja. Ismail Kemali je prvo posetio Beč gde je o svojim planovima razgovarao sa liderima Austrougarske i označio granice Albanije koja je tu dobila, osim teritorije Albanije, i makedonski Bitolj i Skoplje, grčku Janinu, kosovske Prištinu i Prizren. Kada je u decembru iste godine u Londonu održano Savetovanje ambasadora velikih država ono nije priznalo akt o državnoj nezavisnosti Albanije i odlučilo je da mnoge teritorije na koje su pretendovali lideri albanskog pokreta daju susednim balkanskim zemljama. Međutim, aktivisti velikoalbanskog pokreta su tada stekli razlog da zahtevaju realizaciju „volje svih Albanaca“. Besno napuštajući Londonsko savetovanje posle odbijanja njegovih učesnika da se i Kosovo pridruži Albaniji, jedan od vođa albanskog nacionalnog pokreta, Isa Boletini, je obećao: „Kad počne proleće mi ćemo nađubriti ravnicu Kosova telima Srba od kojih smo previše patili da bismo to zaboravili“.

Posle završetka Prvog svetskog rata velike države su u potpunosti očuvale neizmenjene principe razgraničenja Albanije sa njenim balkanskim susedima, što je albanskim nacionalistima omogućilo da od tada tvrde da je „skoro polovina onih“ čiji je identitet mogao da bude određen kao „albanski“ ostao izvan granica albanske države.

Ideja „Velike Albanije“ je doživela renesansu u vreme Drugog svetskog rata, kada su Nemačka i Italija pripojile Albaniji, koju su Italijani okupirali 1939.godine, velike teritorije susednih balkanskih zemalja. Albanska fašistička partija na vlasti zvanično je u maju 1941.godine objavila da su skoro sve albanske zemlje u kojima žive Albanci „od sada“ pripojene Albaniji[8]. Delimično isključenje je predstavljala samo grčka oblast Epir (na albanskom „Čamerija“). Tamo su italijanske okupacione vlasti postavile za Vrhovnog komesara Albanca DŽemila Dina, ali sama oblast je ostala pod kontrolom italijanske vojne komande, smeštene u Atini. Takva situacija je ostala sve dok nabrojane teritorije nisu oslobođene prvo od italijanske, a zatim i od nemačke okupacije. Države antihitlerovske okupacije su u okviru posleratnog regulisanja donele odluku da Albaniju vrate u njene dotadašnje granice koje su u potpunosti ostale iste kao u odluci Londonskog savetovanja ambasadora velikih zemalja iz 1912. – 1913.godine.

Pošto je završen 2. svetski rat velikoalbanske ideje su izvesno vreme bile pomerene u drugi plan, između ostalog i u prioritetima Albanije koja se tada bavila idejom formiranja Balkanske federacije.

Ideju Balkanske federacije su u principu prihvatale sve tri glavne države zainteresovanih zemalja – Albanije, Jugoslavije i Bugarske. Jedan od scenarija je predviđao naddržavno ujedinjenje Albanije, ne samo sa Jugoslavijom (naravno – sa Kosovom) i Bugarskom, već i sa Rumunijom, pa čak i Grčkom (bez obzira na svu složenost albansko-grčkih odnosa). Taj širokoformatni projekat je podržao najpre komunistički vođa Bugarske Georgi Dimitrov. Za razliku od njega jugoslovenski lider Josip Broz Tito se zalagao za formiranje Južnoslovenskog saveza (Saveza Južnoslovenskih Narodnih Republika), kao druge etape udruživanja. Prvu etapu je trebalo da predstavlja udruživanje Albanije i Jugoslavije. U Beogradu su bili sigurni, i u vezi s tim su nailazili na razumevanje od strane Tirane, da bi albansko-jugoslovensko udruživanje postalo ne samo srž Balkanske federacije, već i najbolje moguće rešenje kosovskog problema preko uključivanja Kosova direktno u „albansku federalnu jedinicu“.[9]

Kako se seća Titov saborac, Milovan Đilas, Beograd i Tirana su već poslednjih meseci Drugog svetskog rata „u principu stajali na istom stanovištu – da, kako bi se albansko pitanje u Jugoslaviji rešilo Albanija treba da se ujedini sa Jugoslavijom, jer bi to „omogućilo da se značajna i kompaktna albanska manjina pridruži Albaniji kao posebnoj republici u jugoslovensko-albanskoj federaciji“[10]. Sovjetski poslanik u Albaniji D.S.Čuvahin je 3.jula 1946.godine, komentarišući u svom dnevniku razgovor koji je vodio sa Enverom Hodžom pošto je ovaj posetio Beograd, napisao da jugoslovenski vođa, po Hodžinom mišljenju, „smatra da je neophodno da se preduzmu sve mere na zbližavanju stanovništva Kosova i Metohije i Albanije.[11]

Sovjetsko-jugoslovenski konflikt iz 1948.godine je sahranio ideju Balkanske federacije, ali nije uticao na razvoj ideje „Velike Albanije“. Docnije je, dok je još na vlasti bio E.Hodža, među stanovništvom Kosova aktivno šireno velikoalbansko raspoloženje, u značajnoj meri preko izdavačkog i propagandnog delovanja, između ostalog i zahvaljujući Prištinskom univerzitetu. Kada je 1976.godine u Tirani organizovana Nacionalna konferencija etnografskih nauka njeni učesnici su višeznačno konstatovali da „oko pet miliona Albanaca“ i dalje živi izvan granica matične zemlje, Albanije.[12] A kada se 1981.godine na Kosovu zaoštrila situacija zbog antivladinih demonstacija lokalnih Albanaca, rukovodstvo Albanije je razradilo plan uvođenja jedinica albanske armije na teritoriju srpske pokrajine.

Petar Iskenderov

FSK

(Nastavlja se)

[1] UNDP: Early Warning Report. 2007, March. P.16.

[2] Platform for the Solution of the National Albanian Question, Albanian Academy of Sciences. Tirana, 1998. R.5.

[3] Pan-Albanianism: How Big a Threat to Balkan Stability? Tirana-Brussels, 2004. P.2.

[4] Reuter J. Die Albaner in Jugoslawien. München, 1982. S.18.

[5] Kratkaя istoriя Albanii. M., 1992. S.194 (Kratka istorija Albanije)

[6] Ekrem Bey Vlora, Lebenserinnerungen. Band I, (1885-1912). München, 1968. S.275.

[7] Arhiv vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. Fond Politarhiv. Opisь 482. Delo 5296. List 52. (Arhiv spoljne politie Ruske imperije. Fond političkog arhiva.)

[8] Zolo D. Invoking Humanity: War, Law, and Global Order. London, 2002. P. 24.

[9] Vickers M. The Albanians. A Modern History. London – New York, 1995. P.165.

[10] Džilas M. Lico totalitarizma. M., 1992. S.96. (M.Đilas: Lice totalitarizma)

[11] Vostočnaя Evropa v dokumentah rossiйskih arhivov 1944-1953 gg. T.1. M., 1998. S.477. (Istočna Evropa u dokumentima ruskih arhiva 1944 – 1953, t. 1)

[12] Castellan G. L’Albanie. Paris, 1980. P.19.

——————————

(Prevod: D.Pantić)