Politika i sport

Da li treba učestvovati u igri gde je unapred sve dogovoreno?

Kakva je to igra u kojoj uvek jedan isti učesnik mora da izgubi? Naravno ni to što mora da izgubi nije dovoljno, mora dodatno da bude kažnjen i ponižen. Da bi pravila igre do kraja bila u saglasnosti sa suštinom Zapada, onaj koji je određen da uvek gubi i biva kažnjavan mora da pokazuje neizmernu sreću zbog toga. Onda kada, ipak ne mogavši više da izdrži, pokaže ljutnju, mora brzo sam sebe dodatno da ukori, ali i ponovo da se sam javi da igra novu igru, koju naravno mora da izgubi. I tako, dok postoji, u nedogled. Nemojte im zameriti, igraju se.

Znam da ste prepoznali igru, jedino što ne razumem je zašto dozvoljavamo da u njoj učestvujemo. Ne verujem da nismo prepoznali koja je uloga nama namenjena. Pravoslavna duša nikad ne bi učestvovala u toj igri ni da je u ulozi večitog pobednika – šta onda reći o ulozi gubitnika? Ne smemo dozvoliti da budemo učesnici takvog zločina nad sopstvenim narodom, zarad nečijih sitnih interesa. Zarad interesa onih koji su svoju dušu prodali, onih koji se klanjaju samo materijalnom. Ako nastavimo da budemo nemi posmatrači svoje nesreće, sastavni deo svakodnevnice, nastavićemo da slušamo vesti o nekakvim dronovima, o priznanju «Kosova», o prijemu «Kosova» u MOK, o uništenju svega što je srpsko i poniženju i one poslednje mrvice časti koju ovaj narod nosi duboko ukorenjenu u sebi.

Kako se oseća Srbin dok sluša predsednika „kosovskog“ olimpijskog komiteta Besim Hasanija kako se zahvaljuje srpskim kolegama iz Olimpijskog komiteta Srbije „na njihovom prijateljstvu a svim međunarodnim partnerima na podršci“?Da li neko može da ostane ravnodušan na prihvatanje izmišljene države Kosova u MOK? Naravno i ovo je urađeno da bi samo jedan učesnik bio gubitnik, i to tako da su zaobiđena čak i ona pravila igre koja su njeni režiseri sami pisali.

Ono što boli više od pokvarene igre je nemanje časti predstavnika srpskog olimpijskog komiteta da se pojave na skupu i bar jasno stave do znanja da je to neprihvatljivo. A nisu prethodno uložili ni žalbu. To što će oni sada da se obraćaju srpskom narodu sa objašnjenjem da su iznenađeni, da nisu mogli ništa i slično, pokazuje samo nemanje hrabrosti da to iznesu tamo gde treba, sa vrlo jasnim kontramerama. Umesto tog i najmanjeg pokušaja da se pokaže bar malo ponosa, dostojanstva, nama gospodin Divac objašnjava da to treba posmatrati samo kao sportsku odluku. Verovatno dok izgovaraju ovakve gluposti, i dok nam objašnjavaju da ćemo morati da se takmičimo sa nekakvim kosovskim sportistima, nisu svesni kakav amanet ostavljaju svojoj deci. Davno su već pokazali da nisu dostojni srpskog imena, a posle ovakvih izjava pitanje je da li su i sportisti. Koji se sportista predaje bez borbe, koji sportista prihvata pravila pod kojima sigurno gubi? Da u našim predstavnicima ima bar malo časti ili bar sportske hrabrosti pokazali bi to ličnim činom ostavke. Naravno da to niko od njih nije ni razmatrao, njih ne vodi interes Srbije, njih vodi lični interes.

Ono što je svima kristalno jasno je da odluku MOK-a ne treba posmatrati izdvojeno kao „sportsko-nesportsku“, već isključivo kao političku. Baš u smislu u kome se i naš olimpijski komitet ponaša u skladu sa politikom srpske vlade.

Politika Zapada kojoj se naša vlast ne suprostavlja vodi nas u sve dublji ponor. A evo šta još ti naši „prijatelji“ iz EU, podpomognuti Engleskom i Amerikom, traže:

Uz ove zahteve su nam iz Brisela poslali čak i preporučene odgovore. Sve u skladu sa njihovim pravilima igre da gubitnika treba maksimalno poniziti. Naravno vlada kaže da prihvatanje ovih zahteva nije isto što i prihvatanje nezavisnosti. Verovatno će nam objasniti da prihvatanje pasoša treba posmatrati kao umetnost (da vidimo koje je boje, kako je dizajniran…). Biće nam objašnjeno da prihvatanje pozivnog broja treba posmatrati u svetlu razvoja telekomunikacija (pa kako ne shvatate – ljudi treba da razgovaraju…). Podizanje zidanih objekata na prelazima, reći će nam, treba gledati kao napredak na polju građevinarstva i infrastrukture (jer će svi biti legalizovani i izgrađeni u roku… ).

Lepo smišljeno, ali svi koji se igraju države treba da znaju da za Srbe sve to ima samo jedno ime – IZDAJA. Razmislimo zato još jednom da li ćemo pratiti put onih koji se vode tuđim vrednostima ili ćemo ići putem svoje duše, a poštovanje iskazati onima koji nisu spremni da srpsku dušu prodaju.

KOGA DA POŠTUJEMO?

Pitao sam jednog starca,
Koga krase s’jede vlasi,
Kom’ će skoro samrt hladna
Slabi život da ugasi:

„Je li, starče, da poštovat’ –
C’jenit treba onog samo,
Koji ima srebra, zlata –
Kog imućnim nazivamo?

Koji mirno i spokojno
Na mekanoj leži svili –
A ne čuje sirotinju,
Kako jada, kako cvili? –

Koji ima vinograda,
Ravnih polja, plodnih njiva, –
Za bogatstvom i za slavom
Čija duša samo sniva?

Što se voza u karocah
Su četiri konja vrana, –
Kom’ je ispod dostojanstva
Pogledati sirotana?“

Osmjehnu se starac na to
Pa mi blago odgovara:
„Ne štuju se, sinko, taki,
Što imaju samo para.

U kog srce za rod bije,
Kom’ je ljubav sveta, mila,
Kom’ je duša čista, sv’jetla
Kao sunce – božja sila; –

Koji neće malaksati
Pred svakijem iskušenjem;
Koji ne zna za poroke
Već se kiti sa poštenjem;

Koji narod ne prodaje,
Bratska kletva kog’ ne prati,
Koji ljubi ime svoje,
Pa sm’je za-nj i život dati;

Čije oko pravo gleda
Puno vjere, svoga plama,
Toga treba poštovati,
Pa ma bio u ritama!

Gdje takovih ljudi nema,
Taj je narod pravo roblje,
Taj je narod bez svjetlosti,
Taj je narod pusto groblje“.

ALEKSA ŠANTIĆ (1889)

Oni koji treba da vode srpski narod ne vode ga, oni ga zavode. Zavode ga na put koji je sve samo ne put istine. Taj put je sve, samo ne put pravde. To je put čiji korisnici istinu, pravdu i istinsku sreću neće videti ni u mimohodu. Znaju oni da će narod prepoznati to zavođenje. Zavođenje koje za cilj ima samo njihovu ličnu korist. Tada se spremaju da primene oprobani recept. Taj pripremljeni scenario je pomeranje sa vlasti i njeno ustupanje sledećoj garnituri istih sklonosti, dok oni u miru uživaju u pokradenoj, izvinjavam se „stečenoj“ dobiti.

Tada će sebe smatrati slobodnim, u skladu sa zapadnom iluzijom da sloboda pripada samo bogatima, bez obzira kako su svoje bogatstvo stekli. I smatraće da onaj ko ne pripada njihovoj sekti klanjanja materijalnim vrednostima nije slobodan, niti da može da radi šta hoće, nego da su jedino oni slobodni da s njim rade šta oni hoće. Naravno, oni u svojim govorima deklarativno napadaju takve vrednosti – ali u svojim delima verno slede taj put.

Kakva je sudbina tog sveta zna svako čija duša nije uprljana materijalnim. Sudbina tih vrednosti Zapada ide samo jednim putem – putem samoubistva. Ovakav kraj pokvarene igre možda je najbolje ilustrovati kroz anegdotu sa Lenjinom koji je, iako nije bio vernik, jasno osećao igru Zapada. Ta anegdota o Lenjinu kaže:

„Kada je Lenjin zapretio da će obesiti zapadne kapitaliste, jedan komunista ga je upitao: Gde ćemo naći konopac? Lenjin mu je odgovorio: Zapad će nam ga prodati! Kad je taj isti, nesumnjivo veoma smeo čovek potom pitao: A gde ćemo dobiti novac kojim ćemo kupiti konopac ? Lenjin mu je uzvratio: Zapad će nam ga pozajmiti.“

Ne smemo napustiti svoj put, a što se njih tiče samo je pitanje vremena kada će sami sebe pojesti. Tu za mudrog čoveka nema mesta, tu je za iskrenu dušu samo zgarište. U tom svetu nema mesta pravdi, svaki pokušaj pravde se u samom začetku pretnjom mnogo većom nepravdom zaustavlja.

Zahvaljujući tome što je potpuno uništila autoritet porodice, u zapadnoj kulturi su moralnost i zdrav razum istisnuti iz svakodnevnog života. A da bi se i poslednji oslonac potpuno izgubio, crkvu su pretvorili u finansijsku instituciju. Ali to je njihov put, to je njihova crkva, zato mi tu nemamo šta da tražimo.

To što je čovek smrtan, što je njegov život u ovom svetu kratak, za pravoslavca je razlog više da svojim delima učini svoje potomke ponosnim. Onima koji i dalje svoj put vide u slepom klanjanju zarad lične koristi želimo srećan put, ali ih podsećamo i na reči našeg Ive Andrića:

 „Dođu, tako, vremena, kada pamet zašuti, budala progovori, a fukara se obogati.“

Neka se oni igraju ali bez nas. Svetosavac zna da njegovo mesto nije u toj igri. Svetosavac neće dozvoliti da njegova duša ostane zarobljena na tom zgarištu.

Nenad Blagojević

FSK